Именовање и преименовање српског језика

9. маја 2020.9. маја 2020. Jugoslav Blagojevic Петар Милосављевић, Српски језик

Петар МИЛОСАВЉЕВИЋ

У годинама разбијања Југославије, концем 20. и почетком 21. века, српски народ задесиле су многе невоље. Савремени политички аналитичари покушавају да те невоље сагледају и реше отприлике у овом кругу: Милошевић, Караџић, Коштуница, Ђинђић, Тадић, Шешељ, Ђукановић, Додик. Списак се шири и допуњава и именима других њихових савременика, поготово оним из иностранства. Али се временски круг битно не проширује. Југославија, чије је растурање у центру ових збивања, мора се, међутим, сагледати у ширем временском распону. Она је створена 1918. године, али на идејама које сежу до Илирског покрета. Од тридесетих година 19. века, преко Штросмајерове идеје југословенства, и Јагићеве сербокроатистике, за Србе су најважнији односи које имају са Хрватима. А у тим односима наизглед је нерешив проблем уврежено мишљење да Срби и Хрвати имају исти народни језик. Право решење језичких проблема у односима два народа, међутим, може се сагледати ако се вратимо у време кад се уопште није ни мислило да ова два народа имају исти језик, већ да имају различите језике. Југославија је и створена и разорена на кривом решењу језичких проблема. А у овим решењима битну улогу нису играле промене у самом језику, већ његова применовања. Идентитет и име српског језика мимо система који важе за друге језике Миладин Ковачевић је преконоћ постао познато име. Овај младић, Србин, претукао је у Њујорку 2008. једног свог вршњака, Американца. Пребегао је после тога у Србију а за њим је расписана потерница Интерпола. Поред других података са потернице, наведени су и језици које младић говори. То су: енглески, српски, босански и хрватски језик. Тако је младић представљен као полиглота. На жалост, овакво виђење језика које г. Ковачевић говори већ је стекло упоришта у међународној пракси. А оно има упориште и у српским националним институцијама. Одбор за стандардизацију српског језика, који делује под окриљем Српске академије наука, не би, додуше, употребио израз босански већ бошњачки језик. Али би и по ставовима овог Одбора испало да је Миладин Ковачевић полиглота. Јер поред енглеског зна још и српски, хрватски и бошњачки. Постоји јасна разлика између два списка језика који се напред помињу. Тамо где се употребљава израз босански језик, језик добија име по покрајини, односно држави. Тако функционишу називи: српски (у значењу србијански), босански, хрватски, црногорски. Тамо где се помиње бошњачки језик језици се идентификују по верској припадности. У Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори, бошњачки је језик којим говоре припадници муслиманске вероисповести, српски је језик православаца, а хрватски je језик римокатолика. Ове различите категоризације српског језика ипак имају нешто заједничко. Оне не важе ни за један други језик у Европи. Другим речима, део су раширене праксе у Европи о двојним аршинима: једним аршинима који важе само за Србе и другим који важе за остале европске народе. Број језика које зна млади Ковачевић постао би знатно већи уколико би се, и у случају енглеског језика, применили исти стандарди који важе и за српски. За Ковачевића би се, са истим правом, могло тврдити да зна бар још и амерички, канадски, аустралијски. А кад би се енглески језик још делио по припадницима вероисповести који га говоре, број језика био би несравњиво већи, па би млади човек био још већи полиглота него што га представљају. Међутим, нико озбиљан, на свету не односи се на сличан начин према енглеском (шпанском, француском итд.) језику као што се односе према српском. Прво је српски језик већ давно избачен из система који важи за друге језике. А Срби су, затим, као народ, избачени из система који важе за друге народе. Сада се превасходно Србима суди у Хагу где се примењују двојни аршини почев од званичног назива за српски језик који се зове бехаес језик. Одговорни људи у српском народу, треба да знају да се стање, у које смо запали, олако и брзо не може променити. Јер много шта зависи од спољних сила, а неке од њих се према Србима понашају сасвим непријатељски и непринципијелно. Али треба да знају и да много шта сами могу да промене уколико могу да поставе јасна питања и да на њих дају јасне одговоре.

