ВУКУ ПРОТИВНИ(ЦИ) ДАНАС

9. маја 2020.9. маја 2020. Jugoslav Blagojevic Вук Стефановић Караџић, Милош Ковачевић

Милош КОВАЧЕВИЋ

О Вуку као реформатору српског књижевног језика и правописа много је писано, из различитих аспеката. У највећем броју радова, лингвистичких и књижевноисторијских, Вукова дјелатност и њени резултати оцјењивани су више него позитивно. Готово сто тридесет година од Вукове смрти критичари Вукове реформе били су толико малобројни да су се на прсте једне руке могли набројати. А онда негдје након двјестогодишњице Вуковог рођења, или баш на ту годишњицу, као да се број оних који су почели све отвореније критиковати Вука и његову реформу српскога језика почео умножавати. Вук su почели критиковати много више они који научно са филологијом или немаjу никакве или једва да имају некакве везе, него сами филолози. Но, не може се рећи да међу Вуковим критичарима нема и филолога, који су својим антивуковским ставовима стварали погодно тло онима што су сматрали да самим тим што су корисници Вуков(ск)ог српског књижевног језика могу компентентно расправљати не само о његовим врлинама и манама, него и о Вуковим врлинама и манама, јер је он „највећи кривац“ што овакав књижевни језик имамо. О љепотама и поетским моћима Вуков(ск)ог српског језика говорили су понајбољи између српских књижевника (Српски писци 2003: 89-266), зато овдје и неће бити говора о онима што су хвалили Вука и његов и наш српски књижевни језик. Јер, и само би навођење њихових имена превазишло простор које имамо на располагању. У времену обиљежавања 160-годишњице Вукове побједе – јер је општеприваћено да је Вукова концепција српског књижевног језика коначну победу извојевала 1847. године изласком Даничићевог Рата за српски језик и правопис, Вуковог превода Новог завјета, Његошевог Горског вијенца и Песама Бранка Радичевића – прилика је да проговоримо о онима који су критиковали или и даље критикују Вука. И то не толико о разлозима њихове критике колико о научним критеријумима на којима та критика почива. У представљању Вуко- СЛОВО језика српскога 97 вих критичара нећемо, међутим, подједнаку пажњу посвећивати свима. Много више пажње биће посвећено српским од несрпских критичара Вукова рада и дјела. И то прије свега зато што многи од оних које је Вук – сагласно критеријумима времена у коме је живио, али и данашњим чисто научним критеријумима – сматрао Србима, мада много од њих ни тада нису хтјели „Србима да се зову“, данас не да не желе прихватити да су Срби него не желе ни српско име Вуков(ск)ог српског књижевног језика. Они су, могло би се рећи, „хорски“ против Вука, али не против Вуков(ск)ог језика, него само против његовог српског именовања. Међу тим данашњим народима које је Вук сматрао Србима трију (вјеро)закона – Вука су су се најприје почели одрицати Хрвати. И данас најчешће с критеријумима подударним оним из времена Независне Државе Хрватске. А тада, у НДХ, о Вуку и Вуков(ск)ом језику усташки језикословац Круно Крстић писао је овако: „Вукова појава, која је за српски народ стваралачка и одлучна, за Хрвате је површна и споредна. За Хрвате је Вук Србин, који је писао (углавном) хрватским језиком и назвао га српским. Не смијемо никад заборавити, да је повијесно посве невјеројатно, да се богат и савршен књижевни језик створио одједном, ни из чега, на искључиву темељу говорне стварности. Вук то није ни учинио, јер је пред собом имао и употријебио невјеројатно богата врела хрватске књижевне прошлости. Али и без обзира на споменуто изједначавање Вука с народом, не стоји, да је сељачки народ, који говори природно развијеним и насталим говором, једини оспособљен учитељ и законодавац књижевног језика. Напротив: књига се пише и књижевни језик се развија баш у градском кругу служећи посебним потребама, мисаоним и радним настојањима тога круга. У читавој својој ширини књижевни је језик градска појава. Град је усркао у себе језично богатство и језичне стваралачке склоности сељачког народа, он их примјењује, прекраја, шири и оплемењује за врло сложене и разноврсне сврхе свога градског живота. Не само да је градски човјек као члан народа у ширем смислу ријечи исто тако као и сељак способан да језично ствара, него је његово стварање потицано већим и увијек новим потребама снажније, шире и бујније“ (Крстић 1993:138). Оба ће Крстићева става посредно или непосредно поновити и понављати Вукови каснији (а и данашњи) хрватски и српски критичари међу лингвистима. Зар то најексплицитније не потврђују ријечи Далибора Брозовића, изречене на заласку 20. вијека, да Хрвати Вука нису оштро и „изравно“ нападали, јер би то „с једне стране изазвало међународно славистичко и опћелингвистичко мњење, у којем је Караџић имао и још