Још један путоказ за помирење

Како год, размишљам одавно о томе да купим неколике боце ракије, замотам их у новину, па да напишем оглас: Мирим се по кућама! И онда запоредим кроз градове и села од врата до врата, са заштитном маском

Пише: Јанко Јелић

Не могу да се сјетим кад сам се потоњи пут с неким баш онако озбиљно посвађао. Једино се сјећам свађа са собом. Оне су редовно стање. Све друге свађе су, изгледа, од мене далеко. А, све нешто гледам ове моје другове, рођаке и комшије и некако ми се чини да ни код њих нешто не цвјетају свађе. Оно јесте да има оних који годинама не зборе, али се тај дугогодишњи незбор никако не може убројити у свађу. То је свакако бивша свађа која је већ помало и заборављена и чији узроци су постали магловити и нејасни. У суштини, кога је још брига за то што су нам се ђедови или очеви препорекли око међа или око неке кафанске интриге. Дакле, свађе су врло ријетка појава у овој мојој околини. Ипак, без обзира на одсуство свађе, свакодневно и студиозно и институционално мене и моје ближње неки утицајни људи позивају на помирење.

Почело је то одавно, још док сам био сасвим мали, кад је извјесни популарни професор универзитета са групом медиокритета којима је фалило популарности, а и комфора, позивао на помирење четника и партизана. И кренула је кампања мирења, али је постојао само један проблемчић, већина оних који би требало да се међусобно измире били су већ измирени у земљици црној, неки као жртве рата и његових злочина, а неки по сили природе. И онда се популарни професор са својом недовољно популарном дружином сјетио како не треба да се мире четници и партизани јер су, изгледа, углавном покојни, већ би ваљало кренути са мирењем живих, односно синова четника и партизана. Но, и ту је избио проблем, синови се, све су прилике, и нијесу нешто посебно свађали па је и ту мирење постало бесмислено, а помиритељи беспослени. Но, док су се синови четнички и синови партизански разабрали у непостојећем помирењу популарни професор се обрео у итекако постојећој власти. Наравно, ни његова дружина није остала без дијела.

А некако у исто вријеме је трајао рат на просторима бивше нам државе и како се који завршавао тако је као обавезни услов мира постављано помирење. Морате да се измирите, понављали су нам наши добронамјерни измиритељи који су нам само који мјесец раније дотурали оружје, муницију и конзервирану храну којој је истекао рок употребе, а све са циљем да се што боље побијемо и истријебимо, а и да успут уништимо оно што би нам сјутра могло ваљати за живот. И, како тада, тако и данаске, свађали смо се кратко да бисмо се сад дуго, студиозно и натенане мирили.

Посебни случајеви мирења су забиљежени у савременој Црној Гори. То вам је, знате, ова независна држава у којој живите и о којој сви трубе, али да јој није оне јарке заставе мало би ко знао да она уопште постоји. Злуради би рекли да нам се држава у крпу претворила, али мени не пада на памет да будем злурад, јер, како рекох, свака свађа ми је страна, и зато ћу рећи да је најпоузданији доказ о постојању поменуте државе парче тканине јарких боја. Довољно. Е, у тој јадној држави једна од ријетких ствари око које се сви гласноговорници слажу је помирење. Додуше, никако да нам објасне око чега смо се ми то посвађали да би нам се ваљало измирити, па још да нам растумаче са киме би нам ваљало подијелити тај чибук помирења.

Како год, размишљам одавно о томе да купим неколике боце ракије, замотам их у новину, па да напишем оглас: Мирим се по кућама! И онда запоредим кроз градове и села од врата до врата, са заштитном маском. Покуцам на врата, па кад домаћин отвори да грунем:

„Добар дан! Ја сам тај и тај и дошао сам да се измиримо! Не питај што ни око чега смо се свађали јер ти то не знам објаснити, али, ако Бога знаш, прими моје извињење за све што ти нијесам учинио и за све што ти се у животу десило, а о чему ја појма немам!“

