ЗАШТО ЈЕ ПЈЕСНИЧКО ДЈЕЛО ЊЕГОШЕВО У ОСНОВИ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА
Радмило Маројевић
Београд
(Наставак студије „Мркaљ, Вук и Њeгoш —
три тeмeљa српскoг књижeвнoг jeзикa“)
На Научном скупу слависта у Вукове дане у септембру 1995. године био је поднесен реферат Мркaљ, Вук и Њeгoш — три тeмeљa српскoг књижeвнoг jeзикa, који је изазвао живу дискусију (Павла Ивића, Светозара Стијовића и Слободана Реметића с аутором реферата). Реферат је потом био објављен, екавски у зборнику радова с наведеног скупа [Маројевић 1996: 133–144], ијекавски у ауторовим књигама Горски вијенац: изворно читање [Маројевић 1999: 77–94] и Српски језик данас [Маројевић 2000: 296–306].
Из Приступа и првог поглавља рада овдје ћемо пренијети само дјелове, друго поглавље је било само „назначено“ па ћемо га пренијети у цјелини [Маројевић 2000: 304–305], као и треће [Маројевић 2000: 305], које ћемо проширити с два нова одјељка [тт. 3.3. и 3.4].
ПРИСТУП
0. У увoднoм диjeлу рaспрaвe рaзмaтрajу сe књижeвни jeзици кoд Србa приje рeфoрмe Вукa Kaрaџићa (слaвeнски, српскoслaвeнски и слaвeнoсрпски).
0.1. „Први књижевни језик код Срба био је славенски: настао на бази једног периферног (али унутрашњег) српскословенског дијалекта из околине Солуна, тај књижевни језик је, примарно, имао српске типолошке особине. Од њих је најважнија постојање африката ћ < тш’ и ђ < дж’ на мјесту гласовних група *tj, *dj. Јотовање сугласника т, д у том дијалекту било је жив фонетски процес, за разлику од јотовања осталих сугласника и од трију палатализација задњонепчаних сугласника — фонетских процеса који су били већ завршени, који су били већ историјски, и чији су се резултати већ увелико фонологизовали. Занимљиво је при том да су се резултати српског јотовања — гласови ћ и ђ — примјењивали и за палатализацију сугласника к и г у грчким културним терминима и личним именима […]. Славенски као први српски књижевни језик имао је двије функ|ције: 1° изражавање аутохтоне српскословенске (и уопште: словенске) културе; 2° рецепција грчке културе. Зато старославенска азбука, поред слова која служе за изражавање словенског фонетско‑фонолошког система, има и слова за преношење грчких властитих имена и културних термина“ [Маројевић 2000: 296–297 (знак | указује на прелазак на другу страну у тексту који се цитира, а знак / указује на нови пасус)].
0.2. „Други књижевни језик код Срба био је српскославенски, српска редакција црквенославенског језика. Тај је књижевни језик имао двије одлике: 1° он је одражавао оне фонетске промјене које су се у међувремену извршиле у српском народном језику […]; 2° он је одражавао бугарско посредништво, тј. посредништво оног јужнословенског дијалекта у којем је дошло до метатезе компоненти ћ и ђ […]. Потенцијално, и српскославенски као књижевни језик има двије функције: 1° изражавање посебне српске културе (српског фонолошког и граматичког система); 2° рецепција елемената посебне бугарске (и уопште: словенске) културе, уз очување континуитета црквенославенске писане традиције“ [Маројевић 2000: 297].