увијек има високу цијену, с друге пак стране тиме би се умањила увјерљивост наших аргумената за иначе посве истиниту тезу како он није битно утјецао на хрватски језични развитак нити је у њему имао одсудне улоге. Зато је ваљало одавати признање Караџићевим заслугама за српски језик и културу, али додајући уз то да је за хрватски језик имао тек ограничено значење… Треба наиме схватити о чему је ријеч. Јер мит о томе како је Караџић Хрватима поклонио језик изграђиван је дуго и суставно, ушао је у свијест или барем подсвијест многих проучаватеља разних језика и књижевности широм Европе. Зато се такав мит – наставља Брозовић – не побија отворено, бучно и офензивно, такву миту треба напротив приредити свечани спровод. Данас је тај мит за млађе и средње филолошке нараштаје покопан – и то је једино што је важно за будућност“ (Брозовић 1996:50). Тако хрватски академик Брозовић, сагласно Крстићу, негира Вуков допринос „језичном развитку“ код Хрвата. А врло слично Вукову улогу у развоју књижевног језика код Срба у Србији негира српски академик А. Младеновић, тврдњом да се славеносрпски језик као „један традиционални књижевнојезички израз, благодарећи у првом реду свом сопственом развитку, сасвим успешно уклопио у потребе које је тражило ново време“ (Младеновић 1988: 121), тако да је „као непосредан и врло значајан резултат поменутог дуготрајног процеса србизације славеносрпског језика створен и стабилизован код Срба екавски изговор савременог српског књижевног језика. Тај екавски изговор данашњег српског књижевног језика настављач је, заправо. старог екавског славеносрпског књижевног језика који је, како смо рекли, од почетка свога постојања у XVIII веку био изложен сталном процесу своје властите србизације у чему је екавски шумадијско-војвођански дијалект играо основну улогу“ (Младеновић 1993: 81). А гдје је ту Вук? Одговор, умјесто Младеновића, даје П. Ивић, тврдећи да је „Вук остао на маргини победе народног језика у трећој деценији XIX века“, јер је „поколење интелектуалаца које је ступило на позорницу у двадесетим годинама“ (првенствено Јован Хаџић, Георгије Магарашевић и Јован Стејић) извојевало побједу народног језика, али не Вуковог него „доситејевског народног језика“: „Магарашевић и његови истомишљеници често су наглашавали да је борба око књижевног језика завршена у корист народног, одајући при том признање Доситеју као покретачу те борбе“. Тако је, по Ивићу, „славеносрпски језик изгубио своју битку за опстанак знатно пре коначне Вукове победе. Загосподарио је књижевни језик који с правом можемо назвати доситејевски“, с тим да „није увек ни лако разликовати славеносрпски језик од доситејевског. И један и други често су пуни такозваних ненародних елемената, црквенословенских и руских. Треба прићи сасвим близу материјалу да би се уочило да демаркациона линија између ‘народног’ и ‘ненародног’ није у оба случаја иста. Тачније, да у случају славеносрпског такве линије нема, док се у доситејевском језику она може открити. И најзад, и најважније (sic!) у своје време су Вукови противници били ти који су тврдили да је доситејевски књижевни језик народан, док Вук то није прихватио. А наша наука је до јуче била навикла да без провере и без резерве прима Вукове ставове. Сада су наишла друкчија времена“ (Ивић 1991: 241, 234, 226, 236). Тако се, према Младеновићу и Ивићу, Вукова улога у увођењу српског народног за књижевни језик у најбољу руку могла окарактерисати као „маргинална“. Те би се тврдње о Вуку – што је у литератури већ констатовано и чињеницама поткријепљено – могле прихватити „тек онда ако би се заобишле све (или готово све) релевантне научне чињенице о постанку и развоју српског књижевног језика“ (Ковачевић 1999: 41-46). Примат невуковског урбаног над Вуковским руралним језиком – што је, видјели смо, други „неизравни“ приговор Вуковом језику усташког језикословца Крстића преузеће и у заоштренијој форми изнијети М. Ивић у својој критици Вука и вуковског језика. Коментаришући разлоге Вуковог избора нисам умјесто несам за екавску норму српскога језика, М. Ивић ће рећи да се ту види да је Вук „схватио шта је то престиж града над селом, добро је познавао горчину подсмевке над оним који несмотрено изнесе језиком на видело своје пастирско порекло“, и да је тиме Вук „разумео неминовност“ да „вођство у обликовању културног израза припада граду, не селу“ (М. Ивић 1997:38-39). Осим тога, М. Ивић ће устврдити да се „наш књижевни језик у своме развоју наслањао на нешто друкчију дијалекатску основицу него што је била тршићка, Вукова“, закључујући да зато није ни чудо што „бисмо се данас сложили“ у многим ставовима не с Вуком него „с Војвођанима са којима је Вук у овоме полемисао“ (М. Ивић 