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

Ако хоћемо истински да сагледамо стање у којем се нашао српски језик треба одговорити, у ствари, на два питања: Прво је питање: да ли је са самим српским језиком (језиком којим се говори и пише) све у реду кад је доспео у стање које је патолошко. Друго је питање: Које су га силе довеле у патолошко стање у којем јесте. Одговор на питање о садашњем стању српског језика У српском језику, оном који се говори и пише, за последња два или три века било је промена. Такве или сличне промене дешавале су се и у другим језицима. Али су ове промене такве да не угрожавају његов идентитет, као што ни политичке и социјалне промене нису довеле до промена идентитета других европских језика. Да је језик остао исти а српска језичко-етничка заједница очувана, то се може проверавати сваког дана и сваког часа ако се помоћу даљинског управљача прате медији који делују на простору бивших југословенских република: Србије, Црне Горе, Хрватске, Босне и Херцеговине. Српски језик се није стварно „распао“ на српски, бошњачки, хрватски, босански или црногорски језик. То је био и остао увек један те исти језик уз неке варијантске разлике које су код употребе свих језика природне. Треба зато одбацити све тезе које се заснивају на ставу и да се он „распао“ из социолоингвистичких разлога. Исти језик се само у разним срединама различито третира. Са српским језиком се, ипак, десило нешто што си није десило ниједном другом европском језику. Он је поред једног добио више имена. Данас се назива свакојако: српски, хрватски, бошњачки, босански, црногорски, буњевачки. Тачно се може одредити и подручје на којем су се те неприродне промене дешавале. Оне су се дешавале у областима филологије и идеологије. Те области су међусобно повезане. У филолошкој сфери на делу је била сербокроатистика; у идеолошкој идеја југословенства. У подручјима филологије и идеологије могу се наћи и решења за српски језик ако се доследно поштују европски стандарди и модели. Номинално, обе ове оријентације, и сербо- кроатистика и (хрватска) идеја југословенства, у постјугословенском периоду су напуштене. У стварности, међутим, није тако. Одговор на питање о садашњем стању у филологији која се бави српским језиком Постоје две главне филолошке оријентације (али и дисциплине) које су се бавиле и баве српским језиком. То су србистика и сербокроатистика. Србистика је настала када и друге словенске филологије: бохемистика, полонистика, русистика, словнистика, крајем 18. и почетком 19. века. Србистика (односно serbica) имала је задатак и функцију да, као и друге националне словенске филологије, донесе знања о српском језику, српској књижевноси и уопште о српском народу. У предјугословенском периоду ова дисциплина била је доминантна у главним српским институцијама: Матици српској, Српској краљевској академији, Српској књижевној задрузи, на Београдском универзитету и у образовном систему. Заснована на истим принципима, моделима и аршинима као и друге филологије, она је тај посао успешно обављала све док није била потиснута од стране сербокроатистике. Сербокроатистика је утемељена у другој половини 19. века, у оквиру оне славистике којој је на челу био Хрват кајкавац Ватрослав Јагић. За разлику од србистике ова дисциплина је била неприродна: сличне дисциплине не постоје другде. Самим својим двонационалним именом она је кршила принципе који важе за друге филологије; била је утемељена да би задовољила хрватске националне интересе. У југословенском периоду ова оријентација је имала институционалну подршку државе. Последица деловања сербокростистике јесте стање у којем се данас српски језик налази. То стање је оно које карактеришу двоструки стандарди (једни стандарди за све друге; посебни стандарди за Србе). Чим сте пристали у једној области на двојне стандарде, очекује се да бисте пристали и у другим областима. Пристајући на сербокроатистичка решења, српски идеолози и филолози за дуго времена пристали су на политику двојних стандарда.

Одговор на питање о идеолошко-политичком стању српског народа Кад је дизана застава Србије на Олимпијади у Пекингу, било је речено да се ова иста застава поново подиже на једној олимпијади после 96 година. У међувремену Срби су очигледно били на странпутици. Градили су своју будућност према пројектима хрватског идеолога Штросмајера, хрватског филолога Јагића, хрватског комунистичког лидера Јосипа Броза Тита и хрватског лексикографа Мирослава Крлеже. Срби се не могу поносити свим деоницама своје историје. Стање у којем се Срби данас налазе може се најкраће дефинисати као постјугословенско и посткомунистичко. Оно се не може у свему поправити. Али се ипак може поправити тамо где је и почело добијати патолошке облике: у области филологије, дисциплине која се бави нечим што је најважније за сваки народ. А то је језик који је народ створио и према коме се идентификује. Зато је нужно да се сачини једна кратка историја преименовања српског језика.

