СРПСКА ЋИРИЛИЦА КАО ПИСМО СРПСКОГА ЈЕЗИКА

Предраг ПИПЕР

(…)Писмо српскога језика је српска ћирилица. Уз дужно поштовање према Вуку Караџићу сувишни су алтернативни називи, нпр. Вукова ћирилица, вуковска ћирилица и сл. Треба имати званичан назив писма и њега се држати. Уосталом, од 30 слова српске ћирилице Вук је 24 слова преузео из руске ћирилице, која је тада била и писмо славеносрпског језика, а осталих шест слова преузео је из других извора.

Рад на неговању српске ћирилице може бити успешан само као део настојања да се српска кул-тура развија у складном односу најбољег у традицији с најбољим у данашњици, најбољег у националним вредностима с најбољим у вредностима других националних култура, самосвесно али без самопрецењивања и самопотцењивања. То је рад о којем морају постојати и трајни, и дугорочни, и краткорочни задаци стратегије развоја српске културе. Али ти циљеви, колико ми је познато, још нису институционално утврђени, јер још не постоји институционално утврђена трајна или дугорочна стратегија развоја српске културе ни места ћирилице у њој. Ако држава из неког разлога одлаже да је донесе, обавеза је најугледнијих српских културних установа да то учине, као што је, уопште, дужност професионално најпозванијих да учине оно што се мора учинити како би се добила глобална слика стања и предложио правац којим треба ићи.

Ћирилица се мора штитити и институционалним и индивидуалним напорима. Свако коме су на срцу интереси српске културе, треба себе да пита да ли чини највише што може, у оквиру своје уже струке, и шире, да се српска ћирилица уважава и афирмише. Треба истрајно подстицати акције „одозго“, делатност државних органа, нпр. у области језичког законодавства, али истовремено ширити масовност локалне и појединачне иницијативе за српску ћирилицу и српску културу уопште.

Треба учити на грешкама, али и на добрим примерима па и на примерима како други народи чувају своје писмо и своју културу, на пример, Грци, Руси, Бугари, Јермени, Грузини, Словенци, Јевреји, Арапи, Јапанци, Кинези, Корејци и други. Њихова искуства треба стално критички пратити, анализирати и предочавати српској јавности.

Послови на заштити и афирмацији српске ћирилице обухватају и краткорочне и дугорочне и трајне задатке, који не би требало да буду само брига друштва „Ћирилица“ и појединих славистичких друштава него задатак и сваког појединца, у мери у којој му је стало до очувања и развоја српске културе као културе његових предака, савременика и потомака, и њега лично, што не искључује допринос који српској култури могу дати представници других култура. У околностима када држава Србија не може или неће да чини у пуној мери оно што би се од ње у нормалним приликама очекивало, остаје важна могућност личне иницијативе, која је до сада била премало искоришћена.

Такав рад подразумева не само настојања да се остваре што повољнија законска решења него и одбрану сваког места где се испољи покушај потискивања ћирилице и њена замена латиницом, тј. поред залагања за системска решења нужан је и напор да се свако појединачно питање реши на најбољи начин. Где год се утврди да постоји намера да се ћирилица замени латиницом, или где је то већ учињено (нпр. у некој фирми), треба на то појединачним и институционалним ангажовањем усмерити медијску пажњу, која ће ту организацију приказати српској културној и укупној јавности у одговарајућем светлу. Тиме ће та организација, трговинска кућа и сл. бити позвана на јавни дијалог у којем би морала да изнесе разлоге због којих се одриче српске ћирилице и прелази на латиницу.

Због чега, на пример, једна велика трговинска организација као „Пекабета“ изненада напушта ћи- рилицу и обраћа се купцима у Србији само на латиници. Та одлука није случајна него је њу неко са- свим свесно донео, али је није образложио српској јавности јер би тешко могао наћи убедљиве аргументе против чињенице да то није у интересу српске ћирилице и српске културе. А у нечијем интересу свакако јесте. Неколико година раније слично је поступило уредништво једног књижевног часописа. Могло би се наћи још доста примера графијских и културних конвертита, који су негде, настојећи да то учине без буке (као што се чине све рђаве ствари), уклонили ћирилицу, а њено место дали латиници. Затим ћуте као да се ништа није десило, остављајући да време учини своје и да се народ навикне на чињеницу да је ћирилица тихо изгубила још једну позицију.

Треба неговати у школама и изван школа лепо писање српском ћирилицом, учити разне њене варијанте, организовати курсеве, изложбе и такмиче- ња, треба стварати здрави однос поштовања српске ћирилице којом би се свако ко припада српској култури могао поносити као традиционалним, националним, лепим, функционалним и симболички пуновредним писмом, што наравно није сметња да се уче и, примерено околностима, користе и писма других језика.

