Веселин Матовић: Видјех Јерусалим и видјех све (V)
Неколико цртица са поклоничког путовањеа у Свету земљу 21-26. априла , 2023. г.
ГАЛИЛЕЈА
За Галилеју нам је остао само један дан. Зато смо већ од раног јутра у аутобусу. Са „Горњег краја“, односно Подгорја, како каже Доментијан, спуштамо се према Јерихону и Мртвом мору, у депресију, 250 метара испод морске површине. Кажу да то може изазвати промјену крвног притиса, али ко би још о томе мислио. Ни они који су четрдесет година ишли за Мојсијем кроз Синајску пустињу, нијесу с већом знатижељом ишчекивали да виде ту «обећану земљу“, него ми тог јутра, крећући из Јерусалима, са брашњеницама (како туристи кажу, – ланч пакетима) у рукама, које су нам увече припремиле сестре монахиње из Горењског манастира, као што су то радиле и претходних дана. Додуше, било је и жаљења што одлазимо из Јерусалима, с малим изгледима да ће се већина нас старијих икада више тамо вратити, али сигурни да никада нећемо заборавити оно што смо ту видјели и „проживјели“ за ова три дана.
Након уласка на палестинску територију, пут је водио кроз брдовите пустињске голети. Водич нам каже да је ту живјело Венијаминово ратничко племе. Али како и од чега, питам се, када около, докле год поглед допире, нема готово ни травке, ни дрвета. Вјероватно, од пљачке и ратног плијена, зато су и били познати ратници. То ми се чини однекуд познатим.
То је Јудејска пустиња, најмистичнији простор на свијету. И ја – никако да га се нагледам. Иако сједим до прозора, окрећем главу и на другу страну – да ми што не промакне. Шта може привући пажњу, побудити машту, узбудити дух јаче од ових блиједожутих бергова са којих се извио «глас вапијућег у пустињи»?
Додуше, проћи кроз Јудејску пустињу у удобном аутобусу, скоро је исто као гледати је на филском платну. Овуда би требало проћи пјешке, у јулу или августу, „све жутим и усијаним песком пуним трња“, па срести Претечу или Тесвићанина Илију.
У једном тренутку, умјесто замишљеног старозавјетног пророка, угледам испод неког осамљеног дрвета на бријегу последњег витлејемског пастира. Око њега десетак коза чупкају травке остале иза потопа.
Послије не више од сата вожње, аутобус залази у неке врлети, а онда нагло избија на руб Јорданске долине или, како је географи зову – Велике пукотине ријеке Јордан, која раздваја Израел и Палестину од државе Јордан, све од Галилејког језера до Мртвог мора. За разлику од јорданске (лијеве) стране, која је, чини се, већим дијелом плодна равница, са житним пољима и виноградима, десна – израелска и палестинска страна, посебно у горњем појасу, права је пустиња. Ипак, објашњава нам водич, системом наводњавања из Јордана, појас уз ријеку претворен је добрим дијелом у плодно земљиште са огромним засадима датула – урминих палми.
Додуше, и у Библији се помињу палме у долини испод Јерихона. Можда и није баш све овдје људска рука засадила, али јесте, види се, уредила и учинила плодоносним. Помиње се и смоква на коју се попео Закхеј да би видио Исуса, приликом његовог проласка кроз Јерихон на путу у Јерусалим. Мора да је у том времену то био велики град, будући да је Исуса пратило толико људа да га мали Закхеј друкчије није могао видјети.
