Веселин Матовић: Видјех Јерусалим и видјех све (IV)
Неколико цртица са поклоничког путовањеа у Свету земљу 21-26. априла , 2023. г.
ПУТ СТРАДАЊА
До Храма Васкрсења Христовог, иде се Путем страдања (а куда би друго?), стрмим, каскадним и уским улицама, каквих је много и по нашим приморским градовима (Будви, Котору, Херцег Новом). Њих није било у Христовом времену. Тада је то био запуштен простор, изван зидина древног Јерусалима, камењар и драч. Какав би друго могао бити пут до губилишта. Као и многе друге грађевине у Јерусалиму, ове улице градили су највећим дијелом крсташи, у свом времену, назвавши их тако – Via dolorоsа, што не значи да су Исуса баш туда провели на погубљење. Кажу да се тај пут налази 6 метара испод овог данашњег, јер је Јерусалим више пута рушен и обнављан, и углавном, све што се налазило изван зидина ондашњег града, данас је под земљом. Али свеједно – важно је оно што се дешавало на том путу, а куда је он водио, пет или десет метара лијево или десно, и колико метара је био испод овог данашњег, важно је може бити археолозима, али вјерницима није ни најмање.
Брано Баћовић, који је овдје био више пута, показује ми редом десетак значајних стајалишта, мјеста везаних за догађаје на путу којим је Исус прошао, од Суднице (палате Пилатове), гдје му је, изречена пресуда, до губилишта, по коме се од тада до дана данашњег у хришћанском свијету именују сва мучилишта и губилишта.
Тих четрнаест ознака (путоказа) заправо су најпотреснија прича коју је човјек икада о себи испричао и забиљежио. Нема тога ко се у овој причи није пронашао и ко овим путем једном није прошао. Нема тога ко свог Јуду и свог Пилата није имао, и коме „Распни га, Распни га“ нијесу једном повикали; и ко једном крст свој није понио и под њим посрнуо. Али, исто тако – нема тога ко једном није рекао „Ја сам невин у крви овог праведника“, и ко макар једном није викнуо „Распни га!“. (Ако не наглас, оно у себи – шапатом.) И нема тога ко једном неки ексер у крст тога праведника није закуцао.
Застајемо пред Пилатовом палатом – мјестом суђења.
Ако је ово, као што тврде, аутентична палата из Христовог времена, онда је то вјероватно била најљепша грађевина у Јерусалиму послије Соломоновог храма. Зашто ли се баш она сачувала? Јерусалим се и Храм Соломонов нијесу сачували, а она стоји – да свједочи о оном што се у њој догодило и што се није промијенило нити ће док је свијета и вијека. „Распни га, Распни га!“, које се онда заорило из овог њеног пространог и лијепо уређеног дворишта, одјекује и данас и заувијек ће одјекивати Васионом. Одјекује и у мојој глави, смијешано са оним:
Vox populi, vox Dei!
Но, је ли тако? Не шћаше ли Пилат пустити Исуса, да не би народа, кога „наговорише првосвештеници и старјешине да иште Вараву, а Исуса да погубе“? А прије неколико дана идаху му у сретање говорећи: „Осана Сину Давидову!“
Како тада, тако и данас, и свуда: „Глас народа, глас Божји“, Vox populi, vox Dei!
Али: „Распни“ праведника, када ти из неког Call-центра поруче.
Ово је заправо најстрашније мјесто на свијету, страшније и од Голготе. Овдје се десио најдубљи пад човјеков у његовој историји. На Голготи, Разбојник на крсту „прослави Господа“, рекавши: „Сјети ме се, Господе, кад дођеш у Царству твоме“, и капетан страже, кад видје шта се догоди, рече: “Заиста овај бијаше Син Божји“. А овдје, не би ниједног таквог.
Занимљиво, овдје нико од нас није направио ниједну фотографију. Митрополит није ни застао. „Страшно мјесто“ – рекао је, махнуо руком и наставио пут.
Показују нам и Тамницу из времена Христовог. То су, три катакомбе, ископане, степенасто, једна испод друге, дубоко у пјесковитом земљишту. У најдубљој био је, наводно, побуњеник и убица Варава, у средњој Исус а у оној на врху, разбојници распети с њим. Страшно мјесто, и заиста, – тамница! У зидовима се виде алке за које су сужњи везани ланцима, и могли су ту да бораве само у сједећем или лежећем положају. Ово је доказ да наше народне пјесме нијесу претјеривале у описима турских тамница. Међутим, ниједно јеванђеље не каже да је Исус био у тамници. Није ни могао бити. Након хватања у Гетсиманском врту, он је прво одведен на саслушање првосвештенику Кајафи, па у Синедрион (јеврејски суд, скупштину од 23 судије), након чега је мучен и понижаван, а ујутру изведен пред Пилата. По Луки, вођен је и код Ане, таста Кајафиног, а Пилат га је, као Галилејца, слао и код Ирода, галилејског намјесника, који се тих дана задесио у Јерусалиму.