КРАТКА ИСТОРИЈА ИМЕНОВАЊА И ПРЕИМНОВАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Да бих објаснио како су Срби доспели у стање у којем се сада налазе, пре свега кад је у питању њихов језик, послужићу се једним старим вицем. Сетио се Цига како да избегне војску и згрчио чврсто десни кажипрст, онај којим се на пушци повлачи ороз. Све су у Војној комисији чинили да му прст исправе. Али није ишло. Прст је био непоправљиво згрчен. Онда се неко сетио да пита: – Добро, Циго, сад ти је прст овакав. Али како је изгледао раније? Цига исправи прст: – Ево овако! Овај виц може да послужи као увод у приказивању модела „враћања филма уназад“ и кад је у питању идентитет српског језика. Како је српски језик постао и хрватски а) Стање пре Илирског покрета. – У време рађања славистике и србистике и настанка Матице српске (дакле на почетку 19. века), званични језик у Аустрији био је латински. Са рађањем националних филологија у Европи и у Аустрији почињу званично да се употребљавају и други национални језици: немачки, мађарски, као и језици словенских народа. Званична Аустрија у дугом процесу прихвата ове промене које се одвијају у духу Хердерове филологије. Званична Аустрија употребљава израз хрватски језик за језик кајкавске популације која је концентрисана у Хрватском загорју. Званична Аустрија, међутим, не употребљава израз српски језик. Уместо њега, она употребљава израз илирски језик и то чини за цело штокавско наречје које се говори у Панонији и на Балкану. Израз илирски на терену употребљавали су само неки делови популације који говоре српским језиком (или: у другој терминологији штокавским наречјем). Истовремено су у јавној употреби и други изрази осим илирског имена: српски језик, босански, славонски, далматински, дубровачки. Славонац Матија Антун Рељковић (1732-1798) језик којим пише назива славонским, а Славонац Петар Матија Катанчић (1750-1825) свој језик назива илирским. Обојица разликују свој језик од хрватског (кајкавског). Славистика у првој половини 19. века, као и у случају других словенских језика, престаје да прихвата локална или покрајинска имена за исти језик; прихвата једно национално име, тј. прихвата став да га треба звати српски језик. У процесима конституисања националних филологија на почетку 19. века, оснивају се и Сербске летописи (1825) а затим и Матица српска (1826) са циљем да помогне издавање овога часописа који и данас излази под именом Летопис Матице српске. Никоме тада од оснивача Летописа и Матице (Шафарик, Магарашевић, Јован Хаџић) не пада на памет да Срби и Хрвати имају исти народни језик. Сматра се да су Срби и Хрвати блиски словенски народи, да су им језици блиски, мада различити. И Срби и Хрвати се третирају посебно, као и други словенски народи, а њихови језици као и други словенски језици. А то значи, блиски су, али су то и различити језици. б) Илирски покрет.- О Илирском покрету се све до разбијања Југославије говорило у позитивном контексту. То је било природно. Југославија се заснивала на идеји југословенства, а ова идеја представља наставак идеја Илирског покрета. Југославију су, између два светска рата и у Другом светском рату рушиле усташе; у Титово време рушио је хрватски Масовни покрет (1967-1972). Југославија је фактички престала да постоји од одлуке парламената Хрватске и Словеније од 1. јуна 1991. године о проглашењу независности ових двеју држава. Оно што се после тога догађало тражило је, међу осталим, и преиспитивање идеја илирства и југословенства на којима је грађена држава која је престала да постоји. Илирски покрет настао је тако што је челник овог Покрета Људевит Гај порушио основна правила на којима је грађена дотадашња славистика. Гај и његови истомишљеници тврдили су: Словенци, Хрвати, Срби и Бугари нису посебни народи; они су један народ, Илири. Они имају један народни језик, илирски, са више наречја, као што их имају и други словенски народи. Илири, као један народ, треба да имају и један књижевни језик. Најбоље је да то буде средишњи и најраширенији дијалекат тога језика, српски дијалекат, односно наречје (у значењу језик). Ни онда ни данас није било тешко уочити који су језик припадници илирског покрета напустили и којим су језиком почели да пишу. Напустили су хрватски (кајкавски) језик и прихватили српски језик (који је званична Аустрија називала илирски). Али нису хтели да тај језик назову српским већ су га називали илирским, онако како га је и званична Аустрија назвала. Два