Нажалост, није било времена да свраћамо у Јерихон, најстарији живи град на свијету, који су Јевреји, предвођени Исусом Навином, чим су прешли ријеку Јордан, а по наговору анђела Господњег, отели од Хананаци, седам дана по седам пута обилазећи његове зидине и трубећи у трубе од овнујских рогова, од чега «попадаше зидови» његови. И «народ уђе у град», и побише све што бјеше у граду, и жене, и људе, и дјецу и старце, а град спалише огњем и проклеше онога ко би поново узео да га подигне. И све друге градове хананске заузеше синови Израиљеви, и «побише све живо што бијаше у њима оштријем мачем сијекући». К томе тридесет и једног цара аморејског побише и узеше све њихово. Данас би то међународни судови, хашки и бриселски, прогласили геноцидом, што и јесет било, али иза тога стајао је Јахве, држећи се обећања датог Авраму, Исаку и Јакову.
Изнад Јерихона уздижу се окомита пустињска брда, међу којима и Гора Кушања, на којој је ђаво кушао Исуса Христа, а коју такође нијесмо посјетили.
Али смо зато свратили у Манастир Светог Герасима Јорданског, један од најстаријих манастира у Палестини, старији од Манастира Светог Саве Освећеног. Основао га је, 455. године, над пећином у којој су, по предању, преноћили Јосиф и Марија са Исусом, приликом бјекства у Египат, Свети Герасим, један од утемељивача монашког живота у Јорданској пустињи.
Манастир је под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије, и како чуjeмо, у њега долазе бројни Палестинци из Јерихона, не само хришћани него и други, и према њему се с поштовањем односе. Има у томе заслуге, како нам кажу, и његовог данашњег игумана и обновитеља архимандрита Хризостома, али, изнад свега, то је дјело Светог Герасима, који је и лава задобио својом љубављу, не само да дође и живи с њим у Манастиру, него му је и воду доносио из Јерихона, и на крају – пресвиснуо од туге када се Светитељ упокојио.
Током своје петнаестовјековне историје Манастир је претрпио многа разарања, а најстрашнија 614. године, од Персијанаца и 637. од Арабљана, о чему свједоче кости тада страдалих монаха, које се чувају у манастирској крипти. Обнављали су га и дограђивали крсташи у 12. вијеку. Oбновом, осамдесетих година 19. вијека, уз помоћ Руске духовне мисије, добио је данашњи изглед, мада је и послије тога страдао – у земљотресу, 1927. године.
До недавно, Манастир се снабдијевао водом тако што је она догоњена на магарету, из десет километара удаљеног извора код Јерихона, који je «Свети Герасим молитвоју извео». То је радио и игуман Хризостом, све док није пронашао воду у манастирском дворишту. Од тада је Манастир, мада усред пустиње, претворен у право рајско мјесто, у које долазе да се поклоне моштима Светог Герасима безбројни ходочасници са свих страна свијета, увијек с радошћу дочекани и с благословом испраћени.
Мени је било посебно драго да видим то мјесто, знајући да је у њему био и «служио часну литурђију» на Крстовдан и на Богојављење, 1886. године, митрополит Савва Косановић. У подужој десетерачкој пјесми На Јордану Митрополит је подробно описао тадашњи црквено-народни сабор,
«Гдје народа бјеше свакојака,
Једне вјере и крста једнака.
Самих Руса и смјерних Рускиња
Три хиљаде ту ваљда бијаше.
————-
Доста дошло Грка и Гркиња,
С њима неки из Анатолије,
Три Србина, и мало Бугара.
И Румуна са тија Дунава..
Неколико видјех поклоника
Из далеке земље Абисинске,
Црње масти од сваке мрчине…»
———–
Још Арапа чудо палестинских
Са женама и домаћим робјем..»
Описао је, Mитрополит, веома сликовито, и масовно погружење народа у свету воду Јордана, на Богојављење, али и како се лијепо осјећао тих дана у Јерихону.
Разумије се, ми нијесмо имали времена за дуже задржавање. Пошто смо приступили Ћивоту и кратко предахнули у хладовини урминих палми, на поласку, добисмо, као благослов Светог Герасима, по једну украшену свијећу из манастирске рукодјелнице. Одиста, на љепши начин нијесмо могли бити испраћени.
