Песникова Творачка Реч

Остала највеселија слика једне неизвесности која можда завршиће метком или конопом на врби! Пребиваће као највеће онеозбиљавање и играње са смрћу – плес Филипа Петија над амбисом хладног плочника. Мед златних меридијана слива се са усана Девојке која од Младића чини млађег Творца свемира од Онога који свету у тридесет и трећој показао како то Вера Васкрсава и прелази улицу и након овога живота.

Пише: Богић И. Булатовић

Има ли вароши веће у Србаља од Вишеграда? Има ли вароши са значајнијом музичком и игроказном традицијом од Врања? Постоји ли заумнији врх у Славјанству и свету од Језерскога? Има ли већега града српске културе, традиције и српске песничке будућности од Темишвара, Беча, Кекенде или Чонграда? Није ли Мостар Алексин и Ћоровићев и Дучићев извијенији месец млад и жут но Риалто и како то нека балканска рукодјељ може стати крај бисера ренесансе, барока и рококоа раме уз раме? Како то Мешина сарајска касаба ништа мање не вреди од Уликсових Даблинаца, а Даблин обавезујући је и значајнији од свих Брисела, Стразбура, Женева или било којег града међународне светске моћи?
Песничка реч од касабе, уџерице и брежуљка, једног ораха или неке шумадијске Јаруге, Дух од једне кречњачке Пештере чини Дворац Сведржитеља и Чудотворца, од капи једне небеске чини непресушну ману кладенца.

Гдје је то Дубоко, каква је то Мртвица и ко је та Вера, српски и светски човек је могао да се пита пре но је Песник видео Веру како прелази улицу, или када осетио и сазнао шта се то са градом и светом десило када она склопила је очи. Од тада, свет нема чувеније Вере, а српски језик и њени говорници немају значајније девојке, осим оне што за зелен бор се хвата, или, можда, оне што тужи девера Андрију. Но, за разлику од њих, оно по чему се сигурно не може ниједна девојка српске песме и прозе упоредити са Вером из Пјатигорска, која случајно рођена могла бити у било ком граду, али ипак једино и само у Ваљеву, ноћу, засветлила је и разиграла, завртела је свест српској поезији, географији и научним доказима. Нико тако није занебесао и заталасао српске речи, повео их у нова значења и оне у нама пробудиле сасвим неочекивана осећања суровог апетита физичких радника, и жеђ за ракијом, као што то учинила је Вера. Никада нико пре Вериног рођења у историји аеромитинга није тако падао без падобрана и нико никада више неће у љубавној неизвесности и претећој патњи тако заронити дубоко, како је то Песника – Дечака, који старошћу се млади, како је то својим јавом, појавом, смехом и очима натерала и наговорил, потказала Вера.

Никада ни пре ни после Ње која никада више неће проћи улицом, али ни минути из историје језика народа којој Она придала је светску славу, неће песничке фигуре тако надјачати слике свести, а да нису даље већ опет само ближе смислу и суштини, објашњењу бића Песника, као што је то Вера Павладољска. Песник се враћао битију детињства, породице, порекла, најдоњем камену очинства и језика, и те речи као да у поемама о идиомима и дијалекту хтеле да претекну Веру, али она остала најнепресушнија, опијајућа, најразигранија и најшаренија, најкосмичкија и најсочнија хипербола српског језика. Остала највеселија слика једне неизвесности која можда завршиће метком или конопом на врби! Пребиваће као највеће онеозбиљавање и играње са смрћу – плес Филипа Петија над амбисом хладног плочника.

Мед златних меридијана слива се са усана Девојке која од Младића чини млађег Творца свемира од Онога који свету у тридесет и трећој показао како то Вера Васкрсава и прелази улицу и након овога живота.

Извор: ИН4С