1997: 21, 23). Због тога је и М. Ивић, попут Брозовића, за демитологизацију Вука. „У претходним генерацијама – ријечи су М. Ивић – рођен је мит: изузетно је велика срећа нашег народа што је из најнародскијих врела потекла његова писана реч. Разгрнимо пусту илузију романтичарских расположења и наћи ћемо убогу истину: наш је народ доживео незавидну судбину да се језик његове културе (у XIX веку) заснује на говору његових најмање културних представника – неписмених људи“ (М. Ивић 1997:36). С којих је позиција и с каквим лингвистичким критеријумима М. Ивић оспоравала Вука и његову реформу, можда најбоље потврђује чињеница да је Вука од Милке Ивић морао бранити и познати антивуковац Стјепан Бабић (2004:167-169). Иако научно потпуно оспорени (Вуковић 1972: 211-219; Ковачевић 1999: 107-121), ставови М. Ивић о српској „незавидној судбини“ због Вукове побједе и потреби „приземљења“ Вука и његовог језика, као и ставови П. Ивића о „новим временима“ у којима од Вукових треба да буду цјењенија мишљења његових противника – као да су једва дочекани од Вукових непоштовалаца. О Вуку и његовој реформи почели су да дискутују звани и незвани, међу којима готово да и нема лингвистички позваних. Тако је, нпр. Вук послужио и као крунски аргумент потребе преименовања српског у некакав „црногорски језик“. Ј. Брковић, наиме, не трепнувши устврди: „Вук је Црногорцима језик записао и отео им га да би ми ево послије готово два вијека свој језик морали од других отимати, вратити му своје име и значење“ (Брковић 2004). И док се други отимају о Вуков језик, не желећи га једино под српским именом, неки од Срба јадикују што је тај Вуков(ски) језик (и данас) српски књижевни језик, па би га се радо одрекли. По правилу при том критика вриједности Вуков(ск)ог српског књижевног језика подразумијева и критику самога Вука, и обрнуто. И не само критику Вука и савременог српског језика као резултата његове реформе, него и критику свих српских филолога који су Вукову реформу аргументовано хвалили. Најгласнији међу актуелним српским оспоравачима Вука и његовог дјела без сумње су један економиста, два писца, и један историчар. Њихови су критеријуми, научно гледани, готово истовриједни, тј. безвриједни, у што ће се сваки у филологију имало упућенији читалац лако увјерити на сљедећим страницама, чак и ако би прескочио овдје изнесене коментаре о њима. Читаву књигу, насловљену Тајна „Вукове реформе“, а посвећену негацији Вука и (свих) вриједности савременог српског књижевног језика као резултата његове реформе – написао је крагујевачки економиста М. Самарџић (1997), ни једном се не запитавши о властитој компетентности да пише и просуђује у било каквим, а камоли тако крупним филолошким питањима. О каквој књизи се ради и на каквим аргументима Самарџић темељи своју критику Вука и његове реформе, свако се може увјерити већ на основу цитата које доносимо, чак и без икаквог њиховог коментара, јер им коментар заиста и није потребан. Ти наводи, за онога ко из филологије ишта зна, више су него самоочигледни аргументи против онога а не за оно што аутор жели доказати. Говорећи о Вуковом избору српског народног за књижевни језик, економиста Самарџић ће устврдити да је у вријеме Вуковог избора типа језика за књижевни језик „српски народни језик Вука Караџића далеко најгора варијанта српског језика овог времена. Био је то језик потпуно необразованих људи, или оних са малом школом, попут самог Вука, за које је усмено стваралаштво све и свја просто зато што нису писмени“ (215)1 . Готово исте квалификације Самарџић даје и Вуковој ћирилици, тврдњом да је „прва ‘Вукова’ азбука имала 28 слова, с образложењем да српски језик има 28 гласова. То је – наставља Самарџић – било тачно, али само за ову најнижу варијанту српског језика. Аустријанци су брзо видели да је оволико сакаћење српског језика претерано, и да то претеривање може само да омета успех њихових замисли, па су првом приликом додали још два слова, х и ф, наводно да би служила за означавање гласова из страних речи које их садрже. Међутим, у српском језику је увек било гласова х и ф, само што су се они изгубили у неуком свету“ (215-216). Читава Вукова реформа била је, по Самарџићеву мишљењу, пројекат „Бечке владе“ ради „латиничења и католичења“ Срба (246), па зато, по њему, треба сумњати и у исправност фонетског принципа „једно слово – један глас“, јер да је тај принцип тако добар „Беч би пре свега настојао да га наметне немачком језику“. На чело покрета „за уништење српске културе“ Беч је, вели Самарџић, ставио Копитара. Копитар и Вук су се, по Самарџићевом мишљењу, пронашли јер су „обојица били оптерећени физичким изгледом. Копитар је био много ружан, и још више се због тога мучио, па