израза: српски и илирски, у употреби су се односила на исто, као када данас Словени једну популацију у Европи називају Немци, а други је називају Германи, Алемани, Тедески, а сами Немци сами себе називају Дојчерима. Дојучерашњим Југоловенима позната је реторика братства и јединства. Исти политички модел користили су још припадници Илирског покрета. Та реторика је била у почетку привлачна многим славистима, па и многим Србима. Али су се српски прваци (Вук, Сарајлија, Стерија, Текелија) оградили од те идеје. Прваци Матице српске тридесетих година 19. века Теодор Павловић и Јован Суботић тада су на илирску иницијативу овако реаговали: ми нисмо и нећемо да будемо никакви Илири. Ми смо Југо-Словени (у значењу Јужни Словени). А то значи: Бугари, Срби, Хрвати и Словенци. Као блиски народи треба да негујемо и чувамо своју посебност, али и да негујемо заједништво. Таква идеја била је доминантна међу Србима све до Другог балканског рата (1913). в) Хрватско име за српски језик. Напуштање хрватског књижевног језика и прихватање српског, у време илирског покрета (1835-1843) није се десило одједном. Данашњи читалац тај процес може пратити из стопе у стопу на примерцима Гајеве Данице. У почетку су сви објављени текстови у овом гласилу били на хрватском (кајкавском) језику, сем једног који је био на штокавском (српском). После седам година однос се сасвим променио. Већина текстова је била на српском (у другој терминиологији: на илирском). То значи да су за кратко време, отприлике за седам година, Хрвати прихватили да пишу туђим језиком, језиком српским (илирским). Аустрија је, међутим, нашла разлоге да 1843. забрани Илирски покрет и употребу илирског имена. Самим тиме је отворила и питање о томе које ће се име убудуће употребљавати уместо имена илирског. Све чешће се уместо израза илирски употребљава израз хрватски. Тако се, уз сарадњу Аустрије и хрватских идеолога, десио преседан: Прекршено је правило које важи свуда у Европи, па ваљда и у целом свету: да један те исти језик може да има само једно национално име. Наметнуто је ново правило: да један те исти језик може да има два национална имена. Отприлике од тога времена и вуку корени овога што се збива на територији српског језика нарочито крајем 20. и почетком 21. века. Ако један језик може да има два национална имена, зашто не би могао да има и три или четири. Све до разбијања Југославије, овај беспримеран чин илираца био је слављен и величан не само са хрватске, већ и са српске стране. А наметнут је и свету као нешто нормално. г) Бечки „Књижевни договор“. – У југословенском периоду створена је прича о томе да је Бечки „Књижевни договор“ (1850) био договор Срба и Хрвата о заједничком језику, да би се Срби и Хрвати у језику и књижевности што више „приближили и ујединили“ (како пише у документима Новосадског договора, 1954). Бечки договор је више пута објављиван, често са анексом Главна правила за јужно наречје, који је на молбу осталих потписника написао Вук Караџић. Текст Договора не даје основе да се сматра да је то био договор Срба и Хрвата о заједничком језику. Учесници договора, један Словенац, двојица Срба и петорица католика (Хрвата?) праве договор који се тиче језика и писма ијекавског, икавског и екавског изговора (дакле штокавског, дакле српског) са циљем да се тај језик и књижевност на њему не комада. У тексту договора се не помињу ни Срби, ни Хрвати, нити се употребљавају изрази српски и хрватски језик или српска и хрватска књижевност. У њему се говори о једном народу, једном језику и једној књижевности књижевника источне и западне цркве који пишу различитим писмима, ћирилицом и латиницом, и о потреби да се ради јединства њихови правописи усагласе. Хрватски идеолози и филолози (Штросмајер, Јагић и други) наметнули су нешто касније став да су Срби и Хрвати један народ, али и интерпретацију по којој Срби могу да буду само православци, а Хрвати католици. Да се народи идентификују на основу вере, то је став који нигде у Европи није прихваћен. Тамо важи и даље правило којег се доследно држао Вук Караџић: да се народи идентификују и разликују на основу језика којим говоре од популација/народа који говоре другим језицима. У југословенском периоду, који је био подударан са владавином сербокроатистике, наметнуто је хрватско решење, негирани су ставови главног учесника ових договора, Вука Караџића. Да би се та интерпретација примила, морало се учитати да у Бечком договору пише што тамо