Веселин Матовић: Видјех Јерусалим и видјех све (II)
Неколико цртица са поклоничког путовањеа у Свету земљу 21-26. априла , 2023. г.
МАНАСТИР СВ. САВЕ ОСВЕЋЕНОГ
Света земља није оно што очи виде ни уши што чују. Тамо очи могу бити и сметња. Да нас опчине видљивим, па нам измакне невидљиво. Преко видљивог долазимо до невидљивог, али само невидљиво даје смисао видљивом. Да нијесу тамо гдје јесу, све те незбројне грађевине, древне и новије, и сви пејзажи и крајолици, све што смо тамо видјели, а што је људска рука створила и одгајила, и што је мамило нашу пажњу, маколико било и величанствено и значајно, личило би, мање-више, ономе што се може видјети и у другим крајевима и градовима широм свијета и, углавном – што је већ виђено. Дочим, то што су те грађевине подигнуте тамо гдје јесу, што је тим путевима ходила нога Господа Исуса Христа, и што се тим крајолицима и пејзажима напајало и Његово божанско око, чини их друкчијим, важнијим и љепшим од свега виђеног. Штавише, и да ничега од свега тога нема, да су то пусти предјели, голети и пећине, како је и било у Христовом времену, за нас би то била једнако важна и ни са чим упоредива мјеста.
Једино је Храм Светог Саве Освећеног, у Јудејској пустињи, нешто невиђено! Њега таквим чини, прије свега, простор у ком се налази – узбуркана, па скамењена пустиња, с почетка стварања свијета.
Издаље гледано, то је старовјековни град-утврђење, опасано високим зидинама, на стјеновитој избочини, изнад Кедронске, односно Плачевне или Силоанске јудоли – сувог и кршевитог корита Кедрона, који се, кроз јаруге и усјеклине, прокрада пут Мртвог мора, и видљив је с манастирских тераса само за вријеме киша, највише два-три пута годишње.
Задивљујући поглед на велику цркву са двије тамноплаве куполе, као и на цијели манастир, са десетинама већих и мањих монашких келија, и других грађевина од тесаног камена и равних кровова, које се, из дна кањона, уздижу уз литице, степенасто, једна изнад друге, као големе бијеле кошнице, пружа се са брежуљка на супротној страни, на који смо се сви знатижељно испели, одмах по изласку из аутобуса. Да се нагледамо те сновидовне пустињске љепоте, али и да је што више уграбимо и понесемо у својим телефонским меморијама. У стијенама, са друге стране долине, виде се десетине старих, напуштених испосница, заправо – зазиданих пећина, с малим вратима, која су се, само једном недјељно отварала, када су њихови становници долазили у цркву на заједничку молитву и посну трпезу. (Јеротеј Рачанин каже да је ту „бешчислено множество пештера, замакло се Содомскоме мору“.) Мада нам Митрополит рече, да у некима од њих и данас има монаха отшелника, који ту живе на исти начин и у истом подвигу, као и онај који се први ту подвизавао, прије петнаест вјекова – Св. Сава Освећени. Виде се и остаци његове испоснице, из које ће Свети једне ноћи угледати небеску варницу како се спуштана на мјесто на коме ће касније подиће велику цркву, посвећену Благовијести Пресвете Богородице, у којој почивају његове Свете мошти. У вријеме (1886) када је митрополит Сава Косановић, походио овај манастир и у њему провео три дана, његов ћивот био је празан, јер су, како каже Косановић, „свете мошти развукли Крстоносци, када су у 12. вијеку долазили овамо да ослободе свету земљу“. Враћене су тек 1965. године, и сада се налазе у ћивоту са стакленим поклопцем и откривене су главе, што се заиста ријетко виђа. Само ради тих Мошти вриједјело би прећи сав овај наш пут!