***
Пут нас је даље водио право на сјевер, уз ријеку Јордан, «најславнију реку која је икад протекла овим светом», како каже Јован Дучић, а коју, због дубине њеног корита, из аутобуса не можемо видјети. Али смо, пролазећи поред Јерихона, кроз «поље Јерихонско», видјели Гору Кушања, а на супротној страни, преко ријеке – и Гору Небо (Навав), на коју је Мојсије извео свој Израиљ из Египта, и са које му анђео Господњи показа сву Земљу Обећану, али му рече да он у њу ући не може. То нам показује Митрополит, јер водич прича о свом животу у једном од кибуца поред којих пролазимо, након што је као студент дошао у Израел, некад послије Израелско-арапског рата, 70-их година. Кибуци су јеврејске сеоске комуне, са, данас, високо развијеном технологијом пољопривредне производње, а њих је највећи број на простору Галилеје, око Галилејског језера. Они су имали важну улогу у ционистичком покрету и кампањи јеврејског насељавања Израела током 20. вијека. Први је основан 1909. године.
Није то неважна прича, али мени су важније библијске горе, и путеви па се, као радознало дијете, не одвајам од прозора. Гледам старозавјетне предјеле, куда су се водиле битке Исуса Навина са царевима хананским и аморејским. Битке до истребљења.
У једном тренутку спазих, у даљини, коњаника у галопу, али и он брзо умаче у историју.
Ту негдје, преко Јордана, «огњена кола и огњени коњи» узнијеше на небо Илију Громовника;
И пештера, Светог Јована Претече, негдје је у овим жутим, пјешчаним брдима.
Овуда је прошао и Христос идући из Галилеје у Јерусалим.
И Света Марија Египћанка туда је негдје по води Јордану ходила.
И Давид се скривао од краља Сеула…
Аутобус, промиче, убрзано – час кроз Стари, час кроз Нови завјет, и нигдје да се заустави.
А Бојан прича о црвеном телету, басму ционистичку.
***
Прије него смо стигли до Тиберијаде, града на обали Галилејског језера, још једном смо прешли границу између Палестине и Израела, а границу између Јудеје и Галилеје удесила је природа и она је тамо гдје умјесто посних и пустињских пејзажа, почињу таласасти предјели са богатом вегетацијом. И гдје су куће грађене од црног базалта, а не од бијелог травертина. Галилеја је пољопривредна и туристичка регија, благе климе, богата водом и плодним земљиштем, у којој живе Јевреји и Палестинци (има их отприлике једнако), иако је она саставни дио Израела.
Највећи дио земаљског живота Исуса Христа везан је за Галилеју, односно за Галилејско или Генизаретско језеро и његову околину, за градове: Назарет, Капернаум, Кану Галилејску, Витсаиду… У Назарету је рођена Пресвета Богородина и ту јој се јавио арханђел Гаврило с Благом вијешћу да ће родити Сина Божијег; и Христос је одрастао у Назарету и боравио у њему до своје тридесете године; на Галилејском језеру и у Капернауму, нашао је своје ученике, рибаре, и учинио бројна чуда; на Гори Блаженства одржаво најважнију бесједу у којој је изложио суштину хришћанске етике; у Кани Галилејској воду у вино претворио, на Тавору показао тројици ученика своје божанско лице, итд.
Поред обиласка мјеста везаних за те догађаје, ходочашће у Галилеју подразумијева и погружавање у Јордан на месту гдје он истиче из Галилејског језера, и гдје је Јован Претеча крстио Исуса. То је посебно важан моменат за сваког ходочасника, који вјерује да се тим чином ослобађа почињених грехова и излази из воде као нов човјек. С некима и бива тако, заправо – бива са свима који то хоће. Погружавање у Свету ријеку обавља се и у Витавери, испод Јерихона, које је описао митрополит Сава Косановић у већ поменутој пјесми На Јордану, што је први, а можда и једини, опис тог чина у нашој књижевности. Само је питање да ли се то у ондашњем времену радило и другим данима осим на Богојављење. И Јеротеј Рачанин помиње купање: «и писмо и купасмо се» у ријеци «испод Јерихона», али то је било на «Велики понедељник».