је читавог живота остао сам. Последица тога је, пак, да се фанатички посветио послу. Вук је био сакат, и такође је желео да неком врстом истицања надокнади оно што му је природа узела“ (292). Уз то, Самарџић у Вуковој полуписмености види једини разлог што је управо њега Копитар изабрао за српску језичку реформу: „ем је наишао на некога ко не може да разуме последице једног тако крупног подухвата, ем је управо његова полуписменост основни елемент тог подухвата. Њу је требало уздићи, а вековима стварану српску писменост уништити“ (291). Зато, вели Самарџић, Вук „никад није био свестан да га је Копитар само ‘ангажовао’ у спровођењу једне антисрпске политике“ (292). „Због ограничених Вукових видика српска историја трпи до наших дана. Он сам није био кадар да разуме и пренесе судбоносна дешавања којима је присуствовао. док су записи оних који су то могли скрајнути зато што су били противници ‘Вукове реформе’„ (299). Као такав, за Самарџића је „Вук Караџић – први српски комуниста“ (350). А како да све то нису примијетили толики изучаваоци и поштоваоци Вуковог дјела? И на то Самарџић има самосвојан „генијелан“ одговор. Сви они су, малтене, били наивни и површни у истраживањима. Јер о Вуку и његовој реформи српскога језика и писма „један од најбољих српских историчара, Владимир Ћоровић, извлачи крајње наиван закључак“ (300); а и Љуба Стојановић „даје, дакле, непотпун и наиван закључак“ (304); „још су наивнији закључци Александра Белића“ (301), док је у Стојановићевом опису Вука „пре свега реч о једном великом претеривању“ (289). Једино „Меша Селимовић, пак, слути да ту нешто није у реду“ (301), али ни он „не може да одоли Вуковом револуционарству. Он види његове слабе стране, али уместо да извуче праве закључке, једноставно сматра да тако мора бити у револуцији. Зато је основна карактеристика његове књиге ‘За и против Вука’ један велики апсурд: у њој су изнети аргументи ‘против’ Вука, док су ‘за’ само пишчеви закључци!“ (355). Самарџић се не устручава да упореди научност Вукових и аргумената његових противника. „Полемике носилаца ‘Вукове реформе’ и њихових противника – написаће Самарџић – нису ништа друго до сучељења лаика и стручњака за језичка питања“, при чему су, нормално, Вук и његове присталице „лаици“, а њихови противници „стручњаци за језичка питања“. Због тога се десило, вели Самарџић, „да основ српске науке о језику постану лаичке и пропагандне тезе неуких или злонамерних људи, уз стално убеђивање да је све то најбоље на свету“ (342). У Самарџићевој (пр)оцјени није само Вук „лаик“ него и сви који су га подржавали, а прије свега Даничић, за чију књигу „Рат за српски језик и правопис“, крстећи је брошуром, каже да „попут било ког другог револуционарног списа, нема никакву научну вредност. А и иначе би тешко могла да је има, јер је у време њеног објављивања Даничић имао свега 22 године!“ (356), па су због тога Даничићева запажања у њој „исувише површна и једнострана да би могла да издрже иоле озбиљнију критику, а камоли да се носе са таквим умом као што је био Јован Хаџић“ (345). И све тако, несувислост до несувислости, без иједног аргумента, све супротно не само науци, него и здравој памети. Због тога овакве књиге свакога ко из филологије или било које науке ишта зна морају подржава у увјерењу о научној неприкосновености критикованих ставова и аутора. Самарџић је показао да папир свашта заиста може да поднесе, да се може написати књига чак од 460 страна а да у њој не буде ама баш ниједнога утемељенога научнога критеријума. Да није смијешно, било би жалосно, или боље речено: Самарџићева књига о Вуку је и смијешна и жалосна. М. Самарџић је показао како пише економиста кад умисли да је филолог, сматрајући да и правим филолозима може лекције држати. Филолошке теме требало би да су кудикамо ближе историчарима него економистима. Али да се историчари и економисти могу наћи на истој (не)научној „таласној дужини“ кад свјесно залутају у филолошке воде – најексплицитније је показао Мирослав Јовановић, доцент на Катедри за Општу савремену историју Филозофског факултета у Београду, у двјема својим књигама, које се (не)посредно баве Вуком и његовом језичком реформом, прије свега у времену њенога провођења (Јовановић 2002; 2004). Прва од тих књига (Самарџић 2002), којој у поднаслову стоји Друштвеноисторијски оквири полемике о српском књижевном језику, најексплицитније показује како се аутор може бавити једном темом искључујући из ње све оно што је најрелевантније. Будући нелингвиста, М. Јовановић избјегава да проговори о било ком лингвистичком критеријуму помињаном у оквиру полемике о српском књижевном језику. Он, дакле, у књизи не би да говори о полемици него около ње. Поставља се питање