ЗАШТО ЈЕ ПЈЕСНИЧКО ДЈЕЛО ЊЕГОШЕВО У ОСНОВИ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

Радмило Маројевић

Београд

(Наставак студије „Мркaљ, Вук и Њeгoш —

три тeмeљa српскoг књижeвнoг jeзикa“)

На Научном скупу слависта у Вукове дане у септембру 1995. године био је под­несен реферат Мркaљ, Вук и Њeгoш — три тe­мeљa српскoг књижeвнoг jeзикa, ко­ји је изазвао живу ди­с­кусију (Пав­ла Ивића, Светозара Стијовића и Слободана Ре­ме­ти­ћа с ауто­ром реферата). Реферат је потом био објављен, екав­ски у зборнику ра­дова с на­веденог скупа [Маројевић 1996: 133–144], ијекавски у ау­торовим књигама Горски ви­јенац: изворно чи­тање [Маројевић 1999: 77–94] и Српски језик данас [Ма­ро­је­вић 2000: 296–306].

Из Приступа и првог поглавља рада овдје ћемо пренијети са­мо дје­ло­ве, друго поглавље је било само „назначено“ па ћемо га пре­нијети у цјелини [Маројевић 2000: 304–305], као и треће [Ма­ро­јевић 2000: 305], које ћемо проширити с два нова одјељка [тт. 3.3. и 3.4].

ПРИСТУП

0. У увoднoм диjeлу рaспрaвe рaзмaтрajу сe књижeвни je­зи­ци кoд Србa приje рeфoрмe Вукa Ka­рa­џи­ћa (слaвeнски, срп­скo­слa­вeнски и слaвeнoсрпски).

0.1. „Први књижевни језик код Срба био је славенски: на­стао на бази једног пе­­ри­ферног (али унутрашњег) српско­сло­вен­ског дијалекта из околине Солуна, тај књи­жев­ни је­зик је, при­мар­но, имао српске типолошке особине. Од њих је најважнија по­сто­ја­ње аф­­ри­ка­та ћ < тш’ и ђ < дж’ на мјесту гласовних група *tj, *dj. Јо­то­ва­ње сугласника т, д у том ди­јалекту било је жив фонетски про­цес, за раз­лику од јотовања осталих сугласника и од три­ју па­ла­тализација зад­њонепчаних сугласника — фонетских процеса ко­ји су били већ за­­вр­шени, који су били већ историјски, и чији су се ре­зултати већ уве­лико фо­но­ло­ги­зо­ва­ли. За­нимљиво је при том да су се резултати срп­ског јотовања — гласови ћ и ђ — при­мје­њивали и за па­ла­тализацију сугласника к и г у грчким кул­турним терминима и лич­ним именима […]. Славенски као први срп­ски књижевни језик имао је двије функ|ције: 1° изражавање аутох­то­не српскословенске (и уоп­ште: словенске) културе; 2° рецепција гр­ч­ке кул­туре. Зато ста­ро­сла­вен­ска азбука, поред слова која служе за из­ра­жавање словенског фо­нет­ско­‑фо­нолошког система, има и слова за преношење грчких вла­сти­тих имена и културних термина“ [Ма­ро­јевић 2000: 296–297 (знак | ука­зује на прелазак на другу страну у тек­сту који се цитира, а знак / ука­зује на нови пасус)].

0.2. „Други књижевни језик код Срба био је срп­ско­сла­вен­ски, српска редак­ци­ја цркве­но­сла­венског језика. Тај је књи­жев­ни језик имао двије одлике: 1° он је од­ра­жа­вао оне фо­нет­ске про­мје­не које су се у међувремену извршиле у српском на­род­ном језику […]; 2° он је одражавао бугарско посредништво, тј. посред­ни­ш­тво оног јуж­но­сло­вен­ског ди­ја­лек­та у којем је до­шло до метатезе ком­поненти ћ и ђ […]. По­тен­ци­јал­но, и срп­ско­сла­венски као књи­жев­ни језик има двије функције: 1° изра­жа­ва­ње посебне српске кул­­туре (српског фонолошког и граматичког си­стема); 2° рецепција еле­мената посебне бу­гарске (и уопште: сло­венске) културе, уз очу­ва­ње континуитета црквенославенске пи­са­не традиције“ [Маројевић 2000: 297].