Мјесто на коме смо се ми погружавали личи на мање језеро, с уређеним прилазом и пространом терасом са свим туристичким садржајима – продавницом опреме (стихара, пешкира и др.), билетарницом, кабинама за пресвлачење, кафићима, сувенирницама, а с друге – окружено је бујним зеленилом. Вода је тиха, прозрачна и топла. Очигледно, то је једна од тамошњих туристичких атракције гдје се не долази само ради погружавања. И овдје сретамо људе из разних поднебља, разних раса и нација. Неки су радознали посматрачи, али је највише оних који су ту из истог разлога као и ми. Иако је крај априла, овдје је прољеће на измаку и љето само што није прижарило.
Не знам како то раде други свештеници који предводе поклоничке групе, али наши су приредили праву јеванђељску сцену. Први је у воду ушао о. Остоја, онако, у мантији, а за њим игуман Јефтимије да би један другога, као на крштењу, три пута, у име Оца и Сина и Светога Духа, загњурили у ријеку. Онда је Остоја, с њему својственом радошћу, са свима нама, обученим у бијеле стихаре, урадио исто, «примајући на себе све наше грехове», након чега смо, сви, и стари и млади, «прозрачни и лаки», као новорођени, усхићено запливали ријеком, као никад прије. Било је ту и гласног смијеха, цике и довикивања. Као на каквом дјечјем купалишту. Право рећи, ако је о. Остоја сјајно «одиграо» улогу Св. Јована Крститеља, ни ми, фарисеји и књижевници, нијесмо себе изневјерили.
Једино Митрополит у том игроказу није учествовао.
***
Тако окријепљени, одлазимо у Тиберијаду, гдје нас чека вожња лађом по Генизаретском језеру – да с њега разгледамо географију јеванђељā, завичај апостола Петра, Андрије, Јакова, Јована, Филипа… И гдје су били градови Капернаум, Витсаида, Хоразин, осуђени од Исуса да нестану. („Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! И ти, Капернауме, који си се до неба подигао до пакла ћеш сићи.“)
Три године Исус је, у тим градовима и селима, из дана у дан проповиједао Ријеч Божију; лијечио одузете, слијепе, губаве, тјерао демоне из суманутих, по води ходао, мртве оживљавао, лицемјерје фарисеја разобличавао. Али све што је више чуда чинио и што је његова истина бивала очигледнија, они су све више «гунђали» и бивали све завидљивији, незахвалнији, циничнији. Ко си ти да грехове опрашташ, питаху га, а што мртве устаје, то им бијаше неважно. «И уставши, истјераше га напоље из града и одведоше га на врх горе (..), да би га бацили одозго».
Немогуће је наћи се на Галилејском језеру, а не бити и умом и срцем усред те божанске драме, у чијем знаку је све што видимо на његовим живописним обалама и благо заталасаним бреговима около, на које се отвара широк поглед с лађе, у коју се смјестисмо, дошавши високим молом, сазиданим од огромних базалтних блокова. Та древна рибарска лађа, као с дна мора извађена, могла је бити баш она у којој је Христос на тренутак заспао, уморан од распре с фарисејима и лицемјерима, када се изненада подиже бура велика и престрави његове „маловјерне“ ученике. Или, макар она коју оставише синови Заведејеви Јаков и Јован, и њу и оца својега, и одоше за Исусом да их «учини ловцима људи».
С тим осјећањем, запловисмо, лагано, пут земље Гадаринске, куда, „око четврте страже ноћне“, Христос хôдаше по води.
Али нико од нас не изађе, као апостол Петар, да испроба своју вјеру, иако вода бијаше мирна; у једва примјетним таласима љескало се априлско сунце.