0.3. »Трећи књижевни језик код Срба био је славеносрпски, српска редакција рускославенског језика. Његова културна основа је рускославенски књижевни језик, руска редакција црквенославенског језика, тј. исти онај славенски књижевни језик који је претрпио (послије бугарског посредништва) снажан и вишевјековни утицај најприје староруског а потом и руског народног језика. Тако се у српску културу по други пут враћао — овога пута уз руско посредништво — најстарији српски књижевни језик (славенски), али већ у фази када је он представљао један од два темеља руског књижевног језика (други темељ је живи, народни језик руски). Главне фонетске одлике славеносрпског књижевног језика и начини њиховог обиљежавања нису на одговарајући начин научно проучени […]. У погледу рефлекса јата славеносрпски књижевни језик је највише одговарао јекавским српским говорима, у којима се кратко јат изго|вара као [је] а дуго као једносложно [iје]. Славеносрпска писменост се, међутим, претежно стварала у срединама са екавским рефлексима јата, и то је био један од разлога који су спречавали стабилизовање и нормативно регулисање овог књижевног језика. Међу словенским књижевним језицима или типовима књижевних језика славеносрпски је имао најмање стабилну норму. Он је, поред тога, настао у условима изразитог дисконтинуитета српске културе, у којима је веза са старом, српскославенском традицијом била прекинута, али не и изгубљено историјско памћење о тој традицији и писано на њој културно насљеђе. О томе свједочи српскославенско (а не рускославенско) читање графеме ú (щ) — шт. Ово укрштање двије писмене традиције у науци није запажено, па се наведена графема погрешно чита, нпр. у тексту П. Соларића — „јошч“, „јошче“, „извјешчен“ [Младеновић 1989: 153–154], умјесто исправног: јошт, јоште, извјештен. Зато је овај књижевни језик имао најмање шанси — упркос супротним тврдњама историчара српског књижевног језика — да се „процесом његовог сталног посрбљивања“ преобрази у српски књижевни језик на народној основи, да се тобоже „изједначи са шумадијско‑војвођанским дијалектом“, тј. са књижевном екавицом [Младеновић 1989: 157]. Мада је и овај књижевни језик могао имати двије културне функције — 1° изражавање српске и 2° рецепција руске културе — он није успио како ваља да изрази ниједну од ових функција« [Маројевић 2000: 297–298].
0.4. „На новим основама успостављен је континуитет српске културе — азбучном, језичком и књижевном револуцијом Мркаља, Вука и Његоша“ [Маројевић 2000: 298].
МРКАЉ
1. У првoм пoглaвљу сe рaзмaтрa лингвистичкo и пjeсничкo нaсљeђe Сaвe Mркaљa и стaњe тeкстoлoшких студиja њeгoвoг дjeлa. Mркaљ сe пoсмaтрa кao тeмeљ нoвoг српскoг књижeвнoг jeзикa зaтo штo je oн oбрaзлoжиo рeфoрму српскe aзбукe, зaтo штo je тeoриjски и прaктичнo пoкaзao мoгућнoст кoришћeњa грaфeмe „jaт“ с рaзличитим изгoвoрoм и зaтo штo je oн биo први пjeсник српскoг jaмбa.
1.0. „Први темељ савременог српског књижевног језика ударио је, својим филолошким и пјесничким дјелом, Сава Мркаљ. У српској култури нема личности која би била више значајна а мање проучена. И поред почетних резултата у рецепцији и научној валоризацији Мркаљева дјела, више је — почетничких грешака. И о њима ће бити највише ријечи у првом поглављу ове расправе. / Да би се учинио први корак у рецепцији филолошког и пјесничког дјела Саве Мркаља, оно се мора — прочитати. А оно није прочитано, тј. није тачно прочитано. То се види већ у расправи Филолошко дело Саве Мркаља Александра Младеновића, а нарочито у књизи Песме и списи Саве Мркаља, коју је приредио Жарко Ружић“ [Маројевић 2000: 298].
У наставку се расправља о текстолошким проблемима те се критичкој анализи подвргава читање двојице нaвeдeних новосадских филолога [Младеновић 1983–1984; Мркаљ 1994] у погледу рефлекса дугог јата [т. 1.1], слоготворног р [т. 1.2] и дугог и у придјевским наставцима [т. 1.3].