0.3. »Трећи књижевни језик код Срба био је сла­ве­но­срп­ски, српска редакција рус­ко­сла­вен­ског језика. Његова кул­тур­на ос­но­ва је рускославенски књижевни језик, руска ре­дакција цр­к­ве­но­сла­вен­ског језика, тј. исти онај славенски књижевни језик ко­ји је претр­пио (послије бугарског посредништва) сна­жан и ви­ше­вјековни ути­цај најприје староруског а потом и руског народ­ног језика. Тако се у срп­ску кул­туру по други пут враћао — овога пу­­та уз руско по­сре­д­ништво — најстарији српски књижевни је­зик (славенски), али већ у фа­зи када је он представљао један од два темеља руског књижевног је­зика (дру­ги темељ је жи­ви, на­род­ни језик руски). Главне фонетске од­лике славеносрпског књижев­ног језика и на­чини њиховог оби­ље­жа­вања нису на одговарајући на­чин научно проучени […]. У по­гле­ду ре­ф­лекса ја­та славено­срп­ски књижевни језик је највише одговарао је­кавским срп­ским го­ворима, у којима се кра­т­ко јат изго|вара као [је] а дуго као је­д­но­сло­жно [ⁱје]. Сла­­ве­но­срп­ска писменост се, ме­ђутим, пре­теж­но ства­рала у срединама са екавским реф­лек­сима ја­та, и то је био је­дан од разлога који су спречавали ста­билизовање и нор­мативно ре­гулисање овог књи­жевног језика. Међу словенским књи­жевним је­зицима или типовима књи­жевних језика сла­ве­но­срп­ски је имао нај­мање стабилну норму. Он је, поред тога, на­стао у ус­ло­вима из­ра­­зи­тог дисконтинуитета српске културе, у којима је веза са ста­ром, срп­ско­сла­вен­ском традицијом била прекинута, али не и из­губљено историјско пам­ће­ње о тој традицији и пи­са­но на њој кул­турно насљеђе. О томе свједочи српскославенско (а не руско­сла­вен­ско) чи­тање графеме ú (щ) — шт. Ово укрштање двије пис­ме­не тра­диције у науци није за­па­же­но, па се наведена графема по­гре­шно чи­та, нпр. у тексту П. Соларића — „јошч“, „јошче“, „извје­ш­чен“ [Мла­деновић 1989: 153–154], умје­сто исправног: јошт, још­те, из­вје­ш­тен. Зато је овај књижевни језик имао најмање шанси — упр­кос су­п­рот­ним твр­дњама историчара срп­ског књижевног језика — да се „про­це­сом његовог сталног по­срб­љи­ва­ња“ преобрази у српски књи­жевни је­зик на народној основи, да се тобоже „изједначи са шу­ма­диј­ско­‑вој­во­ђан­ским ди­ја­лек­том“, тј. са књижевном екавицом [Младе­но­вић 1989: 157]. Мада је и овај књижевни језик мо­гао има­ти двије кул­турне фун­к­ције — 1° изражавање српске и 2° рецепција руске кул­­ту­ре — он ни­је успио ка­ко ваља да изрази ниједну од ових функ­ци­ја« [Ма­ро­је­вић 2000: 297–298].

0.4. „На новим основама успостављен је континуитет срп­ске културе — аз­буч­ном, језичком и књижевном револуцијом Мр­каља, Вука и Његоша“ [Маројевић 2000: 298].

МРКАЉ

1. У првoм пoглaвљу сe рaзмaтрa лингвистичкo и пjeс­ни­ч­кo нa­сљeђe Сaвe Mркaљa и стaњe тeк­с­тo­лo­ш­ких студиja њeгo­вoг дje­лa. Mркaљ сe пoсмaтрa кao тeмeљ нoвoг српскoг књи­жeв­нoг jeзикa зa­тo штo je oн oб­рaзлoжиo рeфoрму српскe aзбукe, зa­тo штo je тe­oриj­ски и прaктичнo пoкaзao мoгућнoст кoришћeњa грa­фe­мe „jaт“ с рaзличитим изгoвoрoм и зaтo штo je oн биo пр­ви пje­с­ник српскoг jaмбa.

1.0. „Први темељ савременог српског књижевног је­зика ударио је, сво­јим филолош­ким и пјесничким дјелом, Са­ва Мр­каљ. У српској култури нема личности која би била више зна­чајна а ма­ње проучена. И поред почетних резултата у ре­цеп­ци­ји и на­уч­ној ва­лоризацији Мркаљева дјела, више је — по­чет­нич­ких грешака. И о њи­ма ће бити нај­ви­ше ријечи у првом поглављу ове расправе. / Да би се учи­нио први корак у рецепцији фило­ло­ш­ког и пјесничког дјела Са­ве Мр­ка­ља, оно се мора — прочитати. А оно није про­чи­тано, тј. ни­је тачно прочитано. То се ви­ди већ у рас­пра­ви  Филолошко дело Са­ве Мр­ка­ља Александра Мла­де­но­ви­ћа, а на­­рочито у књизи Пе­сме и списи Саве Мркаља, коју је при­редио Жар­ко Ружић“ [Ма­ројевић 2000: 298].