Занијемљели пред оним што видимо и чувствујемо, бијасмо као у неком лелујавом, вансебном стању, но, пошто се обредисмо са по гутљајем мастике галилејске – којом нас части игуман Арсеније, – Мишо Кнежевић стаје насред корабља и надахнуто рецитује пјесме М. Бећковића Мајка и Љубомира Ненадовића Мрве Хљеба.
Часак касније, придружује му се и лађар – Заведејев потомак. Као да је осјетио дух Ненадовићеве пјесме, пушта с разгласа химну бивше нам државе „Хеј, Словени“, и ми за тренутак остајемо збуњени. Ипак, неколико нас устајемо, неко по инстинкту, неко из поштовања. Човјек је имао добру намјеру, хтио је да нас поздрави и уважи, а што до њега нијесу стигле вијести о ономе што се прије тридесет година десило на тамо неком, њему незнаном, „брдовитом Балкану“, не може му се узети за зло. Уосталом, у овој химни нема ничега увредљивог. Напротив, камо среће, да сви Словени устају на њене звуке, умјесто што се крвниче међусобно по истоку Европе и Балкану.
Наравно, нијесмо допловили до земље Гадаринске, ни близу ње, јер то је опасно подручје – Голанска висораван! У рату 1967, Израел је окупирао источну обалу Галилејског језера и Голанску висораван, због чега се на том простору и дан-данас размјењују ракетни пројектили између Сирије, Либана и Јордана, с једне и Израела – с друге стране.
***
Из Тиберијаде, на путу у Капернаум (Наумово око), тачније у православни манастир Дванаест Светих апостола, који се налази на сјеверозападној обали језера, пролазимо поред Магдале, родног мјеста Марије Магдалине.
Након што је био изгнан из Назарета, Христос се склонио у Капернаум, и он ће постати средиште његове мисије, у ком ће окупити својих дванаест ученика и дати им «власт над духовима да их изгоне, и да исцјељују од сваке болести и сваке немоћи». Међутим, Капернаума, као ни Витсаиде, одавно нема. Нестао је у земљотресу давне 746. године, и никада се није обновио. Током 19. и 20. вијека археолози су извршили ископавања његових темеља, па су, између осталог, пронашли и кућу апостола Петра у коју је Исус често долазио.
Али, ако нема Капернаума, ту је, у непосредној близини, Манастир Дванаест Светих апостола, са дванаест ружичастих купола, саграђен, у равници, на самој обали Галилејског језера, 1925. године.
Рекло би се, да су све љепоте Галилеје, духовне и природне, нашле своје мјесто у овом манастиру и његовом окружењу. Ту су се човјек и природа споразумјели да уреде јединствен кутак за молитву и одмор, за душу и очи. Сав простор око манастира претворен је у богату и пажљиво одњеговану ботаничку башту, с мноштвом егзотичног дрвећа и цвјетних засада.
И неке ријетке птице овдје су савиле свој дом, међу њима и паун који рашири своју раскошну лепезу када год примијети камеру у рукама посјетиоца.
Из манастирске порте, излази се испод настрешнице од бујног зеленила скоро до саме обале, одакле се пружа диван поглед на језеро и, даље – на појас таласастих брегова Голанске висоравни.
Ово мјесто напросто потчини човјека, тјера га да што дуже у њему остане. Кад се овдје дође, мора се негдје друго закаснити. То се и нама догодило. Мало дужи одмор у хладовини бајковитог дрвећа, за које нам водич не умје казати како се зове, заиста нам је добро дошао, али смо после зажалили, јер нијесмо стигли да обиђемо ни Гору Блаженства ни Тавор, а када смо стигли у Кану Галилејску, Црква Светог Ђорђа била је већ затворена, па смо се само кратко задржали у сувенирници.
