Пјешачка стаза преко гробнице наше дјеце

Зашто ДПС власт не пође да се поклони и сјенима омладинаца које су божићни побуњеници који су први започели крвави сукоб побили? Хтјели или не ДПС власт ће морати да обиљежи масовну гробницу на Цетињу и да се поклони сјенима 30 младих људи!

Пише: Јован Маркуш 

Не може се дискриминацијом мртвих од стране ДПС власти у Европску унију! Не може се говорити о испуњавању цивилизацијске обавезе Црне Горе, ако је у престоном граду испред Биљарде направила пјешачку стазу да би сакрила масовну гробницу своје дјеце.

Зашто ДПС власт не пође да се поклони и сјенима омладинаца које су божићни побуњеници који су први започели крвави сукоб побили? Хтјели или не ДПС власт ће морати да обиљежи масовну гробницу на Цетињу и да се поклони сјенима 30 младих људи!

Злочин без казне – Зашто се не обиљежи масовна гробница?

Направљна пјешачка стаза преко заједничке пробнице 30 младих људи пред Биљардом на Цетињу

Испред Биљарде, на Ћипуру, налазе се земни остаци 30 омладинаца погинулих у братском сукобу на Божић 1919. године.

Послије Другог свјетског рата њихова гробница са обелиском није обновљена, али је све до прије неколико година била лако уочљива уздигнута затравњена хумка испод које се налази бетонска масовна гробница са земним остацима 30 младих људи из разних крајева Црне Горе, који су животе положили за уједињење са осталом јужнословенском браћом.
Ваљда да би доказала своју „правовјерност данашња власт је 2011. г. направила ходну стазу по костима 30 младих људи и поред нашег упозорења да то не чини.

Имена и презимена свих сахрањених у заједничкој гробници над којом се до 1941. године налазио обелиск су позната и сви они имају рођаке и братственике, који нажалост, до данас, нијесу покренули поступак код надлежних власти да се достојно обиљежи масовна гробница.

Почетком деведесетих година када су одржани први вишестраначки избори након 50 година, када смо помислили да се вријеме демократије враћа, неки људи су покренули ова питања мислећи да би се наслијеђени антагонизми могли превазићи.

Међутим, такве идеје садашња власт је дочекала „на нож, одбијајући помисао да се пружи рука братског помирења и цивилизовано изврши свети чин сахране и обиљежавање безимених гробница.

У времену док се правила ходна стаза да би се сакрила масовна гробница испред Биљарде, на другом крају града Цетиња у Бајицама се уз државне почасти открива споменик обелиск учесницима Божићне побуне из 1919. године уз присуство Удружења бораца Народноослободилачког рата и антифашиста Цетиња.

Ваљда би Удружење антифашиста требало да се залаже да се обнови заједничка гробница коју су управо фашисти срушили, а не да се бави обиљежавањем Божићне побуне из 1919, која нема ама баш никакве везе са његовањем сјећања на Други свјетски рат (1941-45).

Фашистико – сепаратистички програм по узору на усташку НДХ

Краљевину Црну Гору, само по имену, покушали су да обнове фашисти и црногорски сепаратисти 1941. године по програму импортованом из усташке Независне државе Хрватске. Послије окупације Краљевине Југославије 1941. године слиједило је њено разбијање стварањем нових држава под протекторатом нацистичке Њемачке, фашистичке Италије и њихових савезника на Балкану.

Окупацијом Црне Горе почело је њено комадање, а црногорски сепаратисти према туђим и давно пројекгованим плановима, заједно са фашистима, кренули су у промјену бића Црне Горе. Пропагирајући народоносну индивидуалност најавили су национално ослободилачку еру.

Почели су да се позивају на хиљадугодишњу културу и државну независност истичући да имају „своју књижевност, свој језик, своју вјеру и своју умјетност, а такође да имају „своје геније, своје симболе и светиње, своју заставу и своје народно име. Тврдили су да се етнички формирао посебни „Црногорски народ, пропагирајући, импортовану и стару теорију, да Црногорци нијесу Срби, него да су настали стапањем Дукљана и Илира… Услиједила је наредба о забрани постојећих уџбеника у свим основним и средњим школама. Послије ове дошла је наредба Високог комесара за Црну Гору о новим наставним програмима. Српски језик, који је био званични језик у Књажевини и Краљевини Црној Гори, преименован је у црногорски, а лист „Зета почео је да објављује италијанско-црногорски рјечник уз напомену: „Сваки наш читалац, ако буде редовно пратио овај речник моћи ће за врло кратко вријеме научити како се говори, чита и пише италијански и црногорски.