У наставку се расправља о текстолошким проблемима те се кри­тичкој анализи подвргава читање дво­јице нaвeдeних но­во­сад­ских фи­лолога [Мла­деновић 1983–1984; Мркаљ 1994] у по­гле­ду рефлекса ду­гог јата [т. 1.1], слоготворног р [т. 1.2] и дугог и у при­дјевским на­став­ци­ма [т. 1.3].

1.4. »Зашто је Сава Мркаљ један (и први) од три темеља срп­ског књижевног језика? Као што је св. Ћирило (са св. Мето­ди­јем) уте­мељивач старославенске азбуке, а тиме и сла­вен­ског књи­жев­ног је­зи­ка, тако је и Сa­ва Мркаљ (са Вуком Стe­­фā­­новићем, по­то­њим Ка­рà­­­џи­ћем) реформатор српске азбуке и уте­мељивач новог срп­ског књи­жевног језика. Вук је Мр­каљеву реформу азбуке само спро­вео, ус­мје­рив­ши је у правцу фонетског правописа, док је Сава про­јицирао у суштини фонемско­‑морфемски принцип ор­тографи­је. То је је­д­но. Дру­­го: Мркаљ је претеча савремене фоно­ло­ги­је, он је први са фо­нолошког ас­пекта про­ми­ш­љао српски књижевни језик; он је — и као теоретичар (философ језика и ре­фор­ма­тор аз­бу­ке), и као прак­ти­чар (пјесник) — „најважнији претеча јатовске верзије српскога пи­сма“ [Ма­ројевић 1995^а: 92–93]. Другим ријечима, он је први предлагао гра­фе­му ï као фо­но­ло­ш­ко оби­љежје којим се по­ве­зу­ју наша нарјечја и пје­сничке традиције, ијекавска, екавска и икав­ска. И треће: Мркаљ уте­мељава српски књи­жевни језик и својим пјесништвом, и то не са­мо ти­ме што он има пјесме са ијекавским, јекавским (уви­јек јед­но­сло­жним) и екав­ским ли­ком, као и у савременој српској поезији, не­го и нарочито тиме што је он „први пра­ви пес­ник срп­ског јамба“ [Мр­каљ 1994: 21]. А пјеснички развој српског јамба врховни је по­ка­за­тељ пре­растања народног у књижевни језик српски. Зато је Мркаљ те­мељ, и зато је пр­ви« [Ма­ро­је­вић 2000: 303].

ВУК

2. У крaћeм пoглaвљу пoсвeћeнoм Вуку Kaрaџићу кao утe­мeљивaчу српскoг књи­жeв­нoг jeзикa и фo­нeтскoг прa­вo­пи­сa укa­зуje сe нa тeкстoлoшкe прoблeмe рaних фaзa у њe­гo­вoм ствa­­рa­лa­ш­тву.

2.0. Иако су Вукова Сабрана дела скоро у цјелини објављена, не би се могло рећи да смо до­шли до кри­тичне тачке у рецепцији и на­уч­ној ва­лоризацији грандиозног Караџићева дје­ла, бар што се тиче пр­вих ета­па у његовом развоју. Вуково дјело је и данас актуелно, и да­нас не­до­сти­ж­­но, и данас се (без успјеха, додуше) ос­порава.

2.1. У издању које би требало да буде критичко први Вуков пра­вопис, којим је на­пи­са­на рецензија Но­вина српских, није подробно опи­сан: наводе се основне карактеристике ор­то­гра­фије према класи­фи­­ка­цији Љу­бомира Стојановића, у којој недостаје начин биљежења во­кал­ног р, док се другом, правопису Пјес­на­ри­це (1814), и трећем, пра­во­пи­су Писменице, по­све­ћу­је још мања пажња [Караџић 1968: 244, 271]. Сам на­слов прве Вукове граматике у овом из­дању се да­је пра­вил­но: Писменица српскога језика [Караџић 1968: 21, 259, 386]. У струч­­ној литератури наслов Вуковог дјела обично се чита по­грешно — као Писменица сер­п­­ско­га језика [Младеновић 1983–1984: 8] или као Писменица сербскога језика [Ивић 1990: 220].

