СРПСКО-ЦРНОГОРСКА ВРТОГЛАВИЦА

Веселин МАТОВИЋ

СРПСКОЦРНОГОРСКА ВРТОГЛАВИЦА

Идеолошку вртоглавицу коју је у Црној Гори изазвао слом социјалистичког система и распад југословенске државне заједнице, искористила је група неокомунистичких авантуриста, утрнуле савјести и неутољивих амбиција, да би, уз помоћ својих евроатлантских старатеља, ову стару српску постојбину измјестила из њеног културног и духовног простора, из њене историјскоетничке реалности, у „нови цивилизацијски круг“, и предала у надлежност Сјеверноатлантском савезу (НАТО), као још једну руку под грлом српском народу. Тимe је узгред обезбиједила себи вишедеценијску сатрапску владавину.

Да би се то постигло, прво је ваљало изазвати раздор у народу, корјенит и трајан раздор, за који нијесу биле довољне политичке и идеолошке подјеле, које су тровале Црну Гору током 20. вијека, али је, ипак, нијесу подијелиле на два завађена народа, на два етничка, духовна и етичка антипода. Зато се кренуло од најважнијег у црногорској идентитетској сложеници – од имена језика. Није се могла смислити деструктивнија идеја, ни тежа подвала, нити је ишта друго могло потаћи смутњу, какву од имамо у Црној Гори, као намисао да се Црногорцима име њиховог (српског) језика, по коме су се вјековима распознавали међу другим језицима и народима замијени локалним и колоквијалним именом – својеврсним надимком (примјенком), изведеним од имена државе.

„Надимака се треба чувати и када лијепо звуче. Имена дају Ближњи, по љубави и извјесним регулама, надимке – Други, због нечега друго“ – упозоравао је својевремено проф. Вуко Велаш. Ово ће се истина посебно потврдити на примјеру преименовања српског језика у, до јуче, најсрпскијем дијелу српског етничког и културног простора, које није учињено ни из љубави, ни по регулама (ни језичким ни етичким), него са злоћудном намјером спровођења идентитетског инжењеринга и затирања историјског бића Црне Горе.

 Сличан примјер цијепања народа није познат у историји европске цивилизације. С тим се не може равнати ни оно што је учињено у Федерацији БиХ, преименовањем српског, прво у бошњачки, а затим у босански језик. Тамо је, као посљедица османске владавине, вјековима постојала подјела народа на конфесионалној основи, која jе, након крвавих међусобних сукоба, током 20. вијека, резултирала стварањем двије националне, и државне, посебности, два ентитета, како се у савременој политичкој терминологији идентификују двије аутономије у номинално јединственој БиХ: Републику Српску са српским православним и Федерацију БиХ са претежно муслиманским становништвом, које се у међувремену самопрогласило бошњачким народом, па је у том дијелу постојало неко, макар донекле разумњиво, оправдање преименовања српског у бошњачки језик.

Овдје, напротив, није било ни конфесионалне, ни националне подјеле, макар што се тиче доминантног дијела становништва, а камоли сукоба по тим основама. Овдје је изазвана подјела истородног, истовјерног и истојезичног народа у административно монолитној држави, тако што се, по партијском задатку, један његов дио декларативно одрекaо историјског и прихватио задато му политичко именовање свог националног и језичког колективитета.

Није то нова идеја. У питању је замисао италијанских фашиста из времена стварања Независне Краљевине Црне Горе, 1941. године. Њихову, тада, због народног устанка, неостварену намјеру да се тзв. „црногорски језик“ под именом lingua montenegrina, уведе као наставни предмет у овдашњe основнe и средњe школe, седамдесет година касније, приграбиће црногорски режим, као израз националне еманципације Црногораца. Разумије се, и све друго што су тада прокламовали сепаратисти Секуле Дрљевића, заједно са италијанским фашистима: хиљадугодишњу црногорску државност и културу, црногорску књижевност, црногорску цркву, црногорске светиње, заставу, химну…, све што је било у програму квислиншке Петровданске скупштине на Цетињу, 1941. године. Тада планирано под капом италијанских фашиста, данас – остварено под кишобраном Сјеверноатлантског савеза!