Кад ово чује, домаћин би ме сигурно у кућу позвао, па правац у чело трпезе, изнио би преда ме и оно што нема, а онога што има не би ми фалило за мјесец дана. Кућу би разурио само да угости једнога оваквога помиритеља, мирњака и миркишу. Па би позвао  све рођаке, комшије и угледне племенике да ме и они виде и да се и они успут са мном поизмирују. Тако би им, чини ми се, умјесто ове короне, пренио вирус измирења, па би и они тако кренули да шире ту заразу. Нешто се мислим, за неколико дана, нема црногорске џаде ни главице на којој не би могли видјети бар по петину како се испитују и преиспитују:

„Боготи, измирисмо ли се ми?“

„Не знам, образа ми. А који ти оно би?“

„Не знам ни ја који сам, али знам да ћу се, таман овако непознат и теби и себи, с тобом сад измирити.“

„Ма, и ја, вала, с тобом, па сад да ће међу нама кастиг пући!“

„Нека пуца стотину кастига, мирићемо се кад би нам на нос искијало и кад бисмо се цријевима пасали.“

„И ја ти таман тако кажем. Мирићемо се, па све и да ћемо се за вратове поватати. И после ватања опет ћемо се мирити. А, ако се ми довољно не измиримо онда ћемо у аманет ђеци оставити да се и они до изнемоглости мире. Да се мире док им очи не побијеле.“

И тако би Црна Гора постала царство вјечитог мирења.

Међутим, у том мом блесавом  сањарењу стиже вијест како ни у региону не мирују помиритељске снаге. Веле, један Милошевић, ријешио да у име помирења оде да прослави „Олују“. Да стане раме уз раме са хрватским војним и државним врхом и да да коначну потврду колико је Душан Ковачевић био у праву кад је написао реченицу која је постала темељна максима свих наших помирења:

„Ђура ће да опрости што те тук’о!“

Тако ће и Хрвати да опросте овом Милошевићу што су потоњи вијек провели истребљујући све српско чега су се могли дохватити, не штедећи ни живо ни мртво. Ни мало ни велико. И измириће се неколико милиона Хрвата са овим Србином док се са помијешаним дивљењем и сладострашћем буде препричавало како је прије 25 година близу пола мелеона Срба протјерано са мјеста историјског помирења васцијеле Хрватске и извјесног Милошевића. На крају, какво би то помирење било без гозбе и теревенке, са које ће можда једино Томпсон отићи незадовољан и без хонорара, јер ће му микрофон одузети управо Милошевић пјевајући из све снаге Јасеновац и Градишка Стара… Ако ћемо право, и много је пара узео, треба још неко да заради. А страни и домаћи медији, као и ешалони домаћих и страних бораца за људска права и демократију, славодобитно ће обавјештавати како се и међу Србима родио један (и то још Милошевић) који зна шта значи право помирење и како је његов гест путоказ будућности српскога народа. Дакле, браћо Срби, сви за Милошевићем, у блиставо помирење са судбином! Догодине ће тај исти Милошевић доћи у Метохију да се поклони лику и дјелу градитеља Жуте куће.

И док јасно видим каква нас помиритељска јама чека, преда ме изађе једна планина и још једна прича о помирењу. Тачније о рушењу помирења. Када је, прије 14 година, на врх Румије слетјела Црква Свете Тројице помиритељски настројена елита свих боја и нација је осула паљбу по онима који су цркву подигли, јер су, како рекоше, подизањем цркве нарушили мултиетнички склад између муслимана, католика и православаца. А прича вели да је ту некад давно била црква и да су је неки Турци запалили и срушили. Даље се каже како је народ околних крајева сваке године долазио и окупљао се и мирио на згаришту те исте цркве. Мирио  се на нашем згаришту и на нашем раскопаном темељу. Када смо одлучили да од згаришта поново подигнемо кућу помирење је постало немогуће. И у том детаљу станује сва суштина и сва истина о помирењу на нашим просторима. Односно, помирења има само на српским рушевинама и пустолинама.

А за истинско помирење су потребне само три ствари, свађа, кајање и опроштај. Ви се сад преиспитајте шта вам од ово троје фали.

преузето са www.in4s.net