Први Вуков фолклорни зборник није правилно насловљен ни у издању које би тре­ба­ло да буде кри­тичко: Мала просто­на­род­ња сла­веносербска пјеснарица [Караџић 1965: 15, 369–371 и др.]. И у стручној литератури наслов збирке се обично нетачно на­води, нпр. Мала простонародња сла­ве­но­сер­п­ска пјес­на­ри­ца [Мла­де­новић 1989: 156, нап. 36]. На једну такву грешку ука­зу­је О. Бер­ко­пец у сво­јој анализи Пушкиновог превода Ха­са­на­ги­ни­це, али и он пи­ше „песнарица“ умјесто „пјеснарица“ [Бер­ко­пец 1937: 438]. Зато смо ми мо­рали и у једној специјалној студији да опи­су­јемо ортографију збир­ке Мала про­сто­­на­род­ња славеносрпска пјес­на­рица и у њој об­јав­ље­не Хасанагинице, укључујући и начин оби­ље­жа­ва­ња во­­калног р [Ма­ро­јевић 1987: 191–192].

2.2. Вук је у својој ортографској реформи полазио од фо­нет­­ског, а не — како му не­ки данашњи „фо­нолози“ приписују — од фо­но­лошкога начела [Маројевић 1995^а: 92]. Ву­ков избор ије­ка­ви­це за срп­ски књижевни језик ни данас не може бити оспорен, као ни ње­го­ви разлози — етнички, лингвистички, фол­клорни, ар­гу­мент књи­жев­не традиције, ар­гу­мент књижевне савремености [Ма­ројевић 1995^б: 26–28]. Ни покушај извођења „екавског из­го­во­ра нашег данашњег књи­жевног језика“ из „еволуције сла­ве­но­срп­ског типа књи­жев­ног је­зи­ка, његовог снажног србизирања“, као би се маргинализовала уло­га Вука Ка­ра­џи­ћа [Мла­деновић 1989: 153] — није научно успио. Вук го­ростас је остао, као што је остао Ву­ков други (и централни) темељ срп­ског књижевног језика, а сру­ши­ла се до са­мог темеља, до еле­мен­тар­не фонетике и начина би­ље­жења | гласова, читава зграда схо­ла­сти­ч­ког про­у­ча­вања „сла­ве­но­сербског“ периода српске пис­мености.

ЊЕГОШ

3. У трeћeм диjeлу рaдa рaспрaвљa сe o мjeсту пjeс­ни­ч­кoг дjeлa Пeтрa II Пeт­рo­ви­ћa Њeгo­шa у ис­тoриjи српскoг књи­жeв­нoг jeзикa.

3.0. Није спорно мјесто Александра Пушкина као утемељи­ва­ча новог руског књи­жев­ног језика, иа­ко је његово дјело на раз­ме­ђу фол­клорног и књижевног и на изворима ру­с­ке и цркве­но­сла­вен­ске тра­­ди­ције, али се оспорава Његошева улога као трећег уга­о­ног ка­ме­на новог српског књижевног језика.

3.1. Трећи (и највиши) темељ српског књижевног језика пред­ставља пјесничко дје­ло Петра II Пе­т­ровића Његоша нај­при­је — зато што је то дјело пјесничка ле­ги­ти­ма­ци­ја но­вог књи­жев­ног је­зи­ка: мје­ра његове висине и дубине, узлета и распона. Ства­рајући сво­­је ве­личанствено пјесничко дјело на укр­шта­њу фол­клорне и књи­жев­не традиције, на­род­не и цр­к­венославенске кул­туре Његош је, као и Пушкин у руској књижевности, про­ши­рио ок­ви­ре књижевног је­зи­ка, показујући његове творачке потен­ци­ја­ле. Нај­важнији срп­ски фол­клор­ни облик, српски епски десетерац, кроз Његоша је постао факат умјет­ничке књи­жев­но­сти и потврда жи­вотворности новог књи­жев­ног језика.

3.2. Пјесничко дјело Његошево је потом — ризница књи­­жев­них могућности Ву­ко­вог (и ву­ков­ског) књижевног језика, ње­го­ве по­тенцијалне стилистичке стратификације и ре­­алних домета на њему за­­с­но­ване нове српске културе на старим и чврстим теме­љи­ма. Стил­ска разуђеност Његошевог пјесничког дје­ла свакако је ши­ра од мо­гућ­ности које су ре­а­ли­зоване у даљем развоју књи­жев­ног језика, али се тиме не умањује значај камена те­мељ­ца ко­ји је наш пјесник по­ста­вио. Другим ријечима: питајте Пушкина за­што је Његош то ис­то у срод­­ној култури словенској.