Овдје су вјероватно затварани и мучени неки хришћани, а мјесто је припадало Преторијуму, у коме су Преторијанци (гарда Пилатова), након изнуђене пресуде, мучили Исуса, облачили му скерлетну хаљину и крунисали га трновим вијенцем, па се тако и ово мучилиште повезало са Његовим страдањем. Ова се страхота показује и као својеврсна туристичка атракција, као и тзв. Иглене уши, отвор у неком зиду, који опомиње на Христове ријечи да ће „камила прије проћи кроз иглене уши него богаташ ући у царство небеско“.
Зарад мало забаве и опуштања, сви смо се ту опробали и сви смо прошли без напора. Осим Митрополита и старца Славка Бабовића, који сједе на неком парапету и са осмјехом, прате нашу игру, да ко „не изостане од испита“. (Њима двојици смо вјеровали, па нијесмо тражили да се доказују.) Као што се види са фотографије, наш друг Мишо Кнежевић успјешно је прошао тест, рекло би се –зато што је одложио торбу. Ако сам добро запамтио, тај зид се налази у некој просторији одмах до руског манастира посвећеног Св. Александру Невском, ризници археолошких експоната, у ком су нас, као што је то уобичајено у руским манастирима, веома предусретљиво дочекали. То је био четврти руски манастир који смо посјетили на територији Јерусалима.
СИОН
На Сионску гору (Сион) изашли смо из старог града кроз Сионску порту (капију). На том мјесту водиле су се жестоке борбе у арапско-израелском рату 1967. године, о чему сведочи митраљеском муницијом, изрешетан, са обје стране капије, зид древног бедема, који, како нам рекоше, потиче из времена Сулејмана Величанственог.
Преко пространог платоа са кога се отвара широк видик на Јерусалим и околину (као са Маслинске горе, или још издашније), упутили смо се у Сионску Горницу („Горњу собу“), мјесту гдје се збила Тајна вечера, на којој је Христос установио Свето Причешће. То је била кућа Светог Јована Богослова, у којој су се послије Исусовог васкрсења окупљали његови ученици. Ту је, с њима, боравила (а ту и преминула) и Пресвета Богородица. Ту ће за дванаестог апостола, умјесто Јуде, бити изабран Матија, а на Педесетници – по Христовом обећању, ту ће се десити силазак Светога Духа на апостоле, након чега ће се у једном дану, баш ту, на Сионској гори, крстити три хиљаде људи. Тако је установљена Црква, Света, Саборна и Апостолска, касније названа – Јерусалимска патријаршија, мајка свих цркава, чији је први епископ био брат Господњи Јаков, а први ђакон каменовани Стефан.
Небоплава просторија, на спрату двоспратне грађевине, с луковима и колонадама, која се данас зове Горница, свакако није она из Христовог времена, али то не смета хиљадама ходочасника из свих крајева свијета да је посјећују с истим осјећањем као да јесте. Некада је ту била црква, затим џамија, па синагога. Данас је напросто државна зграда, меморијалне намјене. У њеном доњем дијелу налази се велики саркофаг за који кажу да је Давидов гроб (неки тврде да је то само кенотаф), поред којег се пролази да би се изашло до Горнице. Када смо ми наишли, ту смо видјели за једним столом младића с лицем загњуреним у неку јеврејску књигу. Не знам да ли је спавао или се молио, али ничим није показао да нас примјећује, иако смо се сви, у знак поштовања, прекрстили пред Давидовим саркофагом.
За нас Србе ово мјесто има и додатно значење.
