СВЕТОСАВСКА БЕСЈЕДА У БЕРАНАМА
- Јан. 2024, Спортски центар
Новија чуда Светог Саве су прославе Савиндана у Црној Гори. Нигдје се не слави са толико топлине и у сваком црногорском граду, као у Црној Гори. Овдје у Беранама, има још више бар један разлог да се прославља Свети Сава, а то је епископска катедра коју је управо Свети Сава овдје у Ђурђевим Ступовима поставио прије осам вјекова.
Кад прослављамо Светог Саву, имамо на уму и све Немањиће који су сазидали велелепне храмове пo свим српским земљама и створили велику и моћну средњовјекову српску државу којој су ти храмови били духовни темељи.
Недалеко одавде у Бијелом пољу брат Немањин, кнез Мирослав, сазидао је Храм Светог Петра и Павла, у ком је написано чувено Мирослављево Јевађеље крајем 12. вијека, које је званично ушло у културну баштину свијета, као једна од најљепших средњевјековних рукописних књига, под заштитом УНЕСК-а.
Кнез Првослав, син Тихомиров, а синовац Немањин, ктитор је Ђурђевих ступова, столице епархије Будимљанско – никшићке. А саборни храм који се подиже у овом граду, посвећен је управо оснивачу српске државе, Стефану Немањи, који је рођен на Рибници, данашњој Подгорици, срцу Црне Горе.
Трећи син Немањин, крштен као Растко, најављивало је да ће високо порасти, као храст, што се и обистинило, али не онако како су пожељели његови родитељи, који су га у старост и добили, него онако како је желио Бог. Растко је од оца, у владарско насљеђе добио Захумску земљу, да влада њоме, али он у седамнаестој години, одрече се владарске круне, и жедан и гладан духовне силе и љепоте, побјеже у Свету Гору, да расте духом под монашком ризом.
Хришћанске приче су као бајке, лијепе за послушати, а у њима стоји и понека тврђа загонетка коју наш ум треба да савлада. Без тога нећемо разумјети причу о Светом Сави, ни Јеванђеље, ни православље, ни хришћанство, ни себе.
Растко је видио, да није довољно љубити оца и мајку, браћу и сестре, жудио је за још већом љубави, за оном коју директно даје Бог, својим изабраницима. Сад смо пред тим питањем, – може ли се се прекршити заповијест Божија, – о љубав према ближњима, а испунити друга – љубав према Богу? И да ли се може и прекршена заповијест испунити, ако се испуни она главна? Ето, ту је загонетку на најсрећнији начин разријешио наш Свети Сава, и посвједочио формулу хришћанске љубави, о богољубљу и човјекољубљу и родољубљу. Јер истинско богољубље је истовремено и истинско човјекољубље, а само човјекољубље, не мора да је и богољубље.
У тој наочи малој разлици у љубави, крије се нешто далекосежно. Јер само Божијом љубављу човјек може истински да расте, и од малог и младог Растака, да израсте велики духовни храст, Свети Сава. То не може да створи ни мајчинска и братска ни сестринка љубав, али Божија – може!
Иза ове наочи мале разлике у љубави, крије се и велика криза хуманитичких идеја и покрета, и политика. Модерна Европа хтјела је да утемељи своју просвјету и културу на хуманизму без Бога, па ево видимо како Запад, запада у велику духовну, цивилизацијку и људску кризу. Не само да улази у кризу, него и оповргава своју културу и демократију којом се дичила, којој смо вјеровали. А то је потрајало неколико вјекова, док се у нашем времену огољено већ показује. Видимо како се у савременом западном свијету потпуно изокрећу појмови и поимања, па је за њих Бог прошлост, илузија и мрак, слобода је измишљотина, демократија је нешто што постоји само у причи, а једноумље и насиље је оно чиме се људи и народи доводе у ред. Ту демократију, која се реално претворила у насиље, видјели смо у евроатланској слози НАТО пакта да бомбардује наше земље, руши мостове и градове, убија дјецу и нејач, као што и данас ради. А тај напад именовали су – „хуманитарна интервенција, под заштитним Милосрдног анђела“. А у том бомбаровању, хтјели су и да бомбардују и спрже нашу свијест о Светом Сави, и цијело наше историјско и духовно памћење. Тај тамни суноврат човјека и народа понавља се кроз цијелу историју. А у том суноврату се поновља исто оно што су Јеврејски учитељи и законици учинили Христу на крсту.
Христос је распет и попљуван од људи, јер људи нијесу могли да поднесу, да у њему живи и Бог.