Токсикација

На одвајању Црногораца од осталих Срба радило се вјековима, углавном покушајима унијаћења. Трудили су се око тога ватикански, а затим млетачки, па француски, енглески и посебно аустријски мисионари, још од Његошевог времена, а и раније, али нико од њих није знаo да Црногорци нијесу Срби и да не говоре српским језиком. Нијесу то знали ни Црногорци.

Осјећање припадности српском националном и језичком идентитету није међу Црногорцима довођено у питање, макар не изнутра, чак ни у времену Божићне побуне и злочиначког зеленашког одметништва, 1918. Према томе, изузимајући покушај италијанских фашиста и нешто следбеника Секуле Дрљевића, код њих није ни могло бити националне идеје у смислу изградње црногорске националне и језичке посебности, све до 1945, када су им комунисти, у складу са својом концепцијом распарчавања српског етничког корпуса, не питајући их да ли то желе, дозначили статус тзв. политичке нације, поистовјећујући при томе категорије нација и народ, па се у пјесми о тадашњем југословенском грбу сликовало: „Пет буктиња пламти да причамо свима да у нашој земљи пет народа има“ (Срби, Црногорци, Хрвати, Словенци и Македонци. Касније је додата буктиња и за накнадно признату националност Муслимана). Било је то нешто као бјанко признаница – без покрића и без садржаја. У њу није била унесена ниједна идентитетска одредба, која се односила на језик, писмo, културно насљеђe, па ни на историју, осим оне која се тицала Комунистичкe партијe, тако да Црногорци за ту нетражену признаницу нијесу марили читавих пет деценија, нити су знали шта ће с њом. Иако су се, по партијском налогу, легитимисали као Црногорци (по републичкој припадности), себе нијесу видјели изван српског етноса и српског језичког и културног простора. Штавише, све до недавно, негдје до почетка деведесетих година прошлог вијека, рећи неком Црногорцу да није Србин сматрало се увредом, једнако као и рећи му да није Црногорац. При чему, опет, те категорије нијесу имале исти семантички садржај: Српство је било етничко, које је подразумијевало и духовно, тј. православносветосавско и културно, Црногорство, ако није подразумијевало етичко (Његошев кодекс), могло је бити само регионално, тј. административно одређење.

(Овдје треба имати у виду да је код двије трећине становништва данашње Црне Горе постојала и другачија територијална идентификација. На примјер, из оног дијела Старе Херцеговине који је након 1878. припојен Црној Гори, и данас, многи за себе кажу да су Срби Херцеговци, они из Боке – Срби Бокељи, тако и Кучи и Васојевићи`. Многи од њих и данас под Црном Гором подразумијевају само четири староцрногорске нахије и за себе скоро никада не кажу да су Црногорци. Али оно што их је нераскидиво везивало за стару Црну Гору и династију Петровића била је Косовска мисао кодификована у народној поезији и  Горском вијенцу.)

Мамурлук

Међутим, дoвршење незавршеног фашистичкокомунистичког посла на расрбљавању Црне Горе, врх црногорског режима, захваћен посткомунистичком нациоманском грозницом, пренесеном из сусједних југословенских република, разумио је као аманет својих духовних родитеља, уједно, и као своју историјску мисију, за чије су извршење дозвољена сва средства, па је, крајем деведесетих година прошлог вијека, под геслом стварања новог човјека у Црној Гори, новоцрногорца, односно „утемељења црногорског идентитета“, кренуо у обликовање црногорске националности, са свим детерминантама које подразумијева појам етничке нације: језик, писмо, култура, историја…, а која би се односила на све становнике Црне Горе, без обзира на њихову етничку припадност. То је, у првој фази, захтијевало измјену у јавној свијести садржаја појмова Срби и Црногорци, тако да се они доведу у исту семантичку раван, али и да се међусобно искључују, да се буде „једно или друго“, oдносно да онај ко каже да је Црногорац истовремено пориче да је Србин и обрнуто. Тиме би, напокон, комунистичка признаница о националној посебности Црногораца постала пуноважна и обавезујућа. Истовремено – било би то и коначно рјешење о раздиоби једнородног, једнојезичног и једновјерног народа у Црној Гори, на које нико не би имао право приговора. Свесрдну помоћ у том подухвату пружиће му припадници мањинских заједница, чији су се преци, такође, али много раније и у друкчијим историјским околностима, одрекли свог српског поријекла, и са којима су Црногорци више од три вијека ратовали, борећи се за слободу и за очување свог српског имена.