Наиме, приликом обиласка Сионске горе, са Јерусалимским патријархом Атанасијем, Свети Сава купио је кућу Св. Јована Богослова, тј. Сионску Горницу, од Сарацена и у њој основао манастир. Платио је златом и сребром које је добио од свог синовца краља Радослава. Предање каже да је цијели њен под прекрио дукатима. Купио је и земљиште и подигао Цркву Светог Јована Богослова, коју ће, заједно с кућом, даривати као метох манастиру Светог Саве Освећеног, односно Јерусалимској патријаршији. У вријеме потоњих крсташких ратова и црква и кућа су порушене. Претпоставља се да су то урадили темплари. (Неки кажу да је она уништена још у персијском погрому 614. године.) Касније су на том месту, фрањевци подигли велику цркву Успења Богородице, која својом висином доминира источним дијелом Јерусалима. (О боравку Светога Саве, у Палестини, 1229. године, исцрпан «извјештај» оставио нам је Доментијан, које је, по свему судећи, био у његовој пратњи.)
У каквом је статусу данас ово мјесто најбоље нам говори чињеница да се овдје, иако је улаз слободан, не могу обављати никакви хришћански обреди. Но, без обзира на то, Сионска Горница једно је од неколико најважнијих и најпосјећенијих мјеста у хришћанском свијету.
Сион има посебно симболички и најдубљи духовни значај за јеврејски народ. То је Давидов град, симбол Израиља, одабраног народа, Обећане земље, Божји град, итд., по њему ће се и политичко-идеолошки покрет за враћање Јевреја из расејања у Палестину назвати ционизам.
Јерусалим јесте центар три велике монотеистичке религије, али је и мјесто њихових вјековних сукоба, који трају и данас. Временом, историјске и животне околности приморавале су их да успостављају и неке компромисе, понекад тешко разумљиве. У Цркви Рођења Христовог, у Витлејему, на примјер, не само што Јерусалимска патријаршија, Јермени и римокатолици (Фрањевци) имају своје капеле и олтаре, него и у Пећини Христовог Рођења, са православним олтаром, од 16 кандила изнад Божићне звијезде, римокатолицима припадају четири, а по шест Јерусалимској патријаршији и Јерменима. Под бришу јерусалимска и римокатоличка црква у различите дане, док Звијезду Рођења бришу само Јермени и припадници Јерусалимске патријаршије. У Храму Васкрсења, разне хришћанске цркве обављају своје службе по установљеном распореду, у Гетсиманији постоји Црква свих. Џамија Ал Акса је на располагању за службу муслиманима, али њоме управља држава, итд. Један од тих компромиса је и забрана мисионарења у цијелом Израелу. На те односе несумњиво су утицали спољни фактори, али и вјерска структура становништва, која се радикално мијења, нарочито послије стварања јеврејске државе, 1947, тако да је на попису становништва 2007. године, Јевреја у Јерусалиму било 64%, муслимана 32%, и само 2% хришћана, док је по британском попису из 1922. године, у Јерусалиму било нешто више од 50% Јевреја, 23% муслимана и око 25% хришћана. Ако се и та 2% раздијеле на православне, римокатолике и припаднике других хришћанских цркава, можемо само замислити у каквом положају се овде налази Јерусалимска патријаршија.
Треба знати да су сви хришћани, посебно православни, и поред званичне заштите државе, непожељни странци у Израелу. Сигурно, не гледа се на њих много боље ни у Палестини. Уосталом, израелски градови Јерусалим и Назерет, вјероватно и други, подијељени су на вјерске четврти, својеврсне енклаве: јеврејску, хришћанску, арапску, јерменску…При томе, рецимо, у Јерусалиму има само осам хиљада православних, што чини један посто његовог становништа.
Након прогона православних из Палестине, прво од стране Арапа, па красташа и Мамелука, Јерусалимској патријаршији враћена су права тек послије отоманског освајања Палестине, почетком 16. вијека, али јој се данас у знатној мјери угрожавају, највише од стране радикалних циониста. Она данас, рачуна се, има око 130000 вјерника, највише Арапа, али је више свештенство углавном грчког поријекла. Његово Блаженство патријарх Јерусалимски Теофил је Грк, и митрополит Назаретски, и игуман манастира Светог Саве Освећеног и сви други игумани и свештеници са којима смо се срели, осим доброћудног пароха Исе из Витлејема, који је арапског поријекла. У њој се служи на грчком и арапском језику. Зато се она често назива грчка црква. И код нас се у ранијим временима Православље именовало као Грчки закон. Тако каже и Вук Караџић – „Срби грчкога закона“. Али, будући да Јерусалимска патријаршија има јурисдикцију над неколико најважнијих хришћанских светилишта као што су Храм Васкрсења Христовог и Црква Вазнесења Богородице у Гестиманији, може се рећи и над Црквом Рождества у Витлејему, и да има древне манастире на свим мјестима везаним за животопис Исуса Христа, ми смо све вријеме имали осјећај њене духовне доминације у Св. Земљи. Међутим, у самом Јерусалиму, по неким подацима, има 1204 синагоге, 158 цркава и 73 џамије.