(Манастир посвећен Св. Ђорђу у Лиди обишли смо док смо били у Јерусалиму, и тамо видјели чудо мироточења из гроба Светог Побједоносца и Великомученика Георгија, крсне славе великог броја српских породица. То чудо дјелује потресно, као мало шта, али није ми се допало што тамо нуде посјетиоцима некакве вериге, којима је, наводно, везан Свети Ђорђе, и још да их људи вежу око врата, што дјелује јако понижавајуће. Напросто, не приличи Православној цркви да подлијеже таквим приземним и бласфемичним туристичко-прагматичним варкама, засве – поред онакве светиње.)
***
По ономе што се кроз прозоре аутобуса могло видјети, идући од Галилејког језера до Назарета, Галилеја је, што се тиче рељефа, доста слична Шумадији. Валовита, али са великим површинама обрадиве земље. Пут води преко благих превоја са којих се отварају пространи видици на уредно обрађена поља и ланце винограда по падинама околних брегова. Рекло би се да ту нема ни педља нечим незасађеног и неискоришћеног земљишта.
Загледан у те благородне крајолике, мислим како су на ову земљу гледала бројна номадска племена, која су вјековима тумарала околним пустињама, и како је мит о изабраном народу и обећаној земљи, био сасвим реалан. Зато ће он и постати основни мотивациони фактор свеукупног дјелања и витализма јеврејског народа. Само захваљујући том миту, који је свој највећи израз добио у завјетном Соломоновом храму и Сиону, тј. Јерусалиму као центру свијета, у ком ће се појавити Месија, овај је народ успио да преживи прогоне какве није ниједан народ у историји. Истребљивали су га Вавилонци, Римљани, Арапи, Турци, Шпанци, Германи. Па ипак, је опстао и очувао своје име, свој језик, своју културу и вишемиленијумску традицију. И послије свега, постао један од најутицајнијих чинилаца у свјетској политичко-економској утакмици, и у својим рукама држи несразмјерно велики дио свјетског капитала – банке, трговину дијамантима, златом и сл. При том – изградио војно и технолошки једну од најспремнијих земаља свијета. Јевреји су, између осталог, након стварања државе 1947, ревитализовали и вратили у употребу, свој стари хебрејски језик (иврит), који је до тада био мртав, а данас је службени језик у Израелу. И то је још једно од чуда, иза којег стоји догма о изабраном народу.
Док пролазимо поред Горе Блаженства, невеликог брда изнад Капернаума, које смо угледали кроз прозор, тернутак прије него је аутобус скренуо у нову кривину, Митрополит нам говори о Бесједи на гори, најчовјчнијем етичком кодексу икада сачињеном, толико важном и тако сроченом, да он сам заслужује да се назове Светим писмом. Митрополит посебно истиче његов радикалан заокрет у односу на старозавјетна етичка начела. Са том бесједом заправо почиње хришћанска, новозавјетна култура и цивилизација. А неугледно брдашце, на чијем обронку је изговорена, које нам се зачес изгуби из видика, постало један од наjзнаменитијих топонима православног свијета.
Водич нам каже да су на њему католици изградили веома лијепу цркву.
Негдје на пола пута од Кане Галилејске према Назарету, бијаше нас почео хватати дријемеж. Нешто због замора (дан је био испуњен снажним утисцима, који су напросто престизали један другог), а нешто и због осјећања да се ближи крај нашем путовању, падала je енергија, јењавао ентузијазам пертходних дана. У једном моменту, Митрополит нам показује Тавор, два-три пута, али аутобус сваки пут, или замакне у неку кривину, или иза неког брежуљка, и, ето – не видјесмо га.
Ипак, као надокнаду, појци нам отпјеваше што је требало за ту прилику. Неко са задњих сједишта прослиједи и флашу с мастиком, па се мало разведрисмо.