Нико и никада није толико понизио Црногорце као онај коме је пало на памет да им почетком 21. вијека „утемељује идентитет“, и тако их развјенча од Горског вијенца и обесмисли цјелокупну њихову богату и славну историју.

Дочим, шта се уистину иза тог наума скривало, режим ће показати почетком НАТО агресије 1999, када је, у свом нациоманском бунилу и мамурлуку од благодати „Милосрдног анђела“, побркао оријентире, па је, супротстављањем црногорске полиције Војсци Југославије, отворено стао на страну непријатеља Србије и српског народа, и тиме до дна расјекао Црну Гору на двије непомирљиве половине. То је правдано спасавањем земље од НАТОбомби, и отклоном од наопаке политике београдског режима, а у ствари, радило се о велеиздајничком чину и бестидној трговини с агресором, која се у основи не разликује од оних из 1941. године, када су 10. априла у Загребу и 12. јула на Цетињу, по истом сценарију, стваране од дјелова окупиране Краљевине Југославије тзв. независне државне творевине: Независна Држава Хрватска и Независна Краљевина Црна Гора.

Наравно, режиму није било тешко да престрављени народ, који је даноноћно на ТВ екранима гледао хорорпризоре бјесомучног уништавања Србије, убиједи у своју спаситељску улогу, и тако очигледну издају сопствене државе претвори у херојско дјело. То је несумњиво једна од највећих превара у историји Црне Горе.

Тачно је да у том најнепоштенијем рату у историји, Црна Гора није доживљела судбину Србије, коју је 78 дана и ноћи непрекидно бомбардовало 19 војно најмоћнијих држава свијета, али је ту поштеду платила ропством и  срамотом због које је морала да мијења и своје име и свој идентитет. Након те издаје, она заиста више није могла себе сматрати српском државом, нити таква остати у заједници са Србијом, а они који су у томе учествовали, по нужности свог ренегатског удеса, и како је то увијек бивало на овим просторима, одрекли су се свега што их је везивало за њихово српско поријекло, да би потом, захваћени „конвертитским комплексом мржње према себи бившему“, замрзјели и све што би их на то поријеко подсјећало, а посебно, разумије се, свједоке своје конверзије.

Лумперај

Након завршетка НАТО агресије, претпостављајући да је у том уранијумском лумперају постигнут и задовољавајући ниво преумљења народа, марионетски режим, креће у разбијање заједничке државе са Србијом, а затим – у темељно потирање етничког (српског) идентитета у доскорашњој „заточници српске мисли“: преименовање српског у тзв. црногорски језик, наметање латинице, преправљање историје, преиндентификацију културног насљеђа, итд.

У тај инжењеринг, подржан, у оквиру свеопште демонизације српског народа, економски, медијски и политички, из Лондона, Брисела и Вашингтона, укључен је цјелокупан државни механизам (систем образовања, правни систем, полиција, медији, институције културе, портабл интелектуалци и професори, власници набрзину стеченог капитала, криминалци…). Активирају се сви експлозивни набоји преостали из два свјетска рата. Наркотичне митеме о хиљадугодишњој државности црногорској, о српској окупацији и насилној србизацији Црне Горе, о посебности Црногораца у односу на остале Србе, о њиховом јунаштву у борбама против Турака каквог није било у другим српским крајевима, о црногорској етици, слободарству, о интелектуалним и физичким способностима Црногораца, о аутокефалној црногорској цркви, и сл., убризгавају се у јавну свијест у неограниченим дозама. Образовном систему даје се задатак да „за десет година“, на таквим основама „створи новог човјека“, у Црној Гори, након чега школске програме и уџбенике „пустоше скакавци“, а умјесто Његошеве капеле и Ловћена, Porte Montenegro постаје највежније црногорско знамење.