стварно не пише. А то је став да је то био договор Срба и Хрвата о заједничком језику. д) Југословенски језик. Славонски и хрватски језик. – Идеје илирског покрета наставио је да негује Штросмајер од саме средине 19. века у нешто редукованом виду. Он је, уместо имена Илири, употребљавао израз који су увели прваци Матице српске Теоодор Павловић и Јован Суботић: Југословени (у значењу Јужни Словени). Али за Штросмајера су Југословени поименце били само Срби, Хрвати и Словенци (дакле сви Јужни Словени без Бугара); прецизније: Јужни Словени, држављани Аустрије. Штросмајер је замишљао да овај троједан народ у федерализованој Аустрији добије једну аминистративну јединицу са седиштем у Загребу. У духу у своје идеје југословенства, Штросмајер је покушаво да наметне југословенско име за језик Југословена, тј. Срба и Хрвата и Словенаца. Али таква идеја није пролазила. Са филолошке тачке више је него Штросмајерова прихватана идеја југословенства филолога Ватрослава Јагића, који је сматрао да су Хрвати и Срби један народ, Југословени, који се јавља под два национална имена (Хрвато-Срби) и који има један народни језик који чини заједница чакавског, кајкавског и штокавског наречја. Тај став је Јагић пласирао у обимном чланку Југословени, који је објављен у Чешком словнику 1864. године. Политичка ситуација у време кад су се појавили Штросмајер и Јагић тражила је и посебна решења. Из Загреба се тада управљало Хрватском и Славонијом. Језичка ситуација у Хрватској и Славонији била је различита. У Славонији се говорило штокавским наречјем, дакле језиком чији је најраширенији назив био српски, али који се у Славонији имао и локални назив славонски. У Хрватској се говорило хрватским језиком (кајкавским). Зато је Хрватском сабору једно време, 60-тих година 19. века, био прихваћен став да се у том Сабору може говорити хрватским или славонским језиком. ђ) Хрватски или српски језик. – Став да се у Хрватском сабору говори хрватским или славонским језиком био је, међутим, дугорочно неодржив. Било је посланика православне вере који су говорили истим језиком као и католички Славонци, али су били свесни да припадају српском народу који живи изван Хрватске и Славоније. Зато је израз славонски замењен ширим појмом: српски језик. Тако се у називу званичног језика којим се служило у Хрватској, Славонији, на простору Далмације и Војне Крајине, нашао назив језика који садржи два етнонима: хрватски или српски. Пошто су се са овим називом сагласили и српски посланици, а поготово двојица филолога Срба, Вукових следбеника који су тренутно живели у Загребу, Јован Суботић и Ђуро Даничић, онда је то име прихваћено. Увођење заједничког имена за стварне народне језике Срба и Хрвата требало је да потврди израда великог Рјечника хрватског или српског језика. Штросмајер је дао огроман новчани прилог да се оснује установа која ће овај Рјечник издавати. Та установа је била Југославенска академија знаности и умјетности (основана 1867). За главног уредника овога Рјечника постављен је Ђуро Даничић, тада најчувенији Вуков следбеник и сарадник. Даничић, међутим, попут Вука и Миклошића, није сматрао да је прави хрватски кајкавски. Кајкавски, којим су тада говорили Хрвати, и по њему, припадао је истој језичкој заједници као и словеначки језик, па је дакле део словеначког језика. Зато је Даничић сматрао да лексичке елементе кајкавског треба изостављати из Рјечника који је он уређивао. Он је лесксичко благо Рјечника сводио на хрватски (чакавски) и српски (штокавски). Овај Даничићев став поштовали су његови насленици Перо Будмани и Томо Маретић. Тек од 1948, од уредништва Стјепана Мусулина, у принципу се у Рјечник уносе и кајкавски елементи. е) Хрватски правопис, Граматика и Рјечник хрватског језика. Тек при крају 19. века дошло је до дугорочнијег и сређенијег у стања у хрватској филологији. И то на основама тзв. Даничићеве школе које ће обавити номинални следбеници Вука Караџића, тзв. „хрватски вуковци“. Главни човек у том послу био је млади Иван Броз (1852 -1893), по рођењу кајкавац. Броз је, по налогу Хрватског сабора (1889) сачинио Хрватски правопис (1892). Овај правопис је прављен, по речима самог аутора, на корпусу дела Вука Караџића и Ђуре Даничића, а у складу са Главним правилима за јужно наречје чији је аутор Караџић. Броз је иницирао да Матица хрватска издаје едицију Хрватске народне пјесме. Године 1894. издата је прва књига, а последња, десета, (то је био 13-том) 1941. За готово све