Манастир је подигнут 485. године, и у њему се, од тада до данас, поштује строги типих, установљен од његовог оснивача – сличан светогорским правилима. Као и у Светој гори, овдје је забрањен улазак женама, једе се само једном дневно, месо – никада, итд. До Манастира се долази са доста напора, па и ризика. Пут је лош, стрм, узак и са оштрим кривинама, тако да смо наш аутобус морали оставити високо, на брду, код манастира Светог Теодосија, у ком се налази гробница мајке Светога Саве, Света Софија, која се такође подвизавала у једној од силоанских пештера. Њега смо посјетили у повратку. Предање каже да су се тројица мудраца с Истока са тог мјеста вратили, не смијући да изађу пред Ирода, након што су се поклонили Богомладенцу у Витлејему. Одозго смо се спустили изнајмљеним комбијима, дотрајалим и веома ризичним за такве путеве. Није то била нимало пријатна вожња. Успут смо примијетили неколико уџерица, или само черги, припијених уз какву стијену, у којима, каже нам водич, живе, како сам Бог зна, палестинске породице, избјегле са простора, захваћених ратом.
Осим велике цркве, са Светитељевим моштима, у Манастиру се налазе и капела Светога Николе и капела-пећина у којој је боравио Свети Јован Дамаскин и ту писао своју Догматику, као и капела саграђена на мјесту гдје је био гроб Светога Саве.
Срби, разумије се, с посебном емоцијом долазе у овај манастир.
Зна се како је Св. Сава Освећени завјештао да се његова патерица (штап) и двије чувене иконе Тројеручица и Млекопитателница дају принцу-монаху када се овдје појави, па када год то било, а било је пет вјекова након његовог упокојења. Али је мање познато да је Свети Сава Српски отплатио дугове Манастира Сараценима и ослободио га од њиховог ропства, а онда му приложио, као метох, кућу Светог Јована Богослова на Сиону (Горницу) и новоподигнуту цркву на истом мјесту. Међутим, водич нам је испричао још једну веома занимљивост везану за Св. Саву и овај манастир. Наиме, приликом свог другог доласка овдје, Св. Сава је повео са собом из Србије и групу осуђених на смрт, које је добио од свог синовца краља Радослава, убиједивши га да је боље да те људе он употреби за градњу, раније (од Персијанаца), порушеног Манастира Св. Саве Освећеног у Палестини, него да буду погубљени. Водич каже да људи у сусједном арапском селу, које се зове Руми, причају како су њихови преци потомци тих осуђеника.
О односу Срба према овом манастиру говори нам и податак да је султанија Мара, кћерка деспота Ђурђа Бранковића, послала овдје групу српских монаха, који су га ослободили од пљачкаша и разбојника, а онда, по њеном налогу, подигли на бедему, са сјевере стране, пирг – високу кулу, посвећену Светом Симеону Мироточивом, која и данас ту стоји, под именом Српска кула, мада је у доста лошем стању. Надајмо се да ће се једном наћи неко од данашњих српских владалаца да је обнови.
Међу монашким лобањама које се чувају у манастиркој костурници, сигурно их доста и српских, а и у нашем времену се понека придода. Недавно – и архимандрита Григорија, некадашњег монаха манастира Преображење из Овчарске-кабларске клисуре.
За овај манастир посебно интересовање показао је и митрополит Сава Косановић, који је у својим путничким записима оставио подробно и врло занимљиво свједочанство о њему. Између осталог, Митрополит је прегледао и манастирску библиотеку и у њој пронашао двије српске књиге (србуље) Апостол и Јеванђеље. И као што је он увијек све радио пажљиво и савјесно, и на корист свом српском роду, преписао из њих неколико записа које су оставили Срби поклоници, још у 17. вијеку и објавио их у листу Бршљан 1886. Отуда знамо да је патријарх Српски Арсеније Чарнојевић, у четвртак, 22. марта, 1683. посјетио овај манастир и о томе оставио запис на Јеванђељу.
Косановић је објелоданио још пет записа Срба који су ту долазили током 17. вијека. Међу њима и једног његовог Херцеговца, даскала Јеремије Наранчића, родом из „Иљешака, близу манастира Требиња“.
И тај Наранчић посвједочи ово: “Тада бјеше силна глад у светом граду Јерусалиму, те године скакавци поједоше жито, и траву и лишће. Опет те зиме и све животиње угинуше од глади. А ми хаџије и воду куповасмо из Силоамске ријеке. Арапи доношаху јер суша трајаше те године до светога Николе и чесма пресуши пред Јерусалимом, ни кап воде не капаше. Богу нашем слава у вјекове,“
Ето, тако је било хаџији Јеремији, а ми, нити гдје ожедњесмо, нити огладњесмо, нити се уморисмо од пута, али, и ми хоћемо да се зовемо хаџије.