Наркоза

Темељна индоктринација („преламање мозга“), праћена директним притисцима на оне који се јавно одупиру (отпуштања с посла, економско исцрпљивање, ускраћивање приступа државним и свим другим медијима, прогони професора, застрашивање новинара, сатанизовање српске историје, маргинализација српске културе, ниподаштавање знаменитих српских стваралаца), постаје најпречи државни посао. Срби (и Црногорци, који чувају свој српски културни, духовни и језички идентитет) бивају озлоглашени као националисти, шовинисти, заробљеници прошлости, православни фанатици, посрбице, хегемонисти, окупатори, непријатељи државе, кривци без кајања, а затим, разним правнополитичким марифетлуцима, прије свега доношењем октроисаног устава и дискриминаторских закона у образовању, стављају у положај грађана другог реда. Режим при томе, унапријед, и с крајњим игнорисањем, одбацује сваки њихов аргуменат. Проглашавајући себе ослободиоцем и обновитељем државе, која је све од 1918, наводно, била под непосредном српском окупацијом, а прије тога вјековима кулучила „Косовскоj мисли“ (на Царевом Лазу, на Крусима, на Граховцу, на Вучјем Долу, на Мојковцу…), режим је, за врло кратко вријеме, успио да убиједи велики број својих присталица како су Срби, односно противници новоцрногорске националне концепције, једини кривци за све невоље које су Црну Гору сналазиле од њеног настанка до данас, а њихове политичке странке и културне институције, заједно са Српском православном црквом – испоставе великосрпског национализма, „агресивног светосавља“, па чак и руског империјализма. И сад, ето, умјесто да буду захвални што им, таквима, није припремио нови „Зидани Мост“ или неку црногорску „Олују“, него им, напротив, великодушно дозволио да имaју своје изабранике у Парламенту и да оснивају тзв. невладине организације, они без трунке кајања и даље „гуслају“ о њиховом „Косовском завјету“. Зато с њима нити има нити може бити озбиљног разговора све док не признају своју кривицу и док се не ратосиљају своје митоманије и, коначно, – не уподобе „европским вриједностима“ и, тако препорођени, помире са режимском (новоцрногорском) културноплитичком концепцијом!

Малодушност

Ипак, оно што је пресудно утицало на подршку новоцрногорској националној грађевини, заогрнутој комунистичкoпартизанским представама, било је то што је један дио становништва видио у њој нови одредишни ослонац који ће му вратити изгубљени осјећај сигурности, друштвени престиж и синекуре сличне онима из комунистичког времена. Дакле, с једне стране – у питању је био конкретан интерес за обезбјеђивање какветакве егзистенцијалне сигурности (запошљавање, напредовање у каријери, бављење трговином, итд.), а с друге – дубоко укоријењене комунистичке вриједносне матрице, а најмање његова наводно „пробуђена“ самосвијест о националној и језичкој посебности.

Разумије се, режиму није било тешко да све који су се по томе равнали, уз појачану дозу индоктринације, преведе у заступнике новог црногорског идентитета (новоцрногорце), створивши од њих одано, идолопоклоничко гласачко тијело, које ће му, уз помоћ мањинских народа, омогућити вишедеценијску владавину и тако постати саучесник у разбијању и пљачки сопствене државе, издаји Косова и Метохије, уласку у Сјеверноатлантски савез (НАТО), окретању леђа Русији, једном ријечју – освједочени сарадник непријатеља и непријатељ српског народа.

Можда то многи међу њима нијесу жељели, али, једно је жеља друго воља, а треће рачуница. Нико се, ипак, није морао хватати у то коло наопако. Ако би се за њихово одушевљење црногорском нациократијом и могло наћи некакво разумијевање, за подршку издаји Косова и Метохије, заиста не може. Јер, ако су се одрекли српског имена, нијесу морали поткопавати кућни праг српском народу. Не само српском него и црногорском, једнако. (У симболичком, а и у сваком другом смислу, Косово и Метохија важни су Црној Гори исто колико и Србији!) Каже се како је то режим урадио не питајући народ, што је истина, али зашто га се онда тај народ није одрекао, ако је мислио друкчије? Зашто му на изборима није ставио до знања да постоје границе које се не могу прелазити?

Пометња

Нажалост, умјесто рада на конзистентном програму, утемељеном на јасним појмовима народа, нације, имена језика, културног наслеђа, око којег би се окупле све организације српског народносног опредјељења, и сви ствараоци који себе виде у контексту српске културе, науке и књижевности, односно сви они који су свјесни чињенице да су окљаштрени идентитети: Црногорство без Српства и Српство без Црногорства, инвалидне категорије, и да ће, неминовно, тако осакаћене, једна другу да мајоризују, гуше и сатиру, заступници српског становишта у рјешавању националне вртоглавице у Црној Гори, затварају се у страначке рамове, прихватајући наметнуту им националну подјелу као завршену ствар, тако да њихова аргументација скоро на сaмом старту бива паралисана, а разлози противљења преименовању српског језика у тзв. црногорски и писању нове црногорске историје, маколико били утемељени, самим тим доведени су у питање.