***
О положају и значају Јерусалимске патријаршије (која покрива три, на жалост, међусобно сукобљене државе: Израел, Палестину, Јордан), говорили су нам игуман Манастира Св. Саве Освећеног Евдоким и, посебно, – Његово Блаженство патријарх Теофил III. Патријарх је говорио о све израженијој нетрпељивости према хришћанима у Јерусалиму, колијевци хришћанства, о пријетњама и нападима радикалних циониста на света мјеста, чија је намјера да преузму контролу над хришћанском четврти Јерусалима, гдје се налази најсветије мјесто за све хришћане – Храм Васкрсења Христовог. Испричао је и један истинит догађај везан за Гроб Господњи. Наиме, приликом његовог отварања, које је прије неколико година извела нека америчка научна екипа, сви њихови инструменти наједном су престали да раде, и нико није могао утврдити зашто се то десило. Патријарх се нарочито осврнуо на све активније и упорније културно-политичке тенденције свјетских размјера, које, под именом модернизма и глобализације, хоће да потру божанску суштину људског бића, самим тим и све хришћанке вриједности. Ти процеси су, на жалост, снажно захватили све хришћанске народе, па и православне. Глобализација настоји да уништи сваки облик идентитета, а највише напада Православље, јер оно, чувајући вјеру у васкрсење, чува идентитет, и културу. Ми, као сљедбеници Христови, дужни смо да се својим чињењем и примјером томе одупремо.
Зато, нека вас долазак у Јерусалим и поклоњење Гробу Господњем учврсти и у вјери и у таквом опредјељењу – поручио је на крају Патријах, додајући како вјерује да је циљ нашег пута сусрет са живим изворима вјере и спасоносне ријечи Господње, а не само туристичка променада.
Говорио је, разумије се, грчким језиком, а преводио нам млади свештеник Миливоје Бакић.
Слушао сам га пажљиво, доживљавајући његове ријечи као поруку са највишег мјеста. Како бих и могао друкчије, и ја и сви други? Јерусалимска патријаршија одувијек је била за Српски народ највише мјесто. Срби више од шест вјекова чувају у својим њедрима «књигу од Богородице», као тапију о свом постојању – писмо са најтежим питањем:
«Царе Лазо, честито кољено,
Коме ћеш се привољети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?»
Такво питање поставља се само са највишег мјеста, зато га је народни пјесник и упутио «од Светиње, из Јерусалима» и послао по Светом Илији.
У том знаку и са таквом емоцијом, мени је, а вјерујем и свим мојим сапутницима, протекао овај јединствени сусрет у центру Православља, током кога су Његова Светост и наш Митрополит размијенили братске поздраве, а ми, на поласку, добили оно што многи ходочасници сматрају највећом драгоцјеношћу: прво – благослов од Његове Светости, а затим – грамату о поклоњењу Гробу Господњем и другим светињама.
Но пошто смо њу платили шест евра, то није могло проћи без Милутиновог коментара: «Ово ти дође као купљена диплома». Није он хтио да потцијени ту «диплому», него да нагласи како смо је јефтино, без труда и незаслужено добили. Због те тако «купљене» грамате данас се неки из Јерусалима враћају горди, умјесто смирени, па себе зову хаџијама и то «хаџи» лијепе уз своја имена и презимена, у ствари – излажу себе подсмјеху и, на извјестан начин, ниподаштавају све друго што су отуда са собом донијели.
«РАЗГЛЕДА САМ И СВЕ ТРИ ПЕЋИНЕ
ГДЈЕ СЕ СУНЦЕ ХРИСТЈАНСТВУ РОДИЛО»
Најзад, трећи дан, послије подне, нађосмо се у Витлејему, «родном мјесту хришћанства»!
Црква Рођења Христовог, у Витлејему, једна је од најстаријих, ако није и најстарија, црква на свијету, чија је градња по налогу цара Константина и његове мајке Јелене, почела 326. а завршена 333. године, дакле – три године је старија од Храма Васкрсења, који је освештан 336. године. Налази се на брду, вјероватно највишој тачки Витлејема, и пошто се до ње, уским и закрченим улицама, не може доћи аутобусом, успели смо се пјешке прилично стрмом падином.