је ли могуће у било ком научном приступу представити полемику о језику, а да не споменете ниједном ни један једини језички критеријум који је одређивао и њен ток и њен резултат. Ако из разматрања искључите примарне лингвистичке и социолингвистичке критеријуме који једини могу научно освијетлити интеракцију садржаја полемике и друштвеног контекста у којем се она одвијала, онда вам једино остаје да периферне, додирне теме представите као главне, односно да науку скренете са научног на псеудонаучни колосијек. Друкчије речено, да у разматрању одређене појаве искључите не само њену суштину него да искључите и све критеријуме без којих је приступ који претендује да буде научан незамислив. А управо тако је поступио у својој књизи М. Јовановић. Његов приоритетни циљ, бар што се полемике тиче, предодређен је унапријед задатом тезом да досадашња литература, првенствено филолошка, даје поједностављену и шаблонизовану слику како о учесницима полемике, тако и о њеној научној суштини. Јовановићев је циљ, у ствари, да демитологизира Вука, и то тако што ће анализи подвргнути три стереотипа, „која чине саставне делове јединственог друштвеног мита у српској култури, мита о Вуку Караџићу“, а то су: а) „стереотип о расправи као својеврсној ‘борби’, ‘рату’ или ‘револуцији’„, потом б) „позитивни стереотип о ‘победнику’, ‘народном генију’, ‘културном месији’ и ‘културном револуционару’ Вуку Караџићу“, и на крају в) „негативни стереотип о ‘пораженима’ – ‘Вуковим противницима’: демонизовани стереотипни образац о антихеројима, учесницима у расправи који су своје идеје супротстављали Вуковим“ (Јовановић 2002:121). Као основу анализе „митолошких и стереотипних садржаја“ Јовановић изабире „научну литературу о полемици и Вуку Караџићу“, и то литературу чији су аутори најеминентнији српски филолози (лингвисти и књижевни историчари) 20. вијека: Љуба Стојановић, Павле Поповић, Александар Белић, Михаило Стевановић, Миодраг Поповић, Павле Ивић, Јован Кашић, Јован Деретић, Васо Милинчевић и Живан Милосавац, од који су неки заступљени и са по неколике књиге (122-124). Зачуђујући је, и науци потпуно стран, начин Јовановићеве „анализе“ студија и монографија наведених српских филолога. Јовановић је ту примијенио у друштвеној теорији познату редукционистичку методологију, која сложене односе и анализе своди на неку просту појаву и однос. У питању је, дакле, научно недопустиви редукционизам. Из филолошких студија, које су му основ и повод анализи стереотипа о Вуку, Јовановић изабире само метафоризиране и хиперболисане термине, извлачећи из њиховог „буквалног“ смисла произвољне оцјене о научној вриједности тих текстова, а самим тим и о научној неутемељености „слике“ коју они дају о Вуку Караџићу и његовој реформи српскога језика. Да је Јовановић иоле упознат са функционалностилистичком поткласификацијом научног стила једнога језика, знао би да је научно недопустиво мијешати језичке карактеристике научних подстилова и/или жанрова, какви су на примјер есејистички, научнопопуларни и чисто научни. А међу текстовима које је он одабрао за корпус, и посебно међу онима које највише „критикује“, управо доминирају они који припадају научнопопуларном подстилу (какви су нпр. разматрани текстови Александра Белића) или пак есејистичком подстилу (какви су текстови Миодрага Поповића и Ива Андрића, за чије је укључење у корпус „научних текстова“ вјероватно једини разлог био вишак „емоционалне лексике“ тако својствене есејистици, а тако потребне Јовановићу за његову „анализу“ стереотипа). Осим тога, очигледно је да М. Јовановић једва да нешто зна из историјата функционалностилског раслојавања српског језика, јер да зна, тешко да би монографију о Вуку Љубе Стојановића из 1924. године узео као репрезентативну за научни стил, јер у то доба у српскоме језику још увијек нема строге функционалностилске диференцијације језичких јединица, нити строге лингвистичке терминологије. И не само због тога, него научно није допустиво термине, без обзира колико они терминологизирани били, одвајати од њихове текстовне, контекстуалне подлоге, и по њима – ако анализа није терминолошка – судити о самим текстовима, а посебно о научним вриједностима тих текстова, како то чини М. Јовановић. У приказу наведене Јовановићеве књиге већ је констатовано да „ако се пробрани цитати попут мозаика сложе, могу се заиста и изводити ‘претешки’ закључци“ (Милановић 2002:346), каквих је у овој књизи, еуфемистично говорећи, немали број. Тако је употреба лексема „рат“, „борба“, „револуција“ у опису Вукове полемике М. Јовановићу довољан разлог да изведе закључак „о поједностављењу замршене стварности прве половине 19. века и процесу стандардизације језика, богатом најразличитијим