Прије свега, ни након више од двадесет и пет година дјеловања, српске странке нијесу успјеле да, умјесто вапијућих жалопојки због ограниченог приступа тзв. јавном сервису, утврде макар једно своје утицајно гласило, штампано или електронско, а камоли да, као подлогу свом политичком наступу и афирмацији, пријеко потребним и добро осмишљеним културнопросвјетним програмом (који се не би сводио на пригодне популистичке приредбе и скучорепу страначку пропаганду), покрену интензиван процес моралног, духовног и културног оздрављења и еманципације вишедеценијском комунистичком идеологијом заробљене јавне свијести. Тако су, недопустиво лако препустиле режиму и његовим институцијама да својим фалсификатима и неистинама, скројеним под надзором најбољих евроамеричких спинрадионица, попуњава огромне празнине у знању, како старијих тако и млађих генерација, о духовном утемељењу, историјској прошлости и културном насљеђу Црне Горе, настале усљед шездесетогодишњег програмираног заборава и селективне комунистичке историографије. Иза те комоције стајала је прилична доза умишљености, ароганције, лидерске самодовољности и неспремности за озбиљније договоре унутар српског језичког и културног простора, иако се радилo о стварима које по много чему надилазе страначке компентенције.

Главом у зид

Држећи да српскоцрногорска идентитетска мртвоузлица није ни научно ни културолошко већ прије свега политичко питање (према томе, искључиво у надлежности Парламента), и да се као такво, може ријешити само рушењем постојеће и успостављањем нове власти, у којој ће оне, захваљујући „освјешћењу народа“, имати водећу улогу, српске странке као да нијесу рачунале на чињеницу да ће, када год било, при одлучивању о томе како ће се звати службени језик у Црној Гори, пресудну ријеч имати мањински народи, односно да ће глас било ког албанског посланика, који не мора довољно ни знати тај језик ни било шта из српске и црногорске историје, бити важнији од цјелокупног њеног културног насљеђа, народног памћења, и свих научних критеријума, важнији и од Горског вијенца. Прихватајући у пракси становиште да је политика надређена науци, оне су саме себи подсјекле грану на којој су сједјеле. Режим, који за своју замисао није имао других аргумената осим политичког става, ништа боље није могао пожељети.

Пошто се амбиција о освајању власти за српске странке показала неостваривом, идентитетско питање, изузето из надлежности науке и културе, сведено је на ниво страначких рачуница, што је, неминовно водило у међусобне сукобе, гомбања и пиљарења њихових главара и доглавника око престижа на политичком тржишту, на коме ће име језика, као основна идентитетска детерминанта, постати монета за поткусуривање.

На крају, опкољене здруженим и добро инструираним формацијама владајућих странака и њихових сателита, оне ће се претворити у својеврсна ДОО предузећа – друштва са ограниченом одговорношћу, која трају трошећи наду народа – једини њихов оснивачки улог и капитал.

У таквој ситуацији морало је доћи до недопустивог упрошћавања и банализације дискурса о националном расколу и његовог свођења на скупштинске реторзије, предизборне слогане, страначка наклапања и андрамоље портабланалитичара („Великих Срба“ и „100% Црногораца“), из којих ће се изродити накарадне уставне и законске одредбе, на основу којих се већ петнаест година системски и све интензивније гуши језичка, културна и национална самосвијет више од пола Црне Горе.

У периоду од 2003. до 2011, када су пол. странке најинтензивније ангажовале око одбране имена српског језика, број његових заступника, опао је за више од 20 процената (са 63, 4%, колико их је било на попису 2003, на око 42%, колико их се показало на попису 2011). Не може се рећи да су за то криве пол. странке, али је чињеница да тај процес није заустављен и да је име српског језика изложено најгорем понижењу, када му је, с потписом њихових челника, у школском законодавству додијељен статус надимка свом надимку, тј. привеска имену тзв. црногорског језика.