3.3. Пјесничко дјело Његошево је у основи српског књи­жев­ног језика и зато што је оно написано ис­точнохерцеговачком про­зо­ди­јом, с пренесеном акцентуацијом. До тог за­к­љу­ч­ка до­ла­зимо на ос­но­ву по­ређења Горског вијенца с метричком схемом срп­ског аси­ме­т­ри­ч­ног десетерца, која као своју тонску кон­станту (а то значи оба­вез­но прозодијско оби­ље­ж­је) има не­на­гла­ше­ност де­­се­­тог сло­га. Не­на­гла­­ше­ност де­­се­тог сло­га као је­ди­на тон­ска кон­стан­та Ње­го­ше­вог де­се­тер­ца (не­на­гла­ше­ност че­твр­тог сло­га са­мо је из­­ра­зи­та тон­ска до­ми­нан­та) оства­ру­је се у шест сти­хо­ва Гор­ског вијенца ме­трич­ки ус­ло­вље­ним пре­но­ше­­њем ак­цен­та на пред­­лог, што до­сад ни­је за­па­же­но.

(1) То пре­но­ше­ње у не­ким слу­ча­је­ви­ма је ста­ро, па се (у два сти­ха) ре­а­ли­зу­је крат­ко­си­ла­зни ак­це­нат — (ал тирјанству ста­ти но­гом) зa врāт (у 618. сти­ху), (Улеће ми једна му­ха) u нōс (у 817. сти­ху), али ти примјери за нашу анализу нису релевантни јер би могли ка­рак­терисати и старо­цр­но­горске говоре (с не­пре­не­се­ном ак­цен­ту­а­ци­јом), а акценат који се та­ко реализује јесте кра­т­ко­си­лазни.

(2) У дру­гим слу­ча­је­ви­ма је ри­јеч о но­вом пре­но­ше­њу, па се (у че­ти­ри сти­ха) ре­а­ли­зу­је крат­ко­уз­ла­зни ак­це­нат (што је са­мо до­каз да је Ње­гош свој спјев пи­сао са књи­жев­ном, но­во­што­кав­ском про­зо­ди­јом) — нàд њōм (у 14. сти­ху), пòд злом (у 1168. сти­ху), зà тō (у 2136. сти­ху), нà њōј (у 2333. сти­ху):

Византија сада није друго

но [нo] прћија младе [млâдē] Теодоре:

звијезда је црне судбе над њом [нàдњōм].

[ГВ 12–14];

У вас [ỳвāс] стење на свакоју страну —

зло под горим као добро под злом [пòдзлом].

[ГВ 1167–1168];

Ми имамо једну траву за то [зàтō]

па ту траву у лонац сваримо,

из лонца се редом намажемо —

iза тога [ⁱiзā тoгā] будемо вјештице.

[ГВ 2136–2139];

Име чесно заслужи ли [зàслuжiли] на њој [нàњōј],

он је има рашта полазити,

а без њега — у што [uшто] тада спада?

[ГВ 2333–2335].

Напомене.

1. Пет од на­ве­де­них шест сти­хо­ва за­па­зио је, не­тач­но их ин­тер­пре­ти­ра­ју­ћи, Ни­ко­ла Ба­на­ше­вић (у сту­ди­ји О Ње­го­ше­вом де­се­тер­цу): „Све­га се три јед­но­сло­жне име­ни­це мо­гу на­ћи на кра­ју ње­го­вих де­се­те­ра­ца: Ал’ тир­јан­ству / ста­ти но­гом за врâт (618); Уле­ће ми / јед­на му­ха у нôс (817); злo, под гo­рим [гo­рiм – Р. М.] / кaо дò­бро, под злiм (1168). Овај по­след­њи стих са јед­ним са­мо ду­гим сло­гом нај­дра­стич­ни­ји је при­мер ко­ли­ко се мно­ги Ње­го­ше­ви де­се­тер­ци раз­ли­ку­ју од гу­слар­ских де­се­те­ра­ца. / Сем име­ни­ца, у Гор­ском ви­јен­цу има и дру­гих јед­но­сло­жних ак­цен­то­ва­них ре­чи на кра­ју де­се­те­ра­ца; ни њи­ма не­ма ме­ста у гу­слар­ским де­се­тер­ци­ма код ко­јих је по­след­њи слог увек не­ак­цен­то­ван. Ево тих сти­хо­ва, с ак­цен­то­ва­ним об­ли­ком за­ме­ни­це она: зви­је­зда је / цр­не суд­бе над њôм (14); име че­сно / за­слу­жи ли на њôј (2333)“ [Ба­на­ше­вић 1984: 10 (ис­пра­ви­ли смо тех­нич­ке гре­шке)].

Стих 1168. завршава се инструменталом именице злo и у пр­вом из­дању, и у рукопису: podã zlomã (с. 44, л. 13). Тако он гласи, до­душе са не­адекватном интерпункцијом, и у Ба­на­ше­ви­ћевим изда­њи­ма: зло, под го­рим, као добро, под злом. [Банашевић 1973, 1993: 57]. На­водећи стих по сјећању, Банашевић је у њему по­гре­ш­но видио ин­стру­ментал *злiм по­имениченог при­дје­ва сложене придјевске дек­ли­на­ције *злô. Стих, до­ду­ше, има је­дан са­мо ду­ги сло­г, али то ни­је де­се­ти него четврти, на ко­ме Банашевић није запазио дужину. То је једно.