1.4. »Зашто је Сава Мркаљ један (и први) од три темеља српског књижевног језика? Као што је св. Ћирило (са св. Методијем) утемељивач старославенске азбуке, а тиме и славенског књижевног језика, тако је и Сaва Мркаљ (са Вуком Стeфāновићем, потоњим Карàџићем) реформатор српске азбуке и утемељивач новог српског књижевног језика. Вук је Мркаљеву реформу азбуке само спровео, усмјеривши је у правцу фонетског правописа, док је Сава пројицирао у суштини фонемско‑морфемски принцип ортографије. То је једно. Друго: Мркаљ је претеча савремене фонологије, он је први са фонолошког аспекта промишљао српски књижевни језик; он је — и као теоретичар (философ језика и реформатор азбуке), и као практичар (пјесник) — „најважнији претеча јатовске верзије српскога писма“ [Маројевић 1995а: 92–93]. Другим ријечима, он је први предлагао графему ï као фонолошко обиљежје којим се повезују наша нарјечја и пјесничке традиције, ијекавска, екавска и икавска. И треће: Мркаљ утемељава српски књижевни језик и својим пјесништвом, и то не само тиме што он има пјесме са ијекавским, јекавским (увијек једносложним) и екавским ликом, као и у савременој српској поезији, него и нарочито тиме што је он „први прави песник српског јамба“ [Мркаљ 1994: 21]. А пјеснички развој српског јамба врховни је показатељ прерастања народног у књижевни језик српски. Зато је Мркаљ темељ, и зато је први« [Маројевић 2000: 303].
ВУК
2. У крaћeм пoглaвљу пoсвeћeнoм Вуку Kaрaџићу кao утeмeљивaчу српскoг књижeвнoг jeзикa и фoнeтскoг прaвoписa укaзуje сe нa тeкстoлoшкe прoблeмe рaних фaзa у њeгoвoм ствaрaлaштву.
2.0. Иако су Вукова Сабрана дела скоро у цјелини објављена, не би се могло рећи да смо дошли до критичне тачке у рецепцији и научној валоризацији грандиозног Караџићева дјела, бар што се тиче првих етапа у његовом развоју. Вуково дјело је и данас актуелно, и данас недостижно, и данас се (без успјеха, додуше) оспорава.
2.1. У издању које би требало да буде критичко први Вуков правопис, којим је написана рецензија Новина српских, није подробно описан: наводе се основне карактеристике ортографије према класификацији Љубомира Стојановића, у којој недостаје начин биљежења вокалног р, док се другом, правопису Пјеснарице (1814), и трећем, правопису Писменице, посвећује још мања пажња [Караџић 1968: 244, 271]. Сам наслов прве Вукове граматике у овом издању се даје правилно: Писменица српскога језика [Караџић 1968: 21, 259, 386]. У стручној литератури наслов Вуковог дјела обично се чита погрешно — као Писменица серпскога језика [Младеновић 1983–1984: 8] или као Писменица сербскога језика [Ивић 1990: 220].
Први Вуков фолклорни зборник није правилно насловљен ни у издању које би требало да буде критичко: Мала простонародња славеносербска пјеснарица [Караџић 1965: 15, 369–371 и др.]. И у стручној литератури наслов збирке се обично нетачно наводи, нпр. Мала простонародња славеносерпска пјеснарица [Младеновић 1989: 156, нап. 36]. На једну такву грешку указује О. Беркопец у својој анализи Пушкиновог превода Хасанагинице, али и он пише „песнарица“ умјесто „пјеснарица“ [Беркопец 1937: 438]. Зато смо ми морали и у једној специјалној студији да описујемо ортографију збирке Мала простонародња славеносрпска пјеснарица и у њој објављене Хасанагинице, укључујући и начин обиљежавања вокалног р [Маројевић 1987: 191–192].