Свети Сава се вратио из Хиландара међу брађу и свој народ, да покаже, како Божија свјетлост, просвјета и наука може да живи у човјеку и народу. Да реално, људски и братски покаже како та божанска просвјета ствара човјека и обнавља народ из коријена, као што се то види и овдје у нашем времену.
Српско племство у средњем вијеку, које су представљали Немањићи, створило је велику културу, подигли манастире чије љепоте нема данас у Европи, осликали фреске и иконе, написали дивну средовјекову књижевност. Оно што је творила епоха Немањића у српском народу у простору културе, етике, естетике, високог религијског ума, то је и дан – данас оно темељно, и најузвишеније што имамо. Средовјековна култура и народна поезија која је испјевана за неколико вјекова ропства, оно је што је српски народ учино уваженим народом мећу европским народима. Тим залогом средњовјековне културе прошли смо вјекове и без државе, и без универзитета, али смо се одржали, јер је тај духовни светосавски коријен обнављао стабло и гране овог народа.
У Његошевом дјелу, које нам је најближе, не само временски, спојено средоњовјековно духовно насљеђе, народни еп, и противрјечности савременог човјека и свијета.
Притијешњен турском окупацијом и равнодушноћу тадашње Европе, Његош је рекао да управо Европа „држи мртву турску руку под наши грлом“. Данас та Европа, која губи хришћански идентитет, држи нам исто руку под грлом, покушавајући да нас одвоји од себе, православне браће и велике Русије.
Обраћамо се Богу и светитељима, кад западнемо у кризу, кад нам само људска памет више ништа не може помоћи. Кроз то сазнање пролази и појединац и народ. Зато српски народ, осјетивиши у дубини бића и тајну помоћ Божију, живи захвалношћу према свом оцу Светом Сави који је душу свог народа засијао сјеменом Христове науке.
Зато имамо Савине храмове, не само по цијелом простору српских земаља неко на свим континентима, и овакве се свечаности одвијају свуда гдје је српског народа. И из многих грла чује се усклик: УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ СВЕТИТЕЉУ САВИ.
Не идући даље од Црне Горе, у последњих 30 година можемо да пратимо двије приче, – једну од стране државе, другу од стране цркве. Државна идеологија заповиједала је:
Народ треба хитно да се еманципује, и ослободи од срењовјековних прича, од нарације црквених лидера, владика, од епског насљеђа, гусала, Његоша, ћирилице, јер све те приче воде уназад, у сукобе у мрак, откопавају закопане неспоразуме и закопане сјекире. Косовска Жртва, Милош Обилић, српска је митоманска прича, која нас увлачи у неспоразуме и са собом и са свијетом.
Народ треба да заборави на то, да искочи из ћирилице у латиницу, да се окрене западној култури европским интеграцијама, великој заштити НАТО пакта. Ко је тако мислио како му је држава налагала, добио је заштиту државе. Био је привилегован.
С друге стране, у нашој државици, ко се држао Светог Саве, српског језика и културе, ћирилице, Његоша, цркве, био је игнорисан и практично жигосан као народни непријатељ. И тако је Црна Гора подијељена до дна: једни су остали да свједоче и обнављају своје поријекло – њима Њемањићи нијесу окупатори него утемељивачи цркве, државе и културе, и Његош је за њих велики српски и васељенски пјесник, а не геноцидни писац.
Поклоници нове црногорске државе били су против свега тога. И кад је држава посегнула да растури и последњи ослонац народу, Цркву- устао је тај ћирилични народ из свог памћења, из своје биједе, и са својим владикама, свештенством, са светим
Савом, светим Василијем, Његошем, и збацио са главе сву ту лажну државну бригу, сав тај хуманизам, одбранио цркву и памћење, одбранио свој образ, своје претке, и посвједочио живога Бога у себи. Ето, ви овдје браћо и сестре, из ове епархије, том слободарском устанку дали сте велики допринос, и хвала вам.
Због овог народног подвига , нијесу звонила звона слободе само по Црној Гори, него по свим српским земљама, и даље, а чули су и они који то нијесу вољели да чују.
Ето због чега нам је важно прослављање Светог Саве, који је израстао из тог дубоког коријена који Бог даје и обнавља из својих дубина.
Свети Сава прожима безмало сво наше историјско, културно и духовно памћење. Његово је име везано и за наша брда и за наше ријеке, разгранало се на све континете, подигнути су му храмови по цијелом шару од Европе, Америке до Аустралије и Азије.
Савине стопе су остале по Рашкој и Хумској земљи, по свој Црној Гори, по Светој Гори, Јерусалиму, Синају. Он и данас туда хода, само га не видимо.
Појте му Срби, пјесму и утројте.
Хвала и живјели.
Милутин Мићовић