Друго. У свих пет стихова које Банашевић наводи обавезно се пре­носи акценат на пред­лог, што је ме­т­рички условљено, али је и у скла­ду са уобичајеном прозодијом раз­го­вор­ног језика, а то зна­чи да у Гор­ском вијенцу није нарушена ненаглашеност десетог сло­га као тон­ска константа народног (и Ње­го­ше­вог) десетерца.

2. Са­мо два од на­ве­де­них шест сти­хо­ва за­па­зио је, не­тач­но их ин­тер­пре­ти­ра­ју­ћи, и Све­то­зар Ма­тић (у сту­ди­ји Ак­це­нат у на­шем сти­­ху): „Про­шлост из ко­је ву­ку ко­рен на­род­ни сти­хо­ви с на­гла­ше­ним по­след­њим сло­гом је­сте оно до­ба кад је ста­ра, не­пре­не­се­на ак­цен­ту­а­ци­ја би­ла на­шем је­зи­ку оп­шта. То прет­по­ста­вљам још и по то­ме што у кра­је­ви­ма где и да­нас вла­да ста­ра ак­цен­ту­а­ци­ја има­мо при­ме­ра да се и у еп­ском де­се­тер­цу мо­гу, иако рет­ко, ја­ви­ти на­гла­ше­ни че­т­вр­ти, а још ре­ђе и по­след­њи слог. Оп­ште по­зна­ти стих ко­ји при­па­да ста­рој ак­цен­ту­а­ци­ји је­сте, осим сти­ха мно­гих цр­но­гор­ских еп­ских пе­са­ма, стих Гор­ског ви­јен­ца. То су сти­хо­ви: бр. 61, 271, 436, 491, 631, 668, 758, 778, 806, 993, 1007 и 1244. За три сти­ха (бр. 353, 425 и 718) не мо­же се са си­гу­ро­шћу ре­ћи ка­ко их је Ње­гош на­гла­ша­вао (да ли де­ве­ти [тре­ћи – Р. М.] или де­се­ти [че­твр­ти – Р. М.] слог). Си­гур­но је на­гла­шен де­се­ти слог у сти­ху: / Зви­је­зда је цр­не суд­бе над њом —, / а два сти­ха (бр. 514 и 1168) мо­гу се чи­та­ти дво­стру­ко, с на­гла­ше­ним де­ве­тим или де­се­тим сло­гом. Ак­це­нат је од­ре­дио (по мо­ме спи­ску, то јест мо­жда сам ко­ји | стих ис­пу­стио [тре­ба­ло би те­мељ­но про­у­чи­ти чи­та­ву вер­си­фи­ка­ци­ју Ње­го­ше­ву и на­род­не по­е­зи­је из обла­сти ста­ре ак­цен­ту­а­ци­је]) по­зна­ва­лац ста­ре цр­но­гор­ске ак­цен­ту­а­ци­је, др М. Пе­ши­кан. Са­ма ме­ло­ди­ја гу­са­ла, ме­ђу­тим, на­гла­ша­ва Пе­ши­кан, тро­хеј­ска је као и хер­це­го­вач­ка“ [Ма­тић 1964: 347–348]. По­ла­зе­ћи од по­гре­шно прет­по­ста­вље­не про­зо­диј­ске осно­ве Гор­ског ви­јен­ца, Ма­тић је, да­кле, си­гу­ран са­мо за је­дан стих да му је де­се­ти стих на­гла­шен (ми ће­мо га, као и на­ред­на два, на­ве­сти с пре­не­се­ним ак­цен­ти­ма, пре­ма на­шој про­зо­диј­ској ре­кон­струк­ци­ји): зви­јé­зда је || цr­нē сuд­бē | нàд њōм. [ГВ 14]. За дру­ги ка­же да се он мо­же „чи­та­ти дво­стру­ко, с на­гла­ше­ним де­ве­тим или де­се­тим сло­го­м“: злo под гo­рiм || као дò­бро | пòд злом. [ГВ 1168]. То исто твр­ди за стих: у òбраз си || као зè­мља | дò­шā, [ГВ 514], у ко­ме ал­тер­на­тив­но ре­кон­стру­и­ше об­лик с из­вор­ном ста­ром ак­цен­ту­а­ци­јом (*до­шâ) и об­лик са ана­ло­ш­ком ак­цен­ту­а­ци­јом (*дo­шā). Али је при том „ис­пу­­сти­о“ сти­х са ис­тим за­вр­шет­ком: тe си дo­ма || тà­кō пô­зно | ‌дò­шā [ГВ 2525] [о при­мје­ри­ма ко­је Ма­тић на­во­ди за ак­цен­то­ва­ност че­твр­тог сло­га рас­пра­в­ља­мо на другом мје­сту].