Црква је огромних размјера, споља гледано, то је утврђење са високим заштитним бедемима, што већ само собом доста говори о њеној историји, и средини у којој се налази. Безброј пута су ти бедеми крвљу окупани, свих народа и са свих континената, као, уосталом – и зидови Храма Васкрсења Христовог. И данас се, поред њеног улаза налази палестинска полицијска станица. Ту су њени чувари, заправо насљедници јаничара, који су били одређени у турком времену да је чувају и спречавају сукобе између православних и римокатолика, који, као и у Храму Васкрсења, ту, под истим кровом, имају своје олтаре, још од времена раскола. Управо то је оно што је митрополита Саву Косановића «до дна душе ожалостило» када је 1886. походио ово свето мејсту и у њему, «подобно Игуману Стефану», «Славио Божић у Витлејем». Приликом уласка у цркву, послије Вечерње, а била је празна, један од његових пратилаца, прихватио је свијећу са неког чирака да му освијетли пут низ «мрачне степенице како се улази Светим јаслама». Утом се «продерао» турски низам «брек!» (остави). И тек пошто су му «протолковали кога сам ранга и одакле сам, он ушути и ништа даље не проговори». Турског низама Митрополит је уочио и у «једном неосвијетљениом прикрајку» код Светих јасала.
Али се мудром Владици читање Јеванђеља на више језика учинило посебно «право и лијепо» што је право и Богу је драго»), јер, записаће он, здравомислећи, у духу средине из које је поникао, као што је само он знао и увијек чинио:
«Молитва је и мртва и шута, кад се она не чини на језику, кога молиоц не разумије. Њу треба да прати сазнање; мисао и срце, кад се Богу управља.»
«Колику силу има народни језик при молитви, увјерио сам се у самом Витлејему. – Док јордански митрополит први читаше јеванђеље на грчком, видио сам да плачу и сузе бришу многи поклоници те народности, а други не разумијевајући тај језик, само побожно стајаху на молитви. А кад је моја маленкост отпочела исто јеванђеље по старословенски (….) Руси и Рускиње чисто се зајецаше. Тај призор видио сам и потље и на Арапима, кад им митрополит таворски читаше јеванђеље на њиховом језику, па сâм нијесам могао да не пустим коју топлу сузу тога дана, као и на Васкрс на гробу Спаситељеву.»
Право да кажем, мени се, све вријеме боравка у Витлејему, мисао није одвајала од митрополита Косановића и његовог доживљаја овога мјеста.
Поред храма Васкрсења Христовог, Црква Рођења Христовог је најважније хришћанско светилише. И она је некада имала три улаза, али су ради сигурности, два зазидана, а постојећи није већи од улаза у најмању нашу сеоску цркву. То је урађено из истог разлога због кога се то и код нас радило – да Турски силници не би у цркву улазили на коњима, као што се то десило са Аја Софијом, у коју је Мехмед, освајач, ујахао на коњу, због чега Његош болује као и због подизања Омарове џамије на темељима Соломоновог храма. «Храм Омаров ђе се повисио,/ на свештени основ Соломонов,/ Ђе Софија за коњушку служи». Три пећине које помиње Игуман Стефан, припадају трима црквама: «Ђе се сунце христјанству родило», односно Пећина Христовог Рођења, припада Православној цркви- Јерусалимској патријаршији, «Ђе је небо јасли освештало», Капела Јасли, припада римокатоличкој (фрањевцима), а « «Ђе су цари небеском младенцу, похитали с даром поклонит се», Олтар Краљева, Јерменској цркви. Ту су још два олтара: Олтар Обрезања, припада Православној и Млијечна пећина, која припада римокатоличкој цркви, тј.Фрањевцима.
Како споља, тако и изнутра, црква дјелује моћно. То је петобродна царска базилика, са четири колонаде од по дванаест огромних мермерних стубова, из времена крсташа, са ликовима апостола, постројених од улаза до испред, такође импресивног и богато украшеног главног (православног) олтара, из 1764. године, и подним мозаиком из времена цара Константина.
Таква је она била и у вријеме када ју је посјетио и митрополит Сава Косановић, 1886, и на Божић, на црквенословенском језику служио у њој Св. Литургију.
Пошто смо у Цркви затекли неколико поклоничких група, а било је касно послије подне, не бисмо могли ући у Пећину Христовог Рођења да нас није, из поштовања према Митрополиту, увео Иса, православни парох тамошњи, необично душевна, радосна особа, због чега је нама, лаицима, био упућен понеки пријекоран поглед, оних који су стрпљиво чекали да приступе Светим мјесту. Иса нас је љубазно угостио у парохијској гостопримници, гдје смо срели монахињу Доротеју, Српкињу, поријеклом из јужне Србије. Нажалост, није било времена да нам исприча куда су је водили путеви Господњи, док су је овдје довели. Кажу ми, била је ту још једна сестра Српкиња, али се недавно упокојила.