2.2. Вук је у својој ортографској реформи полазио од фонетског, а не — како му неки данашњи „фонолози“ приписују — од фонолошкога начела [Маројевић 1995а: 92]. Вуков избор ијекавице за српски књижевни језик ни данас не може бити оспорен, као ни његови разлози — етнички, лингвистички, фолклорни, аргумент књижевне традиције, аргумент књижевне савремености [Маројевић 1995б: 26–28]. Ни покушај извођења „екавског изговора нашег данашњег књижевног језика“ из „еволуције славеносрпског типа књижевног језика, његовог снажног србизирања“, као би се маргинализовала улога Вука Караџића [Младеновић 1989: 153] — није научно успио. Вук горостас је остао, као што је остао Вуков други (и централни) темељ српског књижевног језика, а срушила се до самог темеља, до елементарне фонетике и начина биљежења | гласова, читава зграда схоластичког проучавања „славеносербског“ периода српске писмености.
ЊЕГОШ
3. У трeћeм диjeлу рaдa рaспрaвљa сe o мjeсту пjeсничкoг дjeлa Пeтрa II Пeтрoвићa Њeгoшa у истoриjи српскoг књижeвнoг jeзикa.
3.0. Није спорно мјесто Александра Пушкина као утемељивача новог руског књижевног језика, иако је његово дјело на размеђу фолклорног и књижевног и на изворима руске и црквенославенске традиције, али се оспорава Његошева улога као трећег угаоног камена новог српског књижевног језика.
3.1. Трећи (и највиши) темељ српског књижевног језика представља пјесничко дјело Петра II Петровића Његоша најприје — зато што је то дјело пјесничка легитимација новог књижевног језика: мјера његове висине и дубине, узлета и распона. Стварајући своје величанствено пјесничко дјело на укрштању фолклорне и књижевне традиције, народне и црквенославенске културе Његош је, као и Пушкин у руској књижевности, проширио оквире књижевног језика, показујући његове творачке потенцијале. Најважнији српски фолклорни облик, српски епски десетерац, кроз Његоша је постао факат умјетничке књижевности и потврда животворности новог књижевног језика.
3.2. Пјесничко дјело Његошево је потом — ризница књижевних могућности Вуковог (и вуковског) књижевног језика, његове потенцијалне стилистичке стратификације и реалних домета на њему засноване нове српске културе на старим и чврстим темељима. Стилска разуђеност Његошевог пјесничког дјела свакако је шира од могућности које су реализоване у даљем развоју књижевног језика, али се тиме не умањује значај камена темељца који је наш пјесник поставио. Другим ријечима: питајте Пушкина зашто је Његош то исто у сродној култури словенској.
3.3. Пјесничко дјело Његошево је у основи српског књижевног језика и зато што је оно написано источнохерцеговачком прозодијом, с пренесеном акцентуацијом. До тог закључка долазимо на основу поређења Горског вијенца с метричком схемом српског асиметричног десетерца, која као своју тонску константу (а то значи обавезно прозодијско обиљежје) има ненаглашеност десетог слога. Ненаглашеност десетог слога као једина тонска константа Његошевог десетерца (ненаглашеност четвртог слога само је изразита тонска доминанта) остварује се у шест стихова Горског вијенца метрички условљеним преношењем акцента на предлог, што досад није запажено.
(1) То преношење у неким случајевима је старо, па се (у два стиха) реализује краткосилазни акценат — (ал тирјанству стати ногом) зa врāт (у 618. стиху), (Улеће ми једна муха) u нōс (у 817. стиху), али ти примјери за нашу анализу нису релевантни јер би могли карактерисати и староцрногорске говоре (с непренесеном акцентуацијом), а акценат који се тако реализује јесте краткосилазни.
