ШТА ЗНАЧИ ЗА НАС ЋИРИЛИЦА?

Лазо КОСТИЋ (Цирих)

Ћирилица је наша светиња, саставни део нашег националног бића. Без ње ми нисмо оно што морамо бити, ми без ње нисмо Срби. Да покушамо то рашчланити.

1) Ћирилица је инструменат Православља; она је наше верско, она је наше свето писмо.

Откад смо примили Православље, а то значи откад смо примили Хришћанство (обоје смо примили одједаред), ми смо се у црквама и богослужењу служили ћирилицом, старом, „црквеном“ ћирилицом, али ипак ћирилицом. Да ли би неко могао замислити у нашим црквама неко друго писмо а не стару ћирилицу. Кад би до тога, не дај Боже, дошло, да ли би те цркве изгледале наше?

Ми данас са подсмехом читамо како су се српски архијереји у првој половини XIX века противили Вуковим реформама. Могли су они и грешити али су им интенције биле часне и националне. Они су стрепили од унијаћења, које се цео век пред тим на најразноврсније и најперфидније начине покушавало да уведе. Они су знали за начело Principis opsta (опри се почетку) и просто су се бојали да то није неки увод у унијаћење. То им је била једна фиксна идеја, и у сваком акту су видели авет унијаћења. Нарочито су то видели у јоти, коју ниједан православни народ није имао.

Откад сам проучио њихов став, ја им се више дивим него што им замерам.

• Ћирилица је такође израз Светосавqа или српског православља. Свети Сава се њом служио, nа њој је написао сва своја дела, на њој је дао превести Крмиију и остале црквене зборнике. У њој је видео јемство против католичења, јемство само- сталности Српске цркве, у крајњој линији јемство одржања Српства.
• Ћирилица је наше историјско писмо, писмо наше прошлости. Сви су благовјерни наши владари на њој писали и њом се служили. Сви су законски споменици на њој написани, и њихово ремек-дело, наш национални понос: Душанов законик. Одричући се ње, ми се одричемо и своје прошлости, ми немамо више прошлости, ми постајемо парвени, тикве без корена.
• Ћирилицом су се служиле, као искључивим писмом, и обе српске слободне државе: Црна Гора и обновљена Србија. Ћирилицом су давате наредбе да се иде у рат за ослобођење, ћирилицом је дотада поробљеном народу објављивано да је слободан.
• У неслободним српским државама ми смо се служили ћирилицом као симболом народности и као знаком пркоса. У свим крајевима где су Хрвати имали реч она је била гоњена и забрањивана. Тим нам је постала милија и светија. Ко се служио другим писмом, сматран је да је изневерио српство. У најтежим моментима по наш народ, она је делила судбину Српства. Па зар сад да је напустимо и оставимо на цедилу.
• Наша нова књижевност није Бог зна како велика у упоређењу са књижевношћу других народа. Али она није за потцењивање. Ми имамо Горски вијенаи, и многа друга дела трајне вредности, сва писана и одштампана ћирилицом. Хоћемо ли се ми одрећи те наше литературе?
• Наши преци нису били много писмени. Али је било и писмених. Писац ових редова, случајно из свештеничке куће, има на дому много писама 2-3 века стара. А и писама свог деда, оца итд. То имају и други. Да ли се морају њих одрицати и чинити да њихова деца не разумеју више писања својих пре- дака, писана на истом језику? То опет могу да раде само парвени, али не кућићи.
• Бирилица нас везује за остале словенске народе: Русе свих нијанса, Бугаре итд. Запад нам све више окреће леђа. Не значи то да ћемо се ми одвојити од њега. Али и ми морамо имати могућност лавирања и маневрисања. Ми се не смемо удаљавати од националне Русије, јер тешко нама без ње. Ми не смемо рушити нити које нас са Русима спајају. Док други народи желе да се групишу, чак и на бази вере, католицизма, и ту виде главно оруђе против нас, не смемо ми да одбацујемо оно што нас може везивати са другим великим народима, нама наклоњеним.
• Хрватско-комунистички режим Југославије створио је једну нову народност нама на уштрб: народност македонску. Ова је узела ћирилицу као национално писмо. Свако напуштање ћирилице, свако, ма и најмање удаљавање од ње, удаљује нас још више од Македонаца. Кад бисмо потпуно напустили ћирилицу, ми никад више Македонце не би при- добили за себе. Они и данас виде нас колебљиве са „два писма“, и то их свакако отуђује, док код Бугара нема него једно писмо.

10) Ћирилица је најједноставније и најлакше писмо на свету. За земљу многих аналфабета то није за потцењивање. Ниједно друго писмо не може се тако лако научити, и од деце и од одраслих, као српска ћирилица.

Све у свему, ћирилица је символ Српства. Она је и његов саставни део. Српство би без ћирилице било кусо, крње, дефектно. Друго, оно се не би могло ни држати без свога писма. Дефектан и мањкав организам много би брже подлегао нападима који не престају. Знају то наши непријатељи. Зато су се толико и окомили на ћирилицу. Нашом, сопственом кривицом, ми смо ту учинили Ахилову пету наше националности, због комоције, због лењости, због недовољне будности. Непријатељи су то иско- ристили и користе још данас.

Ја сматрам да когод од нас пише латиницом чини смртни грех према Српству или даје доказа да га се одриче.

 (Лазо М. Костић, Ћирилица и српство. 0 српском језику. Вук и Немци. – Нови Сад: Добрица књига, 1999, 79-81; прво издање: Чикаго, 1963)