догађајима и значењима“ (125). „Обликовање стереотипа о догађајима у научним студијама, остварено драстичним поједностављивањима замршених, разнозначних и важних догађаја који су пратили полемику о језику, послужило је – ријечи су Јовановићеве – као база за уобличавање мита о Караџићу. О замршеној и често противречној прошлој стварности у делу науке је, противно основним научним постулатима, свесно створена крајње поједностављена слика. При том се није обраћала озбиљна пажња чак ни на чињеницу да је разлика између основних ставова нпр. Видаковића и Стратимировића (који су се залагали да као основица књижевног језика буде узет славеносрпски, као и да се на неки начин очува диглосија у књижевности) са једне, и Хаџића или Стерије (који су се борили за кодификацију књижевног језика на основи српског, тј, народног језика и за укидање диглосије) са друге стране, у суштини била већа и значајнија него разлике између Хаџића и Караџића, односно Вука и Стерије. Једноставно, створена је представа да Вук води ‘рат’ и самим тим одређује ‘линију фронта’. По аутоматизму, неминовном када се на тај начин употребљавају термини ‘рат’ и ‘фронт’ – и Видаковић, и Стратимировић, и Хаџић, и Стерија у друштвеној свести остали су запамћени као група делатника ‘с оне стране фронта’, тј. као Вукови ‘противници’„ (Јовановић 2002: 129). Наведени цитат на најбољи начин одсликава попуну неупућеност Јовановићеву у тему о којој пише. Истина јесте да је разлика између Видаковића и Хаџића већа него између Вука и Хаџића, али је то филолошка литература којом се Јовановић користио, ако ју је ишчитао (а очито да није!), одавно констатовала, говорећи о различитим фазама Вукове борбе за увођење (чистог) народног језика у књижевност (в. о томе нпр. Ковачевић 1999: 15-60), с тим да у исту „фазу“, за разлику од Јовановића, никада није угуравала Видаковића и Хаџића, или пак Стратимировића и Стерију. Зато је закључак који М. Јовановић приписује филолошкој литератури, посљедица недочитаности литературе и његове необавијештености о циљевима које у појединим „фазама“ има Вукова реформа. Зато најбоље његову анализу карактеришу атрибути „произвољност, нетачност и тенденциозност“ које он сам упућује Вуковим досадашњим проучаваоцима (Јовановић 2002: 161). А да је то тако недвосмислено потврђује сљедећи својеврсни закључак читаве Јовановићеве књиге. У процесу „научне рационализације митолошких садр- жаја (којима је савремена наука успела да направи отклон у односу на раздобље када су сами научници изграђивали мит о Вуку), конкретни резултати су – вели М. Јовановић – још увек далеко од могућности да се мит, укорењен у друштвеној свести , замени рационалним представама заснованим на научно утврђеном знању. Узрок томе је двојак. До сада је критички преиспитан само део важних питања и проблема везаних како за Вука, тако и за његове опоненте, али и за догађаје из времена расправе о српском књижевном језику које чине основу мита. Уочљиво је, на пример, да још увек нема озбиљних и модерних научних студија о Јовану Хаџићу (sic!), најважнијем антисимболу мита, на чију потребу је указао још Меша Селимовић. Последице мита (тј. последице некритичког сагледавања властите прошлости) до те мере су прожеле колективно памћење да је потребно уложити много напора и истраживања да би се митолошка потка демистификовала и створиле рационалне представе о властитој прошлости“ (Јовановић 2002: 189-190). Овој крунски Јовановићев „аргумент“ о научном игнорисању најзначајнијег Вуковог „противника“ у ствари је само показатељ његова тоталне необавијештености. Јер, још 1987. године Љиљана Суботић је на Филозофском факултету у Новом Саду одбранила докторску дисертацију о језику Јована Хаџића, коју је штампала ни мање ни више него Матица српска 1989. године (Суботић 1989). А Мирослав Јовановић за „игнорисање“ Хаџића српску филологију прозива 2002. године. Управо је наведеној чињеници сагласан и највећи број редукционистичком методологијом изведених закључака М. Јовановића у овој књизи. Зато су закључци које он даје о другима прије плод ауторове филолошке неупућености него резултат „научно утврђеног знања“. Ова је књига, ако се на њу примијене епистемолошки критеријуми, примјер какве научне књиге не смију бити. Научно, она је једнаковриједна разматраној књизи крагујевачког економисте М. Самарџића. Тим књигама треба додати и књигу-хресто-матију Против Вука, чији је приређивач управо М. Јовановић (2004). Само образложење изабранога провокативног наслова књиге, а и укључење у хрестоматију Вукових „опонената“ из 20. вијека (какви су Ј. Скерлић и Б. Нушић, а зашто не онда и економисте М. Самарџића, с којим је М. Јовановић „научно“ најсагласнији?!) више је него