У Назерет смо се спустили, са неког узвишења са кога се видио скоро цијели град, згуснут међу бреговима, и сам бреговит, таласаст, али без високих грађевина, што не значи да у њему нема великих и лијепо грађених здања и двораца, древних и новијих. Напротив, то је још од давних времена, важан трговачки, а данас и туристички град, у који пристиже богатство из разних крајева свијета, али који је у знатној мјерио очувао своју аутентичност и примамљиви дух прошлости. Центром доминира купола католичке цркве Благовјешетња, кажу – највеће цркве на Блиском истоку. Улице су уске и стрме, али са пуно зеленила дуж тротоара. Град има око 70 хиљада становника, већином Арапа, од којих су нешто више од трећине хришћанске вјероисповијести, остали су муслимани.
Поред Назарета пролази главни пут који води од Египта према Дамаску и даље, према унутрашњости Азије, а од Галилејског језера град је удаљен свега двадесетак километара. Назарет је културно и привредно средиште Галилеје, али је, прије свега, један од неколико најважнијих топонима на мапи хришћанског свијета, у ком је Исус Христос (Назарећанин) провео скоро сав свој земаљски живот. Ко дође у Јерусалим да се поклони Гробу Господњем, дође и у Назарет да обиђе мјесто на ком је објављена најважнија вијест у историји човјечанства.
Најстарија црква у Назарету, посвећена благовјеснику Архангелу Гавирлу, подигнута је у вријеме цара Константина, 326. године, на једином извору питке воде у граду, названoм Маријин, или Богородичин извор. Ту је, по вјеровању, али и по Јаковљевом протојевљнђељу, Архангел донио Богородици вијест да ће родити Сина Божијег. Црква је, као и многе друге, разорена од стране Персијанаца, 614. године, али је обновљена почетком 12. вијека. И касније, каже нам водич, више пута је дограђивана и проширивана, али је, временом, стијешњена околним грађевинама, тако да се споља готово не види, као да је у брдо укопана, и само уочљива, бијела капија, достојна краљевског двора, навјешћује да се ту налази нешто велико.
У вријеме када смо се, доста стрмим степеништем, испели на широк плато испред ње, око пет сати послије подне, капија је била затворена, па смо, умјесто у цркву, прво пошли у посјету митрополиту Назаретском Киријаку, који је, чини се, био затечен, али и видно обрадован посјетом Митрополита Црногорског.
Односи између Српске и Јерусалимске цркве одувијек су били братски. Таквим их је учинио Свети Сава, а послије – одржавали његови наследници, све до наших дана. Не само Свети Сава, и краљ Милутин, него су и сви Немањићи помагали обнову Јерусалимске цркве, опустошене, што од Персијанаца, што од Арабљана, што од Мамелука, што од крсташа. Подизали су нове и обнављали порушене храмове, али су то чинили и српски архијереји и патријарси. Први српски патријарх Јоаникије, рецимо, подигао је цркву на Тавору, посвећену Светом Илији. Јован Дучић каже да такву „побожну везу са Палестином није у то време имао ниједан други словенски народ“ и да ту чињеницу треба „подвући као крупни документ за моралну историју српског народа“.
У најтежим временима, у Палестину је ходочастио и патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, а када је дошао у сукоб са Миланом Обреновићем и био смијењен, Митрополит Михаило је неко вријеме боравио у Јерусалиму. А митрополит Сава Косановић, такође послије оставке – два пута, и био изузетно уважен од Јерусалимског патријарха Никодима. На хаџилук у Свету земљу ишао је, такође послије абдикације, и краљ Милан Обреновић, 1889. године. Тамо, на светим гробовима, тражила се, и налазила, утјеха за све. И Свети Сава је, одрекавши се архијерејског престола, други пут отишао у Свету земљу, веле историчари, разочаран неким дешавањима у «отачаству», након доласка краља Владислава на престо.
Свакако, у том контексту односа Српске и Јерусалимске цркве, важна појава је и монах Никон (Јерусалимац), исповиједник Јелене Балшић, кћерке кнеза Лазара, који је дошао из Јерусалима у Ман. Горицу на Скадарском језеру, и оставио нам, између осталог, драгоцјену Повијест о јерусалимским црквама и манастирима у пустињи (Горички зборник).