Деструкција

 С друге стране, сваки њихов пораз у изборним надметањима (а они се сустопице нижу скоро двадесет и пет година), доживљавао се, посебно код оног дијела (разроког) народа који се дуго премишљао на коју ће страну, као потврда исправности црногорског националног и језичког пресвлачења, чак и онда када су та питања, увиђајући да им она не доносе жељени изборни резултат, видно заобилазиле. Због те неоправдане, али изгледа неизбјежне идентификације, све тежи губитници, изубијане и изгажене, не само од владајућих него и од осталих опозиционих партија, оне, хтјелене хтјеле, постају својеврстан катализатор који убрзава процес растакања српског идентитета Црне Горе.

Томе посебно доприноси њихово повремено западање у искушење да се послуже древним војничким правилом које каже да се противник побјеђује његовим оружјем, а то значи: обманама, подметањима, неистинама, ниским ударцима и другим нечасним средствима, у чему је њихов противник ненадмашан. Српске пол. странке не смију себи дозволити компромитацију те врсте. Борба за власт по сваку цијену, као свака нездрава амбиција, обесмислила би сȃмо њихово постојање.

Исто тако, српске пол. странке, као и НВО, нe смију дозволити, ни у једном моменту, да их надвлада озлојеђеност па да српско, као антимонтенегринско, склизне у антицрногорско становиште, без обзира на чињеницу што је владајуће црногорско доказано антисрпско.

Наша идентитетска пометња је и политичко, и идеолошко и етничко, али је, изнад свега, морално питање. Суштина нашег проблема није у томе што смо се наводно подијелили на два народа него у томе што смо се разлучили на два свијета, са различитим, заправо – дијаметрално супротним вриједносним аршинима, који се, као такви, не могу међусобно разумјети. Служимо се истим језиком, истим ријечима и појмовима, али чија значења потпуно различито разумијевамо. Што је једнима зло то је другима добро, што је једнима ружно другима је лијепо, што је једнима срамотно другима је часно. Тако – до у бескрај и до бесмисла.

Зато се од српских пол. странака и организација очекује да буду опозиција (противтежа) режиму не само у политичком него, прије свега – у моралном погледу. Оне само тако могу стећи повјерење народа и постати оно што би требало да буду – носиоци моралног препорода Црне Горе. Јер, ако се Срби (заступници српског идентитета Црне Горе, међу којима је и велики број оних који се нaционално декларишу као Црногорци) за свој опстанак не изборе достојанством, етичношћу, („чојством“), маколико их то коштало, непоштењем неће сигурно. Ни дефетизмом, ма које врсте.

Неронско лудило

Тврдња, с призвуком вапаја, да су „Срби у Црној Гори најугроженији народ у Европи” тачна је, али само ако се мисли на њихов данашњи политичкоправни, па и економски статус (мада је сиромашних и незбринутих доста и међу онима који се декларишу као Црногорциантисрби и присталице режима, а мешетара, наравно, има и међу Србима, итеколико). У сваком другом погледу: етичком, духовном, културном (у чему и лежи снага народа), Срби су у завиднијем положају од оних који су умјесто српског етничког прихватили црногорско државно именовање, односно „црногорство“ као антисрпство, тј. новоцрногораца. Осјећање да су дио десетомилионског етничког корпуса, да су баштиници богате културе и историје, да нијесу погазили завјете својих предака, да су рекли не предаји Црне Горе и Косова непријатељима српског народа, да се нијесу одрекли ни свог имена, ни имена свог језика ни своје вјере, мора их чинити, без обзира на искушења кроз која пролазе, и сигурнијим и супериорнијим од оних који су све то не само учинили, него су на томе утемељили своју националну и државну грађевину, – њен морални, духовни и културни образац и њену будућност. Kад погледамо шта се по том обрасцу и његовим стандардима сматра највишим стваралачким дометима у држави (довољно је само то!), како се и зашто додјељују највиша државна признања, а шта се маргинализује до непостојања, биће нам јасно ко је овдје угрожен и докле је Црну Гору довела њена институционализована нациоманија.

Срби имају разлога за незадовољство, али немају за песимизам и депресију. Депресивно је сазнање да се њихова браћа Црногорци више „звати Србима не хоће“, тешка је помисао да се Црна Гора у име „новог црногорства“ уортачила с највишим непријатељима Српства, да се одрекла Косовске мисли и Горског вијенца, и кидисала на име српског језика, на српску ћирилицу, на Српску цркву, свим средствима и на све начине, и на томе хоће да гради свој нови морални, духовни и културни образац, и своју будућност. Жалосна је чињеница да црногорски војници и официри, статирају у приредбама на којима се славе злочини над српским народом и прислужују тамо гдје се поткопавају темељи српској држави, и много још тога што нам „прса у тартар претвара“.