Књиге су донесене из манастира Св. Арханђела Михаила из Јерусалима, задужбине краља Милутина, који је био метох Манастира Св. Саве Освећеног, и посједовао велики број српских књига, које се данас највећом дијелом налазе у библиотеци Јерусалимске патријаршије.
На крају Митрополит ће додати: „Кад сте се ви толики – грјешници потписали, то нека имате у друштву још једнога – великог грјешника, који се потписује:
Бивши Митрополит Босански Сава Косановић.
У Манастиру св. Саве 7. фебруара 1886.“
Косановић је оставио још једно посебно занимљиво свједочанство: наиме, приликом посјете Манастиру Светог Саве Освећеног, цар Фрањо Јосиф је «двије или три ноћи преноћио под чадорима више монастира; једно ради чистијег ваздуха, а друго из учтивости, да његова свита, турски војници и остала пратња не би узнемиравала братство у њихову правилу и комоду».
Наравно, овдје никада није угасла љубав према Србима, нити су се заборавиле заслуге српских монаха за његово трајање. Показао нам је то и стари игуман Евдоким, за кога кажу да никада не излази пред поклоничке групе, осим кад дођу Срби. Нас је дочекао с искреном радошћу, угостио нас, и срдачно, с највећим поштовањем, разговарао са Митрополитом. Између осталог, пожалио се да Палестинци, у последње вријеме граде куће по околним брдима и све се више спуштају према Манастиру, угрожавајући његов мир. Говорио је и о чудотворном дејству мошти Светога Саве на посјетиоце, како на вјерујуће, тако и на оне који то нијесу, о старини и значају Манастира, у ком су боравили и стварали многи свети људи, као Свети Јован Дамаскин, рекавши да је он, као колијевка монаштва у Јудејској пустињи, „пето Јевљнђеље“. На крају нас је испратио, сваког благословио и обдарио иконом палестинских мученика – монаха страдалих у погрому које су Персијанци учинили над православним светињама у Палестини, 614, године, па и над овим манастиром. Каже се да је тада побијено преко 40000 монаха и свештеника широм Палестине.
„ПЕЊА САМ СЕ НА СВЕШТЕНУ ГОРУ“
Током своје дуге историје Јерусалим је био уништаван најмање два пута, а 44 пута је био опсједан, рушен и заузиман. Средином друге половине првог вијека, тридесетак година након распећа Исусовог, Римљани су га сравнили са земљом. Али оно што је у његовим темељима, његова метафизика, није се могла разрушити. На њој он и данс опстаје, и опстајаће док је свијета и вијека.
У ствари, постоје два Јерусалима. Овај, земаљски, оком видљиви, бијели град (све грађевине у Јерусалиму су од домаћег бијелог камена), који се таласа преко три свете горе: Маслинске, Сионске и Храмовне, и онај метафизички, небески, сазидан од митова и легенди, због кога смо овдје и који тражимо испод и изнад овога чије се љепоте с Маслинске (Јелеонске) горе не можемо нагледати. Међутим, ако нијесмо у стању да се одвојимо од слијепог фактицизма, од питања и сумње да ли је оно што нам се показује као његова јавка и путоказ, аутентично или није, никад у њега ући нећемо.
Изузимајући Храм Васкрсења Христовог, тих путоказа и небоказа, највише је на Маслинској гори.
На њеном, средишњем врху, у капели Вазнесења Христовог (која је некада била џамија а и сада је у сјенци џамије), налазимо један од најважнијеих, – отисак Исусовог стопала у камену са кога се Господ вазнио у Царство Небеско, посљедњи траг Његовог боравка на Земљи. Капела је необичног облика. Личи на врх торња који је провирио испод пространог каменог платоа, ограђеног високим бедемима, и чини се – само што није узлетјела у небо. Додуше, и ми с њом, од усхићења што се ту налазимо. Нема планинског врха на ком би се радије нашли од овога. Нити људски ум може замислити ишта узбудљивије од онога што се прије двије хиљаде година овдје догодило.