Међу значајним ходочасницима (изврсним путописцима) у Свету земљу, поред Доментијана, Дучића и Косановића, ваља истаћи и монаха Јеротеја Рачанина из манастира Велика Ремета, и његов путопис из 1727. године. Он помиње необично гостопримство приликом доласка у Јерусалим: «И примише нас и гостише, и ноге омише». У Јерусалим је два пута ходочастио и аехимандрит Пивски Арсеније Гаговић, 1786 и 1794. године.
Такође, историјска блискост српског и грчког народа, овјенчана крфском и солунском епопејом, важна је компонента у односима Српске са Јерусалимском црквом, будући да је већина јерусалимских архијереја грчког поријекла. Осјетило се то и у разговору са митрополитом Киријаком. Пратећи његове ријечи, које нам је преводио о. Миливоје, у једном моменту мисао ми одлута на скупоцјени мермерни иконостас у храму Св. Василија Острошког у Никшићу, који је приложио грчки трговац Андреј Сингрос, са острва Хиоса, у знак захвалности војводи Божу Петровићу зато што није прихватио мјесто гувернера Крита, с образложењем да он као странац не жели да управља слободним грчким народом, што му је нуђено од стране тадашњих великих сила. Била је то истовјетна позиција коју данас имају тзв. високи представници ЕУ у Босни и Херцеговини, али није се чуло да је неко од њих поступио као војвода Божо.
Пријем код Митрополита Киријака био је прилика да се још једном увјеримо у ту блискост, и како јединство у уму и срцу надилази и језичке и све друге разлике међу људимa и народимa. Сви ти сусрети – и са патријархом Теофилом, и са митрополитом Киријаком, и са игуманом Евдокимом, и са игуманом Хризостомом, и са игуманијом Екатерином, и парохом Исом, били су у знаку тога јединства. Показало се, у ствари, да смо ми били код својих у туђини. „И своји нас примише“. Нијесу нам, као Рачанину, не дај, Боже, „ноге омили“, али jeсу нас, одиста, свуда с љубављу дочекали и испратили.
(Само, бојати се да ускоро не будемо на сличан начин обилазили и наше светиње на Косову у Метохији, и да и тамо идемо код својих у туђини.)
У Назарету смо се задржали мање од два сата. Није то мало. Након посјете Митрополиту, с посебним занимањем обишли смо цркву Архангела Гаврила, богато живописану и украшену, као сви древни византијски храмови. На поласку, као благослов од Богородице, пѝсмо водe са Њеног источника. До њега се пролази испод подужег волта, лијево, иза олатара. То је заправо шпиља озидана као бунар на чијем дну свјетлуца, под свјетлошћу кандила једва видљив млаз воде. У њу се некад силазило степеницама, али сада је заштићена металном оградом. Дочим, вода је изведена на чесму изнад, па је тако доступна посјетиоцима. Могу ту да умију лице и угасе жеђ. Неки су на капији куповали за то намијењене балончиће, али мени је било драже да се послужим длановима, као што је, замишљам, и Христос радио, док као дијете, у граду свом Назарету, «растијаше и јачаше у духу, пунећи се премудрости, и благодет Божија бијаше на њему».
***
Док одлазимо према Тел Авиву, за нама се спушта ноћ над Галилејом, као завјеса на позорници. За неке између нас, та ће се завјеса кад-тад поново подићи. За мене,– тешко је вјеровати. Али хоће, надам се, за моју дјецу и унучад. Због тога ово и забиљежих. А мени се, хвала Господу и митрополиту Јоаникију, дало доста. Ето, – више него Мојсију. Њему не би дозвољено ни да уђе у њу, а ја обиђох скоро сву Земљу обећану.
– КРАЈ