Шта по­ка­зу­ју Ма­ти­ће­ви при­мје­ри? С об­зи­ром на то да је не­на­гла­ше­ност де­се­тог сло­га ме­трич­ка кон­стан­та срп­ског еп­ског де­се­тер­ца у свим фа­за­ма ње­го­вог раз­во­ја и да та ме­трич­ка кон­стан­та има не­сум­њи­во пра­сло­вен­ско ис­хо­ди­ште, ис­кљу­чу­је се мо­гућ­ност ста­ре ак­цен­ту­а­ци­је за стих Гор­ског ви­јен­ца, и уоп­ште за Ње­го­шев де­се­те­рац. Кад би се сти­хо­ви Гор­ског ви­јен­ца чи­та­ли с не­пре­не­се­ном ак­цен­ту­а­ци­јом, ка­ко их је Ма­тић по­ку­шао про­чи­та­ти, та­кво чи­та­ње би до­шло у ко­ли­зи­ју с тон­ском ме­трич­ком кон­стан­том аси­ме­трич­ног де­се­тер­ца као сти­ха (не­на­гла­ше­ност де­се­тог сло­га). Сти­хо­ви Гор­ског ви­јен­ца та­ко се не мо­гу чи­та­ти и, на­рав­но, са ста­ро­што­кав­ском ак­цен­ту­а­ци­јом они ни­су мо­гли би­ти на­пи­са­ни.

3.4. Да закључимо: пјесничко дјело Његошево уопште (и Гор­ски вијенац посебно) у ос­нови је срп­ског књижевног језика ко­ји се у ње­го­во вријеме налазио у фази формирања. Од наших прет­ход­ника то је најбоље уо­чио, и на свој начин исказао, Бра­ни­слав Осто­јић у књизи При­лози о Ње­гошеву је­зи­ку кад каже: „Два раз­личита књи­жев­но­јези­чка нивоа при­сутна су у Ње­гошеву Горском ви­јенцу. У фу­н­к­ци­о­ни­­са­њу је, с је­дне стране, на­­родни говор цр­но­гор­ски, врло сло­је­вит, пун сти­л­ских фол­­­клор­них одлика са богатом фра­зе­ологијом, и с дру­­ге стра­не — са­вре­ме­ни књижевни језик с при­мје­са­ма црк­ве­ног је­зика. У ос­но­вици Ње­гошева је­зи­ка, као и Вукова је је­зик на­ро­­дно­г ства­ра­ла­штва и језик про­стог народа“ [Остојић 1997: 167 (ис­пра­ви­ли смо ин­тер­пун­к­циј­ске штампарске грешке)].

Увријежило се схватање да је Његошев идиолект имао ста­ро­што­кав­ску прозодију и ста­ро­штокавску ди­јалекатску основицу. Све кад би то би­ло тачно, не би се смјело тврдити да је на том идиому на­пи­сан Горски ви­јенац и друга Његошева пјесничка дјела: нису она пи­сана на ди­ја­лекту (као дијалекатска књижевност) него на књижевном је­зику који се на фол­клорној тра­ди­ци­ји (и на Вуковом учењу) стварао. Ре­дакцијске ис­прав­ке ко­је је Његош у коректури Горског ви­јен­ца чи­нио ишле су у прав­цу замјене дијалекатских облика оним об­ли­ци­ма ко­јима се давала пред­ност у књижевном језику у фази формирања.

Нимало није сигурно, међутим, да је Његошев идиолект имао ста­роштокавску про­зо­ди­ју и ста­ро­што­кав­ску дијалекатску осно­ви­цу. Ме­т­ричке законитости, на које смо горе указали, потврђују (за нас: сасвим из­вје­с­но) да је прозодија пјесникова морала бити но­во­што­кавска. Томе не противрјечи ниједна дијалектска црта ка­рактери­сти­чна за пјесников је­зик. Ако бисмо хтјели да дијалекатски лоцирамо Ње­гошев идиолект, он­да би то био говор с пренесеном акцентуацијом хер­цеговачког типа (че­тири акцента главна, четири побочна те по­сли­је­акценатске дужине), у не­по­средном сусједству са староштокавским го­ворима, из којих продиру не­ки фо­нет­ски, гра­ма­тич­ки и лексички ди­ја­лектизми. Најближи томе го­во­ру био би источнохерцеговачки ди­ја­ле­кат ка­ко га је описао Данило Ву­шо­вић (од никшићке Жупе до Гра­хо­ва) те говор Мориња (који је од­ра­жен у дјелу Ње­гошевог старијег са­временика, Тома Милиновића Мо­ри­ња­нина) односно дијалекат за­пад­ног дијела Боке. С об­зиром на то да је ста­новништво Његуша уг­лав­ном досељеничко, из Хер­цеговине, наша ре­кон­струкција ско­ро да не­ма приговора.