(2) У другим случајевима је ријеч о новом преношењу, па се (у четири стиха) реализује краткоузлазни акценат (што је само доказ да је Његош свој спјев писао са књижевном, новоштокавском прозодијом) — нàд њōм (у 14. стиху), пòд злом (у 1168. стиху), зà тō (у 2136. стиху), нà њōј (у 2333. стиху):
Византија сада није друго
но [нo] прћија младе [млâдē] Теодоре:
звијезда је црне судбе над њом [нàдњōм].
[ГВ 12–14];
У вас [ỳвāс] стење на свакоју страну —
зло под горим као добро под злом [пòдзлом].
[ГВ 1167–1168];
Ми имамо једну траву за то [зàтō]
па ту траву у лонац сваримо,
из лонца се редом намажемо —
iза тога [iiзā тoгā] будемо вјештице.
[ГВ 2136–2139];
Име чесно заслужи ли [зàслuжiли] на њој [нàњōј],
он је има рашта полазити,
а без њега — у што [uшто] тада спада?
[ГВ 2333–2335].
Напомене.
1. Пет од наведених шест стихова запазио је, нетачно их интерпретирајући, Никола Банашевић (у студији О Његошевом десетерцу): „Свега се три једносложне именице могу наћи на крају његових десетераца: Ал’ тирјанству / стати ногом за врâт (618); Улеће ми / једна муха у нôс (817); злo, под гoрим [гoрiм – Р. М.] / кaо дòбро, под злiм (1168). Овај последњи стих са једним само дугим слогом најдрастичнији је пример колико се многи Његошеви десетерци разликују од гусларских десетераца. / Сем именица, у Горском вијенцу има и других једносложних акцентованих речи на крају десетераца; ни њима нема места у гусларским десетерцима код којих је последњи слог увек неакцентован. Ево тих стихова, с акцентованим обликом заменице она: звијезда је / црне судбе над њôм (14); име чесно / заслужи ли на њôј (2333)“ [Банашевић 1984: 10 (исправили смо техничке грешке)].
Стих 1168. завршава се инструменталом именице злo и у првом издању, и у рукопису: podã zlomã (с. 44, л. 13). Тако он гласи, додуше са неадекватном интерпункцијом, и у Банашевићевим издањима: зло, под горим, као добро, под злом. [Банашевић 1973, 1993: 57]. Наводећи стих по сјећању, Банашевић је у њему погрешно видио инструментал *злiм поимениченог придјева сложене придјевске деклинације *злô. Стих, додуше, има један само дуги слог, али то није десети него четврти, на коме Банашевић није запазио дужину. То је једно.
Друго. У свих пет стихова које Банашевић наводи обавезно се преноси акценат на предлог, што је метрички условљено, али је и у складу са уобичајеном прозодијом разговорног језика, а то значи да у Горском вијенцу није нарушена ненаглашеност десетог слога као тонска константа народног (и Његошевог) десетерца.
2. Само два од наведених шест стихова запазио је, нетачно их интерпретирајући, и Светозар Матић (у студији Акценат у нашем стиху): „Прошлост из које вуку корен народни стихови с наглашеним последњим слогом јесте оно доба кад је стара, непренесена акцентуација била нашем језику општа. То претпостављам још и по томе што у крајевима где и данас влада стара акцентуација имамо примера да се и у епском десетерцу могу, иако ретко, јавити наглашени четврти, а још ређе и последњи слог. Опште познати стих који припада старој акцентуацији јесте, осим стиха многих црногорских епских песама, стих Горског вијенца. То су стихови: бр. 61, 271, 436, 491, 631, 668, 758, 778, 806, 993, 1007 и 1244. За три стиха (бр. 353, 425 и 718) не може се са сигурошћу рећи како их је Његош наглашавао (да ли девети [трећи – Р. М.] или десети [четврти – Р. М.] слог). Сигурно