Веселин Матовић: Видјех Јерусалим и видјех све (III)

Неколико цртица са поклоничког путовањеа у Свету земљу 21-26. априла , 2023. г.

ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ИЛИ ЦРКВА БОГОРОДИЧИНОГ ГРОБА

Налази се недалеко од Гетсиманске баште. То је подземна црква, заправо, огромна пећина у стијени, са педесет степеница, којима се силази дубоко до капеле Богородичиног Гроба. При уласку,Тропар Богородици пјевају наши свешетнци, чини се, усрдније него било гдје друго. Са обје стране степеница види се неколико мањих капела и параклиса. Зидови су прилично затамњени димом из мноштва свијећа и кандила, посебно свод од необрађеног камена, па нас то подсјећа на острошку пећину.

Иако цркву посјећује велики број поклоника (православних вјерника), испред Богородичиног Гроба,  не ствара се гужва, јер се тамо улази на једна а излази на друга врата. Гроб се налази се на средини цркве,  у малој пећини, испод стакла, и прекривен је мермерном плочом. Иза њега, срета нас, у масивном каменом оквиру, чудотворна Јерусалимска икона Богородице, рад руског умјетника, јеромонаха Никона. Кажу да је то вјерна копија иконе коју је сликао апостол Лука и да је на њој најтачније одражен лик Богородице.

Уопште, овдје влада нека чудесно молитвена тишина. Куд год погледате, видите погнуте људе пред иконом или олтаром, којих је овдје неколико. Овдје се очигледно не долази из туристичких разлога. Ако неко и дође, вјероватно се дуго не задржава

Уосталом, није ни битно колико ћеш се овдје задржати, јер овдје не важе људска мјерила ни времена ни простора. Ако нијеси добио оно што си тражио за један трен, тешко да ћеш га добити и за цијели дан. Један трен може бити важнији него цијели живот. Ко зна – можда се некоме од нас и десио тај трен. Ако јесте, то је довољно за све, а ако није, задржавање нам неће помоћи. Што смо тражили то ћемо и понијети.

Црква је под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије и послије Храма Васкрсења Христовог, највеће је светилиште православног свијета. Нажалост, у посљедње вријеме изложена је, као и друге хришћанске светиње у Јерусалиму, нападима радикалних јеврејских група. Недавно се догодио и један крупан инцидент, када су двојица екстремиста упала овдје за вријеме службе, малтретирала и повриједила епископа и неколико свештеника.

Дочим, муслимани одају пошту Богородичином Гробу. С њега се, веле, указала свјетлост Мухамеду кад је, ноћно, ишао из Меке у Јерусалим.

Према предању, Богородица је преминула у Јовановом дому, на Сиону, па су је у Гетсиманији апостоли сахранили у гробницу у којој су сахрањени њени родитељи Свети Јоаким и Ана и Праведни Јосиф за кога је била заручена, а налазила се на њиховом имању. Поред куће у Назарету, Свети Јоаким и Ана имали су кућу и имање у Јерусалиму. Кућа се налази недалеко одавде, преко Кедрона, тамо гдје почиње Пут страдања. То је катакомба у стијени, са неколико бочних ћелија, у коју се силази уским степеницама. Зачудо – затекли смо је запуштену, поплављеног пода, пуну влаге и непријатног задаха. Брано Баћовић ми каже да до недавно није било тако, и да се ту нешто догодило. Кућа је у односу на данашњи Јерусалим 6 метара испод тла, а над њом је саграђена православна црква. Из те куће је Света Богомајка поведена у Јерусалимски храм.

Након три дана, апостол Тома је дошао из Индије у Гетсиманију и замолио остале апостоле да отворе гроб и ковчег како би се опростио од Богородице. Међутим, ковчег је био празан, нашли су само појас, њеном руком исплетен од камиље длаке, који су предали апостолу Томи. Он се данас налази на Светој Гори, у манастиру Ватопету – поклон српског кнеза Лазара,  наслијеђен од цара Душана – да би се ватопедски монаси молили за душу цара Уроша Нејаког.

О томе како је Богородичин појас доспио на двор цара Душана, детаљно разјашњење отавио нам је у својим путничким записима митрополит Савва Косановић. А што год је Савва записао није без разлога.

ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Није уобичајено, за поклоничке групе, али, стицајем околности, ми смо се, након обиласка Маслинске горе и Гетсиманије, из центра града, до Храма Васкрсења Христовог спустили уским и стрмим улицама, заправо калдрмисаним сокацима, између безброј оријенталних продавница (дућана) с ћепенцима на којима је изложена сваковрсна роба. Највише је ту тзв. сувенира са хришћанском симболиком, крстова, икона, кандила, чирака. чаша, тањира… Има чак и трнових вијенаца! И то људи купују и носе на дар својим ближњима? (Биће, неки пажљиви мужеви да ознамендаре своје супруге и обратно.) Рекли су нам да је ту негдје и православна продавница у којој ћемо при повратку купити понеки крстић или иконицу, и освештати на Христовом одру (Плочи Миропомазања) да однесемо својима, као знак да су и они били с нама и да смо их свагда поменули гдје је и када је требало.

Пролазимо, нестрпљиво, кроз стиску и вреву, колико од наметљивих трговаца, толико и поклоника који врве из оба смјера. Трудимо се да не изостанемо иза свештеника, којима се уклони с пута понеки од пролазника, зато иду брже и стално су испред нас. Већина њих била је овдје и раније, па нам њихова близина улива сигурност. Не би било добро ако би неко овдје изостао или скренуо с пута, посебно ако не влада енглеским или руским језиком. Штошта би пропустио док би се опет нашао у групи, можда и оно најважније – да се поклони Гробу Господњем. Много је у Израелу Јевреја поријеклом из Русије и сви они знају руски језик. Кажу нам, чак и они који су се овдје родили, а потичу из породица досељених из Русије, након 1948, говоре руски језик. Овдје је пуно и Грка, православаца, тако да је и грчки језик овдје веома распрострањен. Међутим, сви натписи на путоказима и фирмама, и свако јавно обавјештење, исписано је прво јеврејским писмом и језиком, и, нешто ситније – арапским. Због тога – најдубље поштовање Јеврејима! Тако се чува идентитет, тако се чува биће народа. Хоћемо ли и ми кадгод нешто од њих научити!  На путоказима се, али не на свим, примјећује и енглески језик; у самом Јерусалиму, врло ријетко, мада, кажу, да га сви Јевреји знају као и јеврејски.

На крају тог, мора се рећи, прилично непријатног шпалира, пред нама се указује велика трокрилна грађевина, не баш упечатљивог изгледа, са четвороугаоним  двориштем, пуним народа, на које се силази широким  каменим степеништем. Гледана са тога мјеста, одакле се не види њена купола, више личи на неку средњовјековну тврђаву него на цркву. То је Храм Васкрсења Христовог, центар хришћанског свијета (и нашег пута), чији улаз са обје стране красе по три гранитна стуба. Један од њих, назван Стуб Православља, расцијепљен је, кажу нам, на Велику суботу, приликом силаска Благодатног Огња православним хришћанима који су били истјерани из Храма, средином 16. вијека. На десној  страни, виде се још два, али зазидана улаза. Кажу да их је зазидао султан Саладин приликом отимања Јерусалима од крсташа, да би лакше штитио цркву од разбојника.

Нема хришћанина, без обзира на то којој цркви припадао, који свој долазак овдје не сматра за оно највише што може да уради за себе и своју породицу, што и јесте тако. Под небом ове Божије Тврђаве, човјеку се отвара живо Јеванђеље и он, уистину, постаје очевидац драме која се ту одиграла прије више од два миленијума.

Огромна је то грађевина, много пута паљена, рушена и подизана, што се најбоље види на њеном порталу. Споља скромна и неупадљива, унутра –богатија него све друге што их је људска рука подигла. Под њеним сводом (са Сунчевим кругом у средини) налази се и Голгота и Капела Христовог гроба (Кувуклија) и Плоча Миропомазања – одар Госпoдњи (мјесто на ком је положено Христово тијело након скидања с крста), и више од 20 различитих капела и цркава (православних, католичких, јерменских, коптских…) У његовом комплексу је и Јерусалимска патријаршија, а одмах до ње, и манастир Светих Архангела, задужбина краља  Милутина, по запису Порфирија Успенског, како наводи Јован Дучић: «најлепши манастир Светог Града», који, на жалост, нијесмо успјели видјети јер је био затворен. Овдје је понеки свој траг утиснула свака историјска епохе и свака конфесија од времена цара Константина до данā данашњих, па се много шта ту накупило током његове бурне петнаестовјековне историје, и тешко да би и неко много ученије око могло одгонетнути шта је ту византијско-православно, шта латинско, и шта је из ког времена. Његови зидови су голи, без фрескописа. Да ли је то последица катастрофалног пожара из 1808. године, у коме је овдје све изгорело осим Гроба Господњег, или неког компромиса између више хришћанских цркава, будући да све оне имају овдје свој удио, мада је Храм, у цјелини, у саставу и надлештву Јерусалимске (православне) патријаршије, или су, пак, од камена који се не да фрескописати, нијесам сазнао. Али, од свега што се нудило мом погледу, изузимајући саму Кувуклију од жутог мермера (сличног пећком ониксу од кога су зидани Дечани), и њену раскошну орнаментику (с куполом која ме подсјетила на куполу новосаграђеног храма Свештеномученика Атиногена, на Вучјем Долу), јасно памтим једино огромну розету (звијезду) на куполи, кроз коју, како ми рекоше, силази Благодатни огањ, на Велику суботу, и у Гробу Христовом пали свијеће у руци Јерусалимског патријарха.