ове песме је карактеристично да су испеване истим језиком, истим стихом и углавном о истим темама као и Српске народне пјесме из Вукових збирки. То се посебно може видети на примеру збирке Хрватске народне пјесме о Марку Краљевићу. Нађен је и разлог зашто се српске песме издају под хрватским именом. Тако се могло учинити зато што су те песме, по важећем схватању, испеване на заједничком језику Срба и Хрвата. Заједничким језиком, који је могао бити само српски, проглашаван је штокавски који су још илирци „пригерлили“ (Гајев израз) од Срба. Песме у издању Матице хрватске постају хрватске јер су их сакупили и објавили Хрвати. Рјечник хрватског језика. На овом Рјечнику почео је да ради Иван Броз. Завршио га је Фрањо Ивековић, Брозов ујак, такође кајкавац и објавио 1901. године. Из предговора се види да је овај речник прављен на корпусу дела Вук Караџића, Ђура Даничића, Петра Петровића Његоша и Милана Ђ. Милићевића. У тачки 10. овог предговора каже се да би се он могао назвати и речником српског језика, да су га правили Срби. Али пошто су га правили Хрвати… он се с правом може назвати Рјечником хрватског језика. Наведене разлоге нико у науци не уважава. Граматика и стилистика хрватског или српског језика (1899) Томе Маретића. Ова граматика прављена је на корпусу дела Вука Караџића и Ђуре Даничића. То се каже у предговору. Исте године кад је издата, појавило се и њено скраћено, школско издање под именом Граматика хрватског језика. И ова Граматика, по садржају, може да буде само Граматика српског језика, свеједно како се називала. Сва наведена дела сведоче сасвим јасно да су „хрватски вуковци“ без основа српском језику давали хрватско национално име. ж) Отпори и пројекције на српској страни. – Већ од појаве Илирског покрета на српској страни јављају се отпори овом отимању српског језика. Крајем 19. века, после оснивања ЈАЗУ, отприлике у оно време када су тзв. хрватски вуковци (Јагић, Броз, Ивековић, Маретић) издавали српске вредности под хрватским именом, отпори су били већ јасно артикулисани. А за њих је било и карактеристично да се држе научне истине, али и настојање да се не изазову сукоби са хрватском страном. Овај смер је и приказан у мојој књизи Увод у србистику (2002, 2003) посебно у поглављу које се зове Обнова србистике ( 337-390). У то време основани су Српска краљевска академија (1886), Српска књижевна задруга, Српски етнографски зборник (1894), Српски преглед (1895), Српски књижевни гласник (1901), дакле установе и гласила која су у први план истицала српско име. Сви ти потези имали су у основи уграђен став да треба поштовати српски језички и етнички идентитет. У тим оријентацијама учествовала је и Матица српска у којој се посебно истакао њен реформатор Тихомир Остојић. Централно име на које се ово обнављање српске филологије градило био је Вук Караџић. Идентитет српског језика грађен је у граматикама српског језика Стојана Новаковића и Љубомира Стојановића, а идентитет српске књижевности у њеним историјама које су писали Дум Иван Стојановић, Јован Грчић, Павле Поповић, Андра Гавриловић, Тихомир Остојић и Јован Скерлић. Ова обнова србистике била је заборављена или намерно прећуткивана у југословенском периоду. 3) Новосадски договор. – Политичка победа хрватске идеје југословенства, у виду стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, државе „једног троименог и троплеменог народа“, за много деценија гурала у страну напоре да се сачува српски идентитет. У Уставима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1921, 1931), која је 1929. преименована у Југославију, званични назив језика био је: српско-хрватско-словеначки. Новосадски договор био је пуна победа хрватске стратегије, оличене у сербокроатистици. На том Договору проглашено је да је народни језик Срба, Хрвата и Црногораца (а то значи и чакавски, кајкавски и штокавски) један језик, да се он убудуће треба звати српскохрватски/хрватскосрпски. Књижевни језик Срба и Хрвата, по закључцима овог Договора, грађен је на штокавској основи, равноправно и отпочетка у двема варијантама: екавској и ћириличкој са центром у Београду и ијекавској и латиничкој са центром у Загребу. На овој подели на српску и хрватску варијанту имплицитно су пројектоване и поделе српског и хрватског језика. Тринаест година после Новосадског договора, у Декларацији о хрватском језику (1967) ови закључци Новосадског договора су били одбачени, а 1971. Матица хрватска се у једној краткој изјави и