У Јеванђељима се на више мјеста помиње Христов боравак на Маслинској гори. („А бијаше он дању у храму и учаше, а ноћу излазаше и борављаше на гори званој Маслинска“) Овдје ће Он, два дана пред Пасху, говорити ученицима о Царству небеском, о свом другом доласку, о Страшном суду и крају свијета, о лудим и мудрим дјевојкама, о добрим и злим слугама; овдје ће им казати да се примакао дан у ком ће Син Човјечји бити предан да се разапне; овдје је на једном зиду у комплексу католичке цркве, исписано Оченаш на више од шездесет језика, између осталог и на српском. Одавде је „страшно предсказање своје судбе Јерусалим чуо“. На крају – одавде ће се, пред очима својих ученика и своје Богомајке, Господ на небо вазнијети.
«…подиже се, и узе га облак испред очију њихових.»
«И (…) упртих очију гледаху за њим како иде на небо…»
Тада вјероватно ничега од овога што сад овдје видимо није било. Ово је било шумовито брдо на чијим обронцима су се простирали плодни маслињаци (отуда му и име), удаљено од града „један суботњи дан хода“, како пише у Јеванђељу, а то је хиљаду корака, колико је Јеврејима, по њиховим вјерозаконима, дозвољено да се крећу током Шабата (суботом). Ту се Исус склањао да се одмори, са својим ученицима и народом који га је пратио. Гдје год овдје станемо, можда смо стали на мјесто гдје је и Он стајао. Он или Пресвета Мајка Његова.
Капела Вазнесења Отисак Христовог стопала
С тим осјећањем обилазимо и руски манастир Вазнесења Христовог, а затим, с јужне стране истоимене Капеле, мјесто Обретења главе Јована Крститеља, коју је нашала, закопану на сметлишту, и кришом сахранила у глиненој посуди ту, на Јелеонској гори, Јована, слушкиња Иродова, а касније, пронашао монах Инокентије, копајући темељ за своју келију. Данас се она налази у Истамбулу.
Журимо. По „дневној заповијести“ путовође, пред нама је још доста тога што морамо обићи прије заласка сунца. Али, како одољети запањујућој панорами Јерусалима, којом доминира, зажарена Купола на стијени, подигнута на темељима Соломоновог храма, на гори Морији, гдје је господ кушао Аврама. То је Његош видио као знак свељудске несреће:
“Ми видимо на плодним њивама
Ђе се грдно трње растићило,
„Храм Омаров ђе се повисио
на свештени основ Соломонов“.
Лијево, низ падину Маслинске горе, која се спушта прма долини Кедрона – непрегледни низови бијелих сандука. То је старо јеврејско гробље, најстарије сачувано гробље на свијету, на ком ће, по вјеровању Јевреја, Судњега дана, почети васкрсење мртвих. Десно – Гетсиманска башта са седам „свијећа“ цркве Марије Магдалине; у даљини, на хоризонту – Сион, Давидов град и мјесто силаска Светога Духа на апостоле…
„Јадне моје очи, нагледајте се!“ – правдам себе туђим ријечима и, тренутак-два, заостајем за групом која већ хита новом одредишту. Нажалост, што хоћеш више да видиш – мање видиш, заправо – видиш све дјелимично, површно, недовољно, и то брзо нестаје из памћења. Остане само понека блиједа слика, која с времна на вријеме, заигра пред очима, тек толико да „траг жалости на душу остави“. А шта вриједи и да гледаш, ако не знаш шта видиш?
Покушавам понешто да забиљежим, на брзину, у ходу, али видим – од тога нема користи, па с надом да ће оно што је најважније остати записано у срцу, пристижем групу која урања у арапско насеље, уских и стрмих улица, у којима нас са свих страна салећу наметљиви улични продавци сувенира. То су углавном палестински дјечаци, можда и бескућници; водич нам вели – спремни су да украду и опљачкају, од њих се понекад мора и физичи бранити. Пратили су нас, нудећи своју робу, скоро све до уласка у Гетсиманију.