довољан показатељ о „научној конзистентности“ критеријума којих се у прављењу хрестоматије М. Јовановић придржавао. Образлажући избор датога наслова, Јовановић ће написати да је „цитат“ против Вука „најчешће коришћена формулација којом се, у научној литератури, оцењује ангажовање Караџићевих опонената у споровима вођеним почетком 19. века око нормирања савременог српског књижевног језика. Према тим тумачењима, српски интелектуалци који су се спорили са Вуком нису, током расправа, бранили своје ставове, заступали своје научно мишљење или износили своје идеје како да се нагомилани проблеми реше, већ су се искључиво, доследно и једино борили ‘протав Вука’. Таквим односом у делу науке је створена прилично поједностављена слика о конкретним историјским делатницима, али и о читавом једном периоду у историји српског народа. Зато се управо тај цитат наметнуо као најлогичнији наслов за књигу о раздобљу друштвене историје српског народа на који су снажан печат оставиле полемике о књижевном језику и у којој се велика пажња поклања управо ставовима Вукових опонената“ (Јовановић 2004:10). У датом цитату Јовановић опет властито тумачење приписује литератури. Било би интересантно докучити ко ли је то још, сем Јовановића, тврдио да „српски интелектуалци који су се спорили са Вуком нису, током расправа, бранили своје ставове, заступали своје научно мишљење или износили своје идеје како да се нагомилани проблеми реше, већ су се искључиво, доследно и једино борили ‘против Вука’„. Како је то могуће да неко буде учесник у полемици и да му се при том оспорава да износи „властите ставове“, него да су то ставове који су искључиво „против опонента“?! Нешто ту очито не с научном него са здраворазумском логиком М. Јовановића није у реду! Зато дата Јовановићева књига, управо као и претходна, јесте књига „против Вука“, али „против“ без икаквих научно утемељених критеријума. Ако један историчар у својој критици Вука и досадашњих Вукових истраживача у повеликом луку заобилази научне критеријуме, како очекивати да се тим критеријумима служе књижевници, којима је иманентно да не мисле у појмовима него у сликама. И управо два српска књижевника на најсликовитији начин показују како се научно неутемељено, али зато емоционално више него „запјенушано“ могу критиковати Вук и његова реформа српскога језика. Ти текстови су имуни од научних критеријума. Недостатак критеријума филолошки неупућенијим читаоцима надокнађује љепота (поетског) језика којим су писани, и то управо језика чији је реформатор предмет „жестоке“ критике. Тако Д. Михаиловић (2003) замјера Вуку што је изабрао источнохерцеговачки новоштокавски дијалекат за основицу српског књижевног језика, јер је тиме „56 процената народа Србије“ избацио из књижевног језика у дијалекат. Зато он Српској академији наука и умјетности поставља питање: „како ће у историји српског језика и културе избрисати деловање Вука Караџића, који је опет зарад сопственог планинског села, окљаштрио 56 процената народа Србије, избацивши их у дијалекат и шутнувши их из културе?“ (Михаиловић 2003). У критици датог Михаиловићевог мишљења својевремено смо написали, а сада понављамо, да он сматра да „код Србијанаца треба умјесто Вуков(ск)ог новоштокавског српског увести Михаиловићев(ски) староштокавски србијански. Јер, Драгослава Михаиловића и не интересују Срби, чак ни српско језичко јединство, него га интересују једино Србијанци. Да га интересује цјелина српскога народа и српскога језика, он не би могао говорити о „65 процената народа Србије“, које је Вук „избацивши их у дијалект“ „шутнуо из културе“. За разлику од Михаиловића, Вука Караџића (као ни његовог антиципатора у језичким идејама Доситеја Обрадовића) није интересовао само народ Србије него српски народ у цјелини. Да Драгослав Михаиловић гледа на српски језик као на језик Срба, а не само као на језик Србијанаца, онда никада не би могао доћи до цифре од 65 процената Срба староштокаваца. Нека господин Михаиловић погледа било коју дијалектолошку карту штокавског нарјечја и нека на њој упореди распрострањеност новоштокавских и староштокавских дијалеката, па ће лако закључити зашто је Вук баш новоштокавске дијалекте узео за основицу српскога књижевног језика. Да би се о српском језику дискутовало, посебно још ако се желе, како то жели Д. Михаиловић, и његова редефинисања, онда се бар нешто о њему мора и знати“ (Ковачевић 2003:116). А то да да се о језику мора нешто и знати ако се о његовим лингвистичким аспектима жели дискутовати, чак више него за Михаиловића вриједи за другога Вуковог критичара [1] међу савременим српским писцима – за Светислава Басару. Басара је, несумњиво, један од „најзапјенушанијих“ и научно најнеутемељенијих