формално одрекла Новосадског договора. Чињеницом да га је сасвим јасно одбацима хрватска страна, он више никога не обавезује. На жалост, Матица српска се ни до данас није одрекла Новосадског договора нити вратила својој традицији из предкомунистичких времена. и) Граматике, речници и правописи хрватског језика. – У процесима остваривања независности хрватске државе, дакле у титоистичком и посттитистичком периоду, хрватске институције одбациле су и двојни назив језика (хрватскосрпски/ српскохрватски) за језик који је само српски, и прогласили да Хрвати имају свој народни и књижевни језик, различит од српског. После тога у већем обиму објављују се и речници хрватског језика, граматике хрватског језика и правописи хрватског језика. Сва та дела заснована су на идејној основи Декларације о хрватском језику. А овако схваћени хрватски језик опет грађен је на подлози установљеној у делима „хрватских вуковаца“ крајем 19. века. Хрватски језички индивидуалитет, у свим тим потезима, не гради се на основама хрватског народног и на њему заснованог књижевног језика, како се то чини код других народа. Хрватским књижевним језиком проглашавана је хрватска стандардизација српског књижевног језика (другим речима књижевног језика Вука Караџића и Ђуре Даничића) која се чини у хрватским институцијама. Најновији пример таквих настојања јесте Нова декларација ХАЗУ (2004). Она настоји да код европских институција српски народни и књижевни језик, који су Хрвати прихватили у 19. веку, региструје под хрватским именом, као хрватски језик. Српска академија наука и уметности, која се држи Новосадског договора, наставља да издаје Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Уколико би се вратила властитој традицији, вратила би се и називу на којем је читавих шездесет година скупљана грађа за овај Речник (1893-1953) у за то створеном Лексикографском одсеку. А име под којим је чињено, и које му је дао Стојан Новаковић још 1888, било је: Речник српског књижевног и народног језика. Наследници Стојана Новаковића, у Српској академији, прихватају данас праксу по којој је српски језик део српскохрватског језика а овај језик део хрватског језика. Како су настали изрази босански и бошњачки језик Израз босански језик употребљаван је у време пре појаве славистике, а то значи пре увођења система по којем језици могу да имају само једно национално име. Тада је израз босански језик имао значење локалног језика, као што су, у исто време, употребљавани и израз славонски, далматински, дубровачки, рашки језик. Сви ти називи односили су се на локалне употребе језика који се у разним терминологијама звао српски, илирски, односно штокавско наречје. Израз босански језик, у смислу државног, али и националног језика, увео је крајем 19. века аустријски гувернер Босне и Херцеговине Мађар Бењамин Калај. Наметање тог имена требало је да се односи на језик целе популације Босне и Херцеговине која је и у оно време била састављена од православаца, католика и муслимана. То је било нешто као државни језик ове територије. И ово одступање од европских норми подржао је Ватрослав Јагић. Пошто је ова пракса била у супротности са праксом у другим деловима Аустро-Угарске монархије, а поготово у Европи, она је била напуштена већ после Калајеве смрти. Од турских освајања простора на којима се говори српским језиком, дакле од 15. века, постоји популација исламске вероисповести. Ова популација се различито називала, али није мењала језик и вероисповест. Докле год на овим просторима важили ставови засновани на основама европске филологије, по којима се народи идентификују на основу језика, ова популација је сматрана делом српског народа. Са наметањем сербокроатистике и идеје југословенства, односно са наметањем идеје да се народи идентификују према вери, па су Срби могли да буду само православци, а Хрвати католици, отворен је и простор за другачији третман популације муслиманске вероисповести. Ова популација називала се од 1967. године муслимани у смислу народности, а писала се са велики М (муслимани). Од разбијања Југославије, тачније од 1992. године, ова популација изабрала је за себе ново име: Бошњаци. Израз Бошњаци употребљаван је алтернативно са изразом Босанци (становници Босне) без обзира на веру и нацију њених становника. Од 1992. њиме се именује популација која је на верској основи одељена од других верских заједница (православне и католичке) које говоре истим језиком. Тако је одједном испало да