Требало би имати сталну стручну службу културолога, социолога и социолингвиста који би меродавно пратили процесе у савременој српској култури и који би, у мери у којој је то актуелно, јавно и аргументовано идентификовали узроке, облике и циљеве угрожавања српске културе уопште и ћирилице посебно.

У околностима када су у свету (али и у земљи) снимљене десетине филмова у којима је улога негативних јунака додељена Србима, када се објављене многе изјаве страних званичника увредљиве по Србе, када се медијска антисрпска кампања пренела из иностранства у Србију и Црну Гору па се (полу)алузивно праве поређења Срба с народима нацистичке прошлости, када се о Српској православној цркви говори на ружан начин, када се Његош проглашава геноцидним писцем итд., Срби би морали да имају организацију која би регистровала антисрпске изјаве и испаде (јер се садашња власт углавном прави да их не види), која би их предочавала јавности и тражила објашњење. (…)

Програм заштите и неговања ћирилице биће, дакле, утолико успешнији уколико буде део про- грама заштите и неговања српске културе у целини. Држави треба упућивати захтеве да чини оно што је дужна, али ако она не може или неће да учини више, нису мале ни могућности грађанских организација сличних „Ћирилици“, а и „Ћирилица“ би морала налазити начина да укључи у свој рад што више људи који не прихватају да је постојеће стање у српској култури добро. Свако рушење или скрнављење надгробног споменика с ћириличким натписом атак је и на ћирилицу, чин је антисрбизма, а сваки такав чин треба забележити – и због садашњости (да неко не каже да није био обавештен), и због будућности (да сутра не кажу да се то није ни десило).

Времена су таква да данас, много више него у неким бољим приликама, опредељење свакога појединца да учини оно што може за српску културу, и посебно за српску ћирилицу, подразумева спремност на различита одрицања, на трпљење порицања, етикетирања и сл., као личну жртву с којом се мора рачунати. Добар део тих непријатности може изостати ако се избегава дилетантизам у стручним питањима и екстремизам било које врсте као и везивање за дневну политику и било коју политичку странку.

Осврт не данашње стање српске ћирилице био би непотпун без осврта на њен статус у односу на хрватску, односно српскохрватску латиницу у Србији. Јасно је да су српска ћирилица и (српско)хрватска латиница – увек биле у конкурентском односу и да би успостављање њихове законске равно правности само био начин да латиница добије и законско покриће да може свуда заменити ћирилицу Пошто је у стварности (српско)хрватска латиница тренутно преовлађујуће писмо у Србији, то би била фактички легализација онога што је урађено углавном бесправно. С друге стране, покушај укидања латинице у садашњим приликама пре би поделио јавност и одбио умерене присталице ћирилице него што би имао изгледа да стварно успе, а и удаљио би од са- времене српске културе све оно што припада њеној ближој прошлости, а објављено је на латиници.

Најреалније је још истрајније се залагати за то да српска ћирилица и у будућем уставу остане једино службено писмо у Србији и да се то доследно спроводи у пракси (што сада није случај, па је проблем више у непоштовању закона него у непостојању закона). У том случају српска ћирилица је писмо комплетне државне управе и администрације, школства и судства у Србији. Сваки правни субјекат у Србији у том случају мора свој назив пријавити на службеном писму и мора га користити како га је пријавио, с тим да иза или испод тог назива има могућност да у јавној употреби користи и неко друго писмо, логотипе и сл. па и латиницу. Медији који желе да излазе на (српско)хрватској латиници могу се законски обавезати да то не може обухватити више од половине укупног текста у броју, а медији који објављују на ћирилици могу се додатно стимулисати и пореским олакшицама. Ако би се та одлука доследно спроводила, што доста зависи и од јавног мњења, укључујући активност удружења „Ћирилица“, положај српске ћирилице био би стабилнији, а (српско)хрватска латиница би без прогањања добила реално место секундарног писма у Србији – као писмо које се не користи за службену употребу, али које се може користити за законски ограничену јавну употребу, или за слободну приватну употребу.

Ипак, судбина српске ћирилице, као уосталом и српске културе у целини, највише зависи од тога колико ће се постићи висока и чврста сагласност мишљења меродавних стручњака, тзв. консензус, о вођењу културне и, уже, језичке политике у Републици Србији и на читавом српском културном простору.

(Одломци из обимнијег текста: Предраг Пипер, Симболичка вредност српске ћирилице и савремено стање српске културе. Преузето из: Милош Ковачевић, У одбрану ћирилице – хрестоматија)