је наглашен десети слог у стиху: / Звијезда је црне судбе над њом —, / а два стиха (бр. 514 и 1168) могу се читати двоструко, с наглашеним деветим или десетим слогом. Акценат је одредио (по моме списку, то јест можда сам који | стих испустио [требало би темељно проучити читаву версификацију Његошеву и народне поезије из области старе акцентуације]) познавалац старе црногорске акцентуације, др М. Пешикан. Сама мелодија гусала, међутим, наглашава Пешикан, трохејска је као и херцеговачка“ [Матић 1964: 347–348]. Полазећи од погрешно претпостављене прозодијске основе Горског вијенца, Матић је, дакле, сигуран само за један стих да му је десети стих наглашен (ми ћемо га, као и наредна два, навести с пренесеним акцентима, према нашој прозодијској реконструкцији): звијéзда је || цrнē сuдбē | нàд њōм. [ГВ 14]. За други каже да се он може „читати двоструко, с наглашеним деветим или десетим слогом“: злo под гoрiм || као дòбро | пòд злом. [ГВ 1168]. То исто тврди за стих: у òбраз си || као зèмља | дòшā, [ГВ 514], у коме алтернативно реконструише облик с изворном старом акцентуацијом (*дошâ) и облик са аналошком акцентуацијом (*дoшā). Али је при том „испустио“ стих са истим завршетком: тe си дoма || тàкō пôзно | дòшā [ГВ 2525] [о примјерима које Матић наводи за акцентованост четвртог слога расправљамо на другом мјесту].
Шта показују Матићеви примјери? С обзиром на то да је ненаглашеност десетог слога метричка константа српског епског десетерца у свим фазама његовог развоја и да та метричка константа има несумњиво прасловенско исходиште, искључује се могућност старе акцентуације за стих Горског вијенца, и уопште за Његошев десетерац. Кад би се стихови Горског вијенца читали с непренесеном акцентуацијом, како их је Матић покушао прочитати, такво читање би дошло у колизију с тонском метричком константом асиметричног десетерца као стиха (ненаглашеност десетог слога). Стихови Горског вијенца тако се не могу читати и, наравно, са староштокавском акцентуацијом они нису могли бити написани.
3.4. Да закључимо: пјесничко дјело Његошево уопште (и Горски вијенац посебно) у основи је српског књижевног језика који се у његово вријеме налазио у фази формирања. Од наших претходника то је најбоље уочио, и на свој начин исказао, Бранислав Остојић у књизи Прилози о Његошеву језику кад каже: „Два различита књижевнојезичка нивоа присутна су у Његошеву Горском вијенцу. У функционисању је, с једне стране, народни говор црногорски, врло слојевит, пун стилских фолклорних одлика са богатом фразеологијом, и с друге стране — савремени књижевни језик с примјесама црквеног језика. У основици Његошева језика, као и Вукова је језик народног стваралаштва и језик простог народа“ [Остојић 1997: 167 (исправили смо интерпункцијске штампарске грешке)].
Увријежило се схватање да је Његошев идиолект имао староштокавску прозодију и староштокавску дијалекатску основицу. Све кад би то било тачно, не би се смјело тврдити да је на том идиому написан Горски вијенац и друга Његошева пјесничка дјела: нису она писана на дијалекту (као дијалекатска књижевност) него на књижевном језику који се на фолклорној традицији (и на Вуковом учењу) стварао. Редакцијске исправке које је Његош у коректури Горског вијенца чинио ишле су у правцу замјене дијалекатских облика оним облицима којима се давала предност у књижевном језику у фази формирања.