се у Босни и Херцеговини говоре три језика: кад истим језиком говоре муслимани онда је језик бошњачки; кад га говоре православци онда је српски, а кад га говоре римокатолици, онда је хрватски. Данас је најбројнија популација у Босни и Херцеговини, незадовољна овим решењем: настоји да му обнови име босански језик. Чим се пређу границе ове државе, у њој се говори босански. Све верске популације изриком су се определиле да ће следити европске норме и вредности. Од њихове заједничке државе Европа тражи да испуне многе услове. Али им нико не тражи да испуне језичко-етничке стандарде какве поштују сви европски народи. Нико и никад им из Европе није предочио да је идентификовање језика и народа на верским основама у супротности са европским мерилима. Нигде се у Европи не каже да свака верска заједница мора да има свој посебан језик, нити да се у Европи народи идентификују по верама. Нико им не каже да се у Европи језици не зову по државама, већ да сви језици имају национална имена. Како је настао израз црногорски језик По Уставу Црне Горе, која је поново постала самостална држава 2006, званични језик је постао црногорски. А како се звао пре тога? Звао се српски (1992-2006). Од 1955. до 1992. звао се српскохрватски. А пре Новосадског договора (децембра 1954) звао се увек српски, сем у раздобљу између два светска рата када је званичан назив језика био тронационалан: српскохрватско-словеначки. Црногорци на делу простора на којем живе, већ вековима нису мењали име. Сами себе су сматрали делом српског народа. Али су, у Титовој Југославији, променили национални статус. Све до краја Другог светског рата били су по националности сви Срби; после су, на основу одлуке „одозго“ (Коминтерне, односно партијског и државног врха Југославије) готово сви по националности били Црногорци. Приликом последњег пописа 2004. око 39% становника Црне Горе се изјаснило као Црногорци, око 32% као Срби. Језик којим говоре није доживео никакве друге промене. Али су га 64% становништва називали српски, а 22% црногорски. Лидер Црне Горе Мило Ђукановић новоуведени назив црогорски језик, који је озваничен у Црној Гори оправдава чињеницом да је тако учињено у суседству (а суседство Црне Горе су Хрватска, Босна и Херцеговина и Србија), где се употребљава исти језик, али се језик назива по држави: хрватски и босански. (Не би могао да наведе неки други европски пример). Процеси преименовања српског језика имали су одјека и код Буњеваца у Бачкој. И они истичу своје право да језик којим говоре називају буњевачким.

ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ: ШТА ДАЉЕ? Све се са наступањем постјугословенског и посткомунистичког периода у Србији поменило, али се није променило стање у главним српским националним институцијама. Нису се променили ни људи, ни идеје, ни глобална политика. На питање: шта треба, у области филологије чинити у посткомунистичком и постјугословенском периоду, не покушавају да одговоре снаге које окупљају Матица, Академија, Задруга, образовни систем у Србији. Покрет за обнову србистике управо на то питање има јасне одговоре: Треба обновити српску филолошку традицију из предјугословенског, а поготово из предтитоистичког периода. Треба обновити традицију Матице српске, Српске академије наука, образовног система у Србији, треба обновити српску идеју југословенства. Према српском језику се треба односити онако како се односимо и према другим европским и светским језицима. А то значи да треба чувати његов идентитет и интегритет. Исто се тако треба односити и према српској књижевности; и њу треба идентификовати према идентитету који је имала у предјугословенско доба. Ако су сви европски народи мултиконфесионални, треба се вратити ставовима српских институција из предјугословенског периода кад су и главни српски филолози и политичари сматрали да је српски народ мултиконфесионалан. Присталице Покрета за обнову србистике одржали су крајем новембра у Новом Саду дводневни међународни научни скуп Српско питање и србистика. На скупу је непосредно или преко прилога учествовало шездедесетак научника. Међу њима је било више универзитетских професора са значајним опусима; а било је и више младих научних радника. За скуп се готово и не зна јер су га познати медији и јавни сервиси прећутали. Ни политичари нису хтели да виде да ипак у српском народу постоје снаге које имају и аргументе и идеје и нуде конкретна решења. Упркос томе, наде у повољна решења нису изгубљене.