критичара Вука Караџића и његовог дјела: Вуков(ск)ог српског књижевног језика (Басара 1996). Басара ће тако написати да је „круцијални, али скривени, узрок наших актуелних несрећа и неспоразума са историјом у домену лингвистике; прецизније у Вуковој реформи језика и писма“, и да смо ми „захваљујући аматерском и претенциозном експерименту једног необразованог авантуристе какав је Вук Караџић несумњиво био, доспели на тај ниво са тенденцијом да падамо још ниже“. Настављајући критику Вука, Басара ће рећи да је „Вуков пројекат лишио овај језик неизмерног граматичког и лексичког богатства и да би наша материјална и духовна историја била у сваком погледу богатија да је у одсудном тренутку победила супротна струја“ јер „инаугурација народњаштва као псеудоелите, као врхунског домета културе једног народа, значи окупацију језика и лингвистички тероризам. (…) Васпостављајући импровизацију као лингвистички канон, форсирајући један сиромашан идиом, Вук не само да је упропастио језик него је будуће нараштаје лишио историјског континуитета. Све оно што се писало до Вука, строго узев, део је једне насилно завршене историје са којом ми, услед језичке провалије, готово да немамо ништа“. Говорећи о Вуку и његовим противницима, Басара ће потцртати да „Вукови следбеници и верници треба да знају да је супротно мишљење исто тако у оптицају као и њихово, да оно никада није замирало, и да елементарна култура, на коју се они толико позивају, обавезује на толерантност и на уважавање супротног става“. Као да датом реченицом Басара сам себи скаче у уста, јер он не само да не уважава Вука, него не уважава ни лингвистику као науку, а ни све оне који су филолошким критеријумима образлагали Вукову реформу српскога језика и писма. Он једино Вуку признаје оно на чему му Д. Михаиловић највише замјера. „На срећу, – вели Басара – био је родом из краја у коме је елементарна језичка култура очувана; да је неким случајем био из околине Врања, било би велико питање колико би српски језик данас имао падежа“ (Басара 1996). Ако се Басарин антивуковски текст пропусти кроз научне критеријуме, онда се без сумње на њ може примијенити Басарина реченица којом он карактерише вуковце, а заправо као да ју је написао одсликавајући не само себе него и остале овдје анализиране антивуковце. Наиме, о Вуку и његовој језичкој реформи „почињу да мисле они који су запањени чињеницом да уопште мисле, па то мешају са мишљењем, оним што се предвуковски каже созерцањем“ (Басара 1996). Таквим није ни битно шта говоре, није им битно што у подлози њиховог говора нема неријетко не само научног него ни здраворазумског резоновања. Битно им је једино да нешто кажу „против Вука“. При томе као да заборављају да се угледају на Мешу Селимовића који, након свих изнесених и детаљно размотрених критеријума за и против Вука закључи да је „суштина Вукове реформе давала могућност благотворних измена, прилагођавања, побољшавања. Демократска и животна оријентација Вукова осигурала је дуг живот и актуелност многим његовим мислима које се тичу најзначајнијих проблема културе. И то не само ‘у скупу једно са другим’, већ често ‘од речи до речи’, како сам Вук каже“ (Селимовић 1987:131). Зато само они „који су запањени чињеницом да уопште мисле“ и говоре о Вуку не виде да савремени српски језик јесте и Вуков и вуковски. Вуков јер га је он реформисао, а вуковски јер су поствуковске промјене у њему изведене према Вуковим језичким начелима. Тај Вук(ов)ски језик ће се и даље развијати и усавршавати. И биће критикован. надамо се не од критичара какви су ови садашњи Вукови, који се нису ни потрудили да бар науче његова граматичка правила, па у Вуков(ск)ој критици познавања српскога језика вјероватно не би прошли ништа боље од њиховог узора Јована Хаџића. Тако нпр. економиста Самарџић стално у својој књизи употребљава умјесто произлазити глагол произилазити („Даље произилази да је Српска православна црква намерно замршивала и тајила језик“), историчар Јовановић употребљава облик замјенице сво умјесто све („Мора се приметити да такво уопштавање, уз сво уважавање ауторовог става, чини преуску основу за разумевање српске културне историје“), док књижевник Басара не разликује замјеничку категорију живог и неживог, па употребљава кога умјесто који („Ту већ почиње суноврат којег само чудо може зауставити“). Такви су ти данашњи Вукови критичари: критикују Вука на Вуков(ск)ом српском језику, а да га ни научили нису.

(Преузето из: Слово 15-16, Никшић 2007)

[1] Д. Михаиловић је чак на неки начин и ревидирао у својим ставовима, бар прећутно, јер је у књизи Време за повратак, у којој је прештампан и овдје цитирани текст, изостављен дио који се односи на Вука (Михаиловић 2006: 32-37)