Нимало није сигурно, међутим, да је Његошев идиолект имао староштокавску прозодију и староштокавску дијалекатску основицу. Метричке законитости, на које смо горе указали, потврђују (за нас: сасвим извјесно) да је прозодија пјесникова морала бити новоштокавска. Томе не противрјечи ниједна дијалектска црта карактеристична за пјесников језик. Ако бисмо хтјели да дијалекатски лоцирамо Његошев идиолект, онда би то био говор с пренесеном акцентуацијом херцеговачког типа (четири акцента главна, четири побочна те послијеакценатске дужине), у непосредном сусједству са староштокавским говорима, из којих продиру неки фонетски, граматички и лексички дијалектизми. Најближи томе говору био би источнохерцеговачки дијалекат како га је описао Данило Вушовић (од никшићке Жупе до Грахова) те говор Мориња (који је одражен у дјелу Његошевог старијег савременика, Тома Милиновића Морињанина) односно дијалекат западног дијела Боке. С обзиром на то да је становништво Његуша углавном досељеничко, из Херцеговине, наша реконструкција скоро да нема приговора.
ЛИТЕРАТУРА
Банашевић 1973: П. П. Његош. Горски вијенац. Критичко издање с коментаром приредио Н. Банашевић. Београд, 1973.
Банашевић 1984: Никола Банашевић. О Његошевом десетерцу. – Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд, 1984, књ. XLVII и XLVIII (за 1981–1982), св. 1–4, 3–16.
Банашевић 1993: П. П. Његош. Горски вијенац. Критичко издање с коментаром приредио Н. Банашевић. Седмо издање. Београд, 1993.
Беркопец 1937: О. Беркопец. Пушкинские переводы сербохорватских народных песен. – Slavia, Praha, 1937, XIV, 3, 416–440.
ГВ: Петар II Петровић-Његош. Горски вијенац. Критичко издање. У редакцији Р. Маројевића. – [У књизи:] Маројевић 2005.
Ивић 1990: П. Ивић. О језику некадашњем и садашњем. Београд–Приштина, 1990.
Караџић 1965: В. Караџић. Сабрана дела. Књ. I. Београд, 1965.
Караџић 1968: В. Караџић. Сабрана дела. Књ. XII. Београд, 1968.
Маројевић 1987: Р. Маројевић. „Сербскiя пïсни“ Александра Востокова. Горњи Милановац, 1987.
Маројевић 1995а: Р. Маројевић. Васпостављање јата у српској писмености. – Научни састанак слависта у Вукове дане, 23/2, Београд, 1995, 91–101. [Прештампано ијекавски у Маројевић 2001: 145–156].
Маројевић 1995б: Р. Маројевић. Ијекавица и српски језик. – Научни састанак слависта у Вукове дане, 24/1, Београд, 1995, 25–34. [Прештампано у Маројевић 2001: 157–167].
Маројевић 1996: Р. Маројевић. Мркаљ, Вук и Његош — три темеља српског књижевног језика. – Научни састанак слависта у Вукове дане, 25/2, Београд, 1996, 133–144. [Прештампано ијекавски у Маројевић 1999: 77–94 и у Маројевић 2000: 296–306].
Маројевић 1999: Р. Маројевић. Горски вијенац: изворно читање. Никшић–Београд, 1999.
Маројевић 2000: Р. Маројевић. Српси језик данас. Београд, 2000.
Маројевић 2001: Р. Маројевић. Нови Рат за српски језик и правопис: Лингвистички огледи из фонологије и ортографије. Београд – Подгорица – Бања Лука, 2001.
Маројевић 2005: Петар II Петровић-Његош. Горски вијенац. Критичко издање. Текстологија. Рeдaкциja и коментар Р. Маројевић. Подгорица, 2005.
Матић 1964: С. Матић. Наш народни еп и наш стих: Огледи и студије. [Нови Сад, 1964], 321–355 (Акценат у нашем стиху).
Младеновић 1983–1984: А. Младеновић. Филолошко дело Саве Мркаља. – Ковчежић, књ. XX–XXI, Београд, 1983–1984, 3–25.
Младеновић 1989: А. Младеновић. Славеносрпски језик. Нови Сад — Горњи Милановац, 1989.
Мркаљ 1994: С. Мркаљ. Песме и списи. Приредио Ж. Ружић. Топуско, 1994. Остојић 1997: Б. Остојић. Прилози о Његошеву језику. Никшић, 1997