Тако је, по плану нашег путовође (да ли ово написати малим или великим словом?), почео наш улазак у Јерусалим – онај из Јеванђељā и са икона, Јерусалим из гробова, пећина и катакомби, над којима су хришћани вјековима подизали најљепше грађевине, а када су се подијелили, почели су да их преграђују, дозиђују, поред старих да подижу нове, или старе једни другима да преотимају. Види се то и овдје, на Маслинској гори, и у Гетсиманији (гдје, поред православних и католичких постоји и Црква свих) и у Храму Васкрсења и на Сиону и у Витлјему – једно поред другог, или под истим кровом: римокатолички, и православн, и руски, коптски, јерменски… манастир, капела, параклис, олтар…
„РАЗГЛЕДА САМ ГЕТСИМАНСКУ БАШТУ
ОЦРЊЕНУ СТРАШЋУ И ИЗДАЈОМ“
У металној огради, с пјешчаном стазом, оивиченом цвјетним алејама, двадесетак старих, кржљавих маслина, на посном, скоро пустињском тлу. Може бити да је неко од тих квргавих стабала из времена Христовог. Но, шта, ако и није? И она под којима се Христос молио била су оваква и рађала су исте плодове. То је оно што очи виде, и што телефонске камере, мојих сапутника ужурбано биљеже. Али, очи не виде драму Сина Господњег који, овдје, остављен од свакога, најусамљеније биће између неба и земље, „жалосне душе до смрти“, –– узноси најбезнаднију молбу, што је икада Господу са Земље упућена: „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова“. Не једном, него три пута, Син Човјечји, под овим маслинама, пада лицем на земљу, молећи Оца да га поштеди онога што неминовно долази! А, за то вријеме, они који му бијаху највјрнији, и који му се, час раније, заклеше да га се неће одрећи „макар морали и умријети с њим“, мирно спаваху! Не могаше те Ноћи ни један час пробдјети са својим Учитељем!
Могу ли очи видјети, а телефонске и какве год камере забиљежити, драму Сина Човјечјег, његову стрепњу, тугу, дрхтање, док, те прољећне ноћи, чекаше час у који ће „бити предан у руке грешника да се разапне“? Овдје је почело његово распеће. На Голготи је распето његово тијело, овдје – његова душа. Које ли му је било теже?
Не може се то оком видјети, али може срцем – и чути и видјети. И само овдје, и само када се очи затворе, а срце отвори. Ко то тако није видио и чуо, није имао разлога овдје ни долазити. Маслина и маслињака има и на другим мјестима. У Јерусалим се долази отвореног срца, а не само очију.
За очи, али и за душу, оно је што нас срета мало напријед – Црква Свете Марије Магдалине, руска православна црква, са седам златних купола, „седам сијалица“, како их зову, украс Гетсиманије и цијелог Јерусалима. Изграђена је у част царице Марије Александровне, жене Александра II.
Идеју о њеној изградњи дао је, 1882, архимандрит Антонијe Капустин, оснивач Руске духовне мисије у Светој земљи, институције која је, овдје, по духовном ауторитету, одмах иза Јерусалимске патријаршије.
Овдје почивају мошти Свете новомученице Јелисавете Фјодоровне, сестре последње руске царице Александре, пострадале, заједно са члановима руске царске династије, монахињом Варваром и другима, међу којима и кнезом Јованом Константиновичем, ожењеним Јеленом — сестром краља Александра Карађорђевића.
Они су, дан након погубљења породице Романових, претучени и живи бачени у окно напуштеног рудника. Пошто нијесу пали на дно окна, већ су се задржали на неком од испуста, из окна су се још неколико дана чуле њихове духовне пјесме и молитве. Тијела су им пронађена и кришом пребачена у Кину, а Велику кнегињу Јелисавету, са сестром Варваром, пренијели су овдје, у манастир Марије Магдалене, о коме се она својевремено старала.
Јелисавета је била њемачка принцеза и унука енглеске краљице Викторије. Сматрана је једном од најљепших жена Европе свог времена. Удајом за Великог кнеза Сергеја Александровича, сина руског цара Александра II, прешла је у православну вјеру, а након Сегејеве смрти, одлучила је да остатак живота посвети Богу.
-Наставиће се