Морам признати: док сам, са својим сапутницима, стајао, у стисци и жагору (овдје изгледа уобичајеним), чекајући да уђемо Кувуклију-Капелу Гроба Господњег (она заузима централни дио Храма), с већом пажњом сам разгледао лица која су ме окруживала (мада ниједно нијесам упамтио), него његове стубове, колонаде и галерије, које се нижу сферно, до испод саме куполе, са гроздовима кандила и свијећњака разних облика и величина, као да је свак ко је ту дошао оставио понеки такав предмет и окачио га гдје му је нашао мјесто. Јеротеј Рачанин напросто је здивљен бројем и величино кандила која се ту налазе, па их све редом побраја и наводи гдје које стоји – преко 700 стотина, од чега „100 сребрни, а све српски“. Каже и да их има  толико великих да  би у њих стало и по „30 ока воде“. Имао их је кад и бројати јер, како каже: „ту седесмо 98 дни.“ За разлику од њега, ја сам, као што рекох, умјесто да бројим кандила, разгледао људска лица. („Звезданог неба и људског лица човјек се не може нагледати“, што реко Иво Андрић.) Било је ту и црнаца, и Арапа, и Филипинаца, и Руса и Срба из разних крајева; православних и католика и свих других хришћана, вјероватно и оних који то нијесу, али и они хоће да виде тај најславнији, иако празан, и баш зато што је празан, гроб на свијету. Магнетизам васкрсења Христовог из тог гроба неодољивом снагом привлачи сваког ко се нађе у његовој близини. (Много иновјераца вратило се одавде крштено или су се крстили одмах по повратку у своје крајеве.)

И, као што, већином, поклоничке групе, чим се нађу у Јерусалиму, журе у Храм Васкрсења Христовог, исто тако, чим прекораче његов праг, хитају Светом Гробу. Отуда овдје журба и узбуђење; свак би да што прије стигне тамо гдје је, и због чега је и кренуо на пут, па и преко реда, ако не може друкчије. И најприсебнијем тешко се овдје уздржати и остати миран. Некад се чека сатима, кажу, посебно у вријеме великих празника. Може бити и да није увијек тако, али нама се баш потрефило, и начекали смо се. И нека: то нас је Господ кушао да још мало преиспитамо себе, прије него се поклонимо Гробу Његовом. Није ни ред, из аутобуса – право на  Гроб Господњи. Друго би били да смо, дошли пјешке или на коњима, као што се некада овдје долазило, да смо путовали мјесецима, да су нас на путевима пресретале разбојниче дружине, да су нам табани крвави а лица потавнила од сунца и вјетрова. Али нијесмо. Дошли смо удобним авионима, без имало напора, за дан. Ред је онда да макар мало напора уложимо. Чекамо ли свакодневно пред вратима разних чиновника, па како да не причекамо пред вратима Гроба Господњег.

Напокон, више гуран, него што сам се сам кретао, нађох се, некако, пред улазом у Кувуклију, и ту, као ослобођен, не осврћући се ни на шта, прoђох што сам брже могао кроз капелу Анђела, а из ње, чим примијетих слободан пролаз, не чекајући допуштење чувара, са црвеним фесом на глави –  закорачих, као да улазим на „онај свијет“, у Свету пећину, заправо – брижљиво уређену и бијелим мермером обложену капелу, како неко рече: у „једини гроб на свијету у коме не пребива смрт“! Не знам може ли се у њој човјек усправити, јер се ту нико и не усправља; чим ко уђе кроз низак, тијесан отвор, кроз који може проћи само једна особа, погнут и скрушен, пада челом на лијепо обрађену мраморну плочу, која се, под свјетлошћу многих кандила и свијећа, пресијава као премазана уљем, а можда и јесте, само што ја то, неспретан, нијесам примијетио. На исти начин, погнуте главе и с трпетом који паралише ум и тијело, улазе овде, има већ два миленијума – и цареви и краљеви, мудраци и моћници, богаташи и сиромаси, и сви из истог разлога и са истом потребом. И само Онај који је, прије двије хиљаде године, устао испод те плоче, зна колико му је молби за помиловање од тада до данас на њој поднесено. То је једино што се ту уноси и оставља. Посрећило ми се, ево, па се и моја, мада неспретна и недоречена, ту придодала.