Док смо, уским степеништем силазили до Пећине Христовог рођења, успут смо видјели, у једном застакљеном удубљењу у стијени (“замрежено гвоздијем”, каже Рачанин), језив призор – хрпу дјечјих лобања! То су, кажу, лобање Витлејемских младенаца, које цар Ирод погуби, након Христовог рођења. «Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много. Рахиља оплакује дјецу своју, и неће се утјешити, јер их нема.»
На мјесту Христовог Рођења, које је у надлежности Јерусалимске патријаршије, саграђен је мали олтар, украшен мноштвом кандила. Испод њега налази се Божићна звијезда, неки је зову и Звијезда Рођења – звијезда која је водила Мудраце са Истока до Витлејема. «И гле, звијезда, коју су видјели на Истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго гдје бјеше дијете.»
Након што смо се поново нашли у Цркви, и док су наши свештеници читали Јеванђеље и појали васкршње химне, група Срба из Шведске с радошћу се окупи око митрополита Јоаникија да га поздраве и узму благослов. И ми смо се радовали због њихове радости. Они тај сусрет сигурно никда неће заборавити, и помињаће га кад год буду поменули свој долазак у Јерусалим.
Пут у Витлејем био је прилика да видимо понешто и од Палестинске државе, на чију територију смо прешли већ у Јерусалиму, на граничном пункту, који контролишу израелски војници под пуном опремом. Не треба заборавити да је Израел вјероватно најмилитаризованија држава на свијету, која је у рату са Палестинцима и Јорданом од свог оснивања. У ствари, то је библијски рат око Обећане земље, започет између Аврамових синова, Исака и Исаила, или тачније – њихових мајки: законите Саре и робиње њене Агаре. Војници са аутоматским пушкама и под шлемовима могу се видјети свуда по Јерусалиму и околини, а међу њима је велики број младих дjевојака. На наше питање, водич нам каже да Јевреји користе вјеровање Палестинаца (муслимана) да човјек који погине од жене, не може ући у џенет (рај), па им, ангажујући велики број војника дјевојака, на прелазима и видним мјестима, тако задају страх. (Дјевојке у Израелу обавезно служе војни рок у трајању од двије године.)
Нас нијесу заустављали ни контролисали, будући да, ипак, има неко правило по коме се туристички аутобуси не заустављају на прелазима.
По начину градње кућа – равних кровова, и од истог бијелог камена – нема разлике између Јевреја и Палестинаца. Па ипак, уочљиве су двије појаве: прво, на крововима једних и других, виде се, умјесто димњака, по два или више (зависно од величине куће) велика бојлера за загријавање воде помоћу соларних панела. Међутим, код Јевреја, каже нам водич, ти су предмети бијеле, а код Палестинаца црне боје. (Зашто, није знао да нам објаснити.) Друго, дворишта палестинских кућа, али и улице, трговинске и занатске радње, и не само у предграђима кроз која смо прошли, него и у самом Витлејему, који се, судећи по високим солитерима, развио у велики град, дјелују прилично неуредно. Водич нам каже да у њиховим кућама није тако –да тамо владају строга уредност и чистоћа. Куће, а видјели смо и цијела градска насеља, са високим солитерима, изграђене су по брдима и голетима. Израелци и палестици, за разлику од нас, штеде земљу, воду и шуме којих и немају превише.
Видјели смо успут и дио великог зида који дијели двије државе. Палестинци, каже нам водич, могу да прелазе на јеврејску територију, али само као радници, који по дупло нижим надницама, обављају нижеразредне, углавном, физичке послове, које Јевреји неће да раде. То важи и за оне Палестинце који су грађани Израела, јеврејске државе, а којих је приличан број на сјеверу, у Галилеји – за исти посао, палестинском раднику плаћа се дупло мање него јеврејском.
Толико о демократији у овој држави, штићеници САД, у којој радикални ционисти и данас сматрају да она, као Обећана земља, припада само Јеврејском народу, а Палестинци- Арапи у њој могу бити само оно што је била Агара у дому Аврамовом. Уосталом, од њихових тзв. ортодоксних рабина, често се могу чути изјаве да нејевреји не би требало да живе у Израелу, а ако живе, могу бити само слуге Јеврејима.
-Наставиће се