ЛИТЕРАТУРА

Ба­на­ше­вић 1973: П. П. Ње­гош. Гор­ски ви­је­нац. Кри­тич­ко из­да­ње с ко­мен­та­ром при­ре­дио Н. Ба­на­ше­вић. Бе­о­град, 1973.

Ба­на­ше­вић 1984: Ни­ко­ла Ба­на­ше­вић. О Ње­го­ше­вом де­се­тер­цу. – При­ло­зи за књи­жев­ност, је­зик, ис­то­­ри­ју и фол­клор, Бе­о­град, 1984, књ. XLVII и XLVI­II (за 1981–1982), св. 1–4, 3–16.

Ба­на­ше­вић 1993: П. П. Ње­гош. Гор­ски ви­је­нац. Кри­тич­ко из­да­ње с ко­мен­та­ром при­ре­дио Н. Ба­на­­ше­вић. Сед­мо из­да­ње. Бе­о­град, 1993.

Беркопец 1937: О. Беркопец. Пушкинские переводы сербохорватских на­род­ных песен. – Slavia, Pra­ha, 1937, XIV, 3, 416–440.

ГВ: Пе­тар II Пе­тро­вић-Ње­гош. Гор­ски ви­је­нац. Кри­тич­ко из­да­ње. У ре­дак­ци­ји Р. Ма­ро­је­ви­ћа. – [У књи­зи:] Ма­ро­је­вић 2005.

Ивић 1990: П. Ивић. О језику некадашњем и садашњем. Београд–При­шти­на, 1990.

Караџић 1965: В. Караџић. Сабрана дела. Књ. I. Београд, 1965.

Караџић 1968: В. Караџић. Сабрана дела. Књ. XII. Београд, 1968.

Маројевић 1987: Р. Маројевић. „Сербскiя пïсни“ Александра Востокова. Гор­њи Милановац, 1987.

Маројевић 1995^а: Р. Маројевић. Васпостављање јата у српској пис­ме­но­сти. – На­учни састанак сла­виста у Вукове дане, 23/2, Београд, 1995, 91–101. [Прештампано ијекавски у Маројевић 2001: 145–156].

Маројевић 1995^б: Р. Маројевић. Ијекавица и српски језик. – Научни са­ста­нак сла­виста у Вукове да­не, 24/1, Београд, 1995, 25–34. [Пре­штам­па­но у Ма­ројевић 2001: 157–167].

Маројевић 1996: Р. Маројевић. Мркаљ, Вук и Његош — три темеља срп­ског књи­жевног језика. – Научни састанак слависта у Вукове да­не, 25/2, Бе­оград, 1996, 133–144. [Прештампано ије­кав­ски у Ма­ро­је­вић 1999: 77–94 и у Маројевић 2000: 296–306].

Маројевић 1999: Р. Маројевић. Горски вијенац: изворно читање. Ник­шић–Бе­оград, 1999.

Маројевић 2000: Р. Маројевић. Српси језик данас. Београд, 2000.

Маројевић 2001: Р. Маројевић. Нови Рат за српски језик и правопис: Линг­­ви­стички огледи из фо­но­ло­гије и ортографије. Београд – Под­го­рица – Бања Лука, 2001.

Маројевић 2005: Пе­тар II Пе­тро­вић-Ње­гош. Гор­ски ви­је­нац. Кри­тич­ко из­да­ње. Текстологија. Рeдaкци­ja и коментар Р. Маројевић. Подгорица, 2005.

Ма­тић 1964: С. Ма­тић. Наш на­род­ни еп и наш стих: Огле­ди и сту­ди­је. [Но­­ви Сад, 1964], 321–355 (Ак­це­нат у на­шем сти­ху).

Мла­деновић 1983–1984: А. Младеновић. Филолошко дело Саве Мркаља. – Ков­чежић, књ. XX–XXI, Бе­оград, 1983–1984, 3–25.

Младеновић 1989: А. Младеновић. Славеносрпски језик. Нови Сад — Гор­њи Ми­лановац, 1989.

Мркаљ 1994: С. Мркаљ. Песме и списи. Приредио Ж. Ружић. Топуско, 1994. Остојић 1997: Б. Остојић. Прилози о Његошеву је­зи­ку­. Ни­к­шић, 1997