Мало касније, пењемо се на Голготу, до које води осамнаест завојитих степеница. Ту је трепетна тишина, покајничка; није шала –  на мјесту смо распећа Христовог! Ту се срце леди и ум смрзава. Кажу, Свети Сава ово је мјесто два пута преливао сузама, молећи се за свој род српски. И да су јецаји и болни уздаси једини гласови који се могу чути од оних који овдје долазе. А митрополит Сава Косановић, био је толико тронут да је свој доживљај са овог мјеста прелио у епске стихове:

„Нека страва срце обузела,

А сам не знаш, по чему је тако.“

Стајући у ред, разгледам велико Распеће изнад олтара. Умјесто молитве, у срцу ми вапај Исусов: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“, И  ехо стихова С. С. Крањчевића:

„Ах, Голгота је пуста и вјетрић тамо тајни

Тек цвили: Eli, Eli, lama Savahtani.

(Крањчевићеве стихове сам још као средњошколац запамтио, а касније, годинама, са посебним задовољством тумачио својим ученицима, никад и не помисливши да ћу их се једног дана баш овдје, на Голготи, сјетити. И да ћу се једном и овдје запитати: Није ли тај вапај био Његово разочарење у човјека, неразумно и незахвално створење, због кога се није вриједјело жртвовати? Нека ми ово буде опроштено. )

Ред испред мене брзо се смањивао. А „нека страва срце обузела“.

Стопу по стопу, прилазим Часној трпези, испод које се подвлачим на кољенима да и ја, грешан, спустим дрхтав цјелов на врх Голготске стијене, на ком је био утврђен Исусов крст и на који се сливала крв Његова! Има ли на свијету ишта важније што човјек може видјети и чега се смије дотаћи од тог камена?

Гдје „…крв је текла многа и срце ту је стало.

Што никад није више онако закуцало.“

***

Након што запалимо свијеће у сусједној капелици, силазимо до Мјеста Миропомазања – одра Господњег, на ком је Јосиф из Ариматеје, премазао мирисним уљем крваво Христово тијело, завио га у бијело платно и положио у свој гроб, поред којег је касније и сам легао.

То је повећа камена плоча жуто-розе боје, из које истаче свето уље (миро), као мрезга када се у прољеће засјече кора на стаблу брезовог дрвета. Жене неке, скупљају га, халапљиво трљајући по плочи убрусима, као да је рибају.

Ми смо задовољни и оним што нам је остало од додира, на челу и длановима. Али смо сјутрадан донијели овде да освештамо ситнице које смо купили да однесемо својима, као благослов са Гроба Христовог.

Враћајући се, ћутке и спори, као сањиви, у једном тренутку, кажем Милутину, који увијек и о свему има врцав коментар: „Ја се уморих“.

„Ха – рече ми – зар си мислио да је лако изаћи на Голготу?“

Није то био умор. То је била смо омама од дарова којима гостољубиви домаћин испрати свакога ко дође у његов дом, дајући му онолико колико може да понесе.

Сада разгледам фотографије које су направили моји сапутници, прије свега маестро у том послу Раџа Живковић, и покушавам да понешто разазнам, што се ипак, задржало у мом оку, али није допрло дубље, до свијести и памћења. Понешто ми се, ипак, „примило“ сјутрадан, за вријеме Свете архијерејске Литургије, коју је у Цркви Гроба Господњег служио митрололит Јоаникије са два епископа Јерусалимске патријаршије (митрополитом Исихијем и архиепископом Катарским Макаријем). Тада смо још једном обишли Голготу и цјеливали плочу Миропомазања, али у Гроб, због неописиве гужве, која је настала након завршетка Литургије, нијесмо успјели да уђемо. Но, у међувремену, видјели смо дио стијене, која се распукла када Исуса распеше, па се  туда крв Његова сливала на Адамову лобању, која је ту била сахрањена. «И благоуханије велико има», биљежи ревносни путописац Јеротеј Рачанин.

– наставиће се