Али, опет, камо год поглед окренемо, видимо – сијају по Црној Гори обновљене цркве и оживљени манастири, и не само они који су стардали у комунистичком, него и они који су разрушени у турском времену. И никада нијесу тако сијала, и можда никада није било толико живота, радости и вјере у тим светилиштима, као што их данас има.

Прави одговор на питање ко је овдје најугроженији дао је предсједник државе, изјавом да је СПЦ „темпирана бомба у темељима Црне Горе“,. Неки веле, рекао је истину, ако је мислио на ону Црну Гору која се рађа из његове главе, и пизме Секуле Дрљевића, али и тако схваћена, ова изјава је, прије свега, пријетња, монструозна, демонска, а пошто потиче од предсједника државе, може се разумјети и као наређење. Темпирана бомба у темељима државе мора се чим прије демонтирати и уништити, свим, па и војним срдствима – тенковима и хаубицама. Право рећи, био је то отворен позив у рат против Српске прaвославне цркве, заправо – грађански рат у Црној Гори! (Исту пријетњу, сада у виду уцјене, упутио поручивши Митрополији црногорскоприморској и осталим епархијама у Црној Гори, да ће, ако се не одрекну свог српског имена, односно ако не иступе из окриља СПЦ и не повинују се канонима које им он пропише, и оне и њихови вјерници, проћи као што су 90их година прошли „непослушни и бахати“ Срби у Хрватској. Другим ријечима: Опкољени сте, предајте се, и будите дио цркве коју ја стварам, или вас чека црногорска „Олуја“.

Нема никакве смуње да се ту ради о синдрому неронског лудила, изазваног огорчењем, бијесом и стархом пред чињеницом да Црногорци (из оба табора) више вјерују СПЦ него иједној државној институцији (док за тзв. ЦПЦ, осим неколико израубованих трансвестита, нико не жели ни да чује), и да већина њих свој матерњи језик зове његовим (српским) именом.

Ова пријетња, разумије се, није остварива, мада је, по свему судећи, животни сан њеног аутора, да једног дана, на главној пјаци Porto Montenegra (духовне престонице нове Црне Горе), у владичанској одори и с Његошевом митром на глави, гледајући директaн ТВ пренос како милосрдни НАТО анђели вазносе у небо прво Цетињски, а онда редом: Морачки, Пивски, Острошки и све друге српске манастире, задивљеној туристичкој клијентели, запоје уз гусле, „танко гласовито“, даворију Пропаст царства српскога.

Два српска сидра

Црква и језик – два српска (народна) сидра у Црној Гори, много су дубљe и много чвршће укопана него што то иједна неронска памет може и замислити, a камоли да их може ишчупати. Идентитетска питања у Црној Гори нијесу ријешена, нити се она могу ријешити једноставним прегласавањима у Парламенту, а још мање циничним уставним и законским рјешењима и уцјенама којима се српски фактор у Црној Гори настоји свести на статус национане мањине. Долази вријеме (или је већ дошло) кад ће се црногорски властодршци суочити с истином да се Црна Гора, ипак, није расрбила онако како су они очекивали, и да разбијање српске пол. опозиције и гушење српских културних институција, не значи уништење српске националне свијести Црногораца. Планирано „заокруживање црногорског идентитета“, које подразумијева нестанак српског имена у Црној Гори, безизгледан је напор, маколико се то многима (било из власти, било из опозиције), чинило као готова ствар. Не може се Ловћен, маколико га скраћивати, спустити на тиватско игало.

 Црногорство каналисано у доктрину са антисрпским усмјерењем, која се од стране црногорског режима намеће као једини избор Црној Гори, нема будућност. Ни оно, ни Црна Гора с њим. Црна Гора, без српског историјског, културног и духовног утемељења, може бити само плутајуће острво, које ће се, ношено вјетровима историјских неизвјесности, једног дана опет прилијепити уз најближе копно, ако се прије само од себе у свом нациоманском плићаку не расточи.