Експресно протјеран

Поред језика преименовали су и улице. Тако су на Цетињу преименовали Његошеву улицу, под образложењем да јој враћају старо име. Мај 1941. године, је за црногорске сепаратисте био значајан мјесец тако да су чак преименовали и стару црногорску народну пјесму „Ој, јунаштва свијетла зоро у „Ој, прекрасна мајска зоро. У част мајског доласка ратног злочинца Секуле Дрљевића, из усташке НД Хрватске у окупирану Црну Гору, њихов лист „Зета је објавио да ће „свим црногорским градовима, селима и планинама одјекнути глас твоје пјесме: „Вјечна наша Црна Горо… коју су прогласили „химном црногорског горштака. За оне који су јавно одбили да прихвате национално преименовање Срба из Црне Горе у неке нове „клониране Црногорце слиједиле су казне.

Тако је бивши начелник управног одјељења Зетске бановине и бивши срески начелник Војислав Пекић родом из Дробњака (отац познатог писца Борисава Пекића) послије изјаве пред италијанским властима да он не признаје такво црногорство и да се он тако не осјећа, експресно протјеран из Црне Горе. Ради дисциплиновања народа да прихвати теорије о „новим Црногорцима, сепаратисти су припремили списак од 200 највиђенијих грађана из Црне Горе са намјером да их убију као познате борце за српско национално јединство. Све су ово лако доказиве чињенице које смо више пута саопштавали и до данас нијесу демантоване.

Потребно је истинско помирење

Прије неколико година у Црној Гори је сахрањивање окупаторских њемачких војника уз државне почасти од актуелне власти проглашено као цивилизацијски чин. Тим поводом предсједник Црне Горе Филип Вујановић изјавио је да је сахрањивањем неколико десетина њемачких војника из Другог свјетског рата Црна Гора испунила своју цивилизацијску обавезу.

Није спорно да је етички сахранити човјека, али како се може говорити о испуњавају цивилизацијске обавезе Црне Горе ако је у престоном граду направила пјешачку стазу да би сакрила масовну гробницу своје дјеце?!

Тријумф квази вриједности над дубљом истином произвело је вријеме које је противно историји и здравом разуму. Политика нема право да пише историју, и не може се говорити о етичности и цивилизованости све док постоји страх од гробова. У разумном свијету земни остаци и гробови нигдје нису упропастили ни власт ни државу. Уколико желимо напријед, морамо направити корак у нама и пред нашом савјешћу на путу очишћења и просвјетљења од једноумља и мрака а нас самих од срама и стида пред будућим генерацијама. Уколико се жели истинско помирење, поред ексхумације, сахране и обиљежавања гробница, треба подићи прикладно спомен-обиљежје свим палим за отаџбину, што би и симболично требало да означи крај међусобним сукобима у Црној Гори.

Не треба ништа измишљати, већ узети примјер Шпаније која је то одавно урадила и за коју нико разуман не може рећи да је на мањем цивилизацијском нивоу од Црне Горе.

Животе положили…

Имена и презимена свих сахрањених у заједничкој гробници на Ћипуру испред Биљарде над којом се до 1941. године налазио обелиск су позната и они су:

Мирко Вукотић, ученик гимназије, са Чева;
Марко Гардашевић, војник, са Чева;
Баћо Мрваљевић, војник са Велестова;
Бошко М. Грујичић, војник, са Цетиња;
Ђуро Прља, војник, са Љуботиња;
Милутин В. Пејовић, учитељ, из Ораха;
Иван Б. Пејовић, наредник, из Ораха;
Душан Ђуришић, војник, из Љешанске нахије;
Марко А. Радусиновић, војник, из Љешанске нахије;
Никола П. Радусиновић, војник, из Љешанске нахије;
Марко Вукчевић, војник, из Љешанске нахије;
Стеван Вукчевић, војник, из Љешанске нахије;
Јован . С. Вукчевић, војник, из Љешанске нахије;
Благота Ђ. Вукчевић, војник, из Љешанске нахије;
Марко Вукчевић, војник, из Љешанске нахије;
Илија Вукчевић, студент, из Љешанске нахије;
Бошко П. Кажић, официр, из Љешанске нахије,
Иван Кажић, војник, из Љешанске нахије;
Петар Кажић, војник, из Љешанске нахије;
Ђуро Радовић, ученик гимназије, из Бјелопавлића;
Радојица Дамјановић, капетан, из Бјелопавлића;
Бошко Лакић, војник, из Бјелопавлића;
Радисав Ивановић, војник, из Куча;
Саво Поповић, војник, из Куча;
Радоња Поповић, ученик гимназије, из Куча;
Радован Божовић, војник, из Пипера;
Душан Бољевић, војник, из Пипера;
Никола Кековић, војник, из Братоножића;
Михаило Спаић, ученик гимназије, из Подгорице;
Марко Краљ, војник, из Боке.

Извор: https://www.in4s.net/