ИМАМ ЛИ ПРАВО ДА УТЕКНЕМ ИЗ КОЛА?

Дарко Јововић

(Ријеч изговорена у Центру за културу, у Беранама, на трибини „Нека буде борба непрестана“)

Шта рећи, а да не заболи кад зли људи у злим вактовима на вјеру ударе? Шта изустити, а да братску руку не поломи кад кидише да ми дах одузме? Шта изговорити, а да ближњег у јаму не гурнем пред помишљу да ми сабљу у срце забада? Шта заискрити на уснама, а да клетву не одапнем у њедра невјерна? Шта да поручим, а да не натруним млијео са којим нас мајке задојише, у жељи да нас нико не посвађа? Чиме да се гласнем, а да се не покајем што сам дом запријечио за невјернике?

Уосталом, шта то може ововремено биће да каже што Његош није рекао, док нас је учио да вјерујемо и крстом зборимо?

А, могу ли да шутим и да се радујем умирању као награди што ми затвора очи, како не бих гледао сагрешења страшна. Имам ли право да утекнем из кола из ког се чује: „Љута клетва паде на изрода, прокле мати од невоље сина“? Могу ли да занијемим док ми језик расијецају и у чворове завезују? Могу ли у камен да се претворим, док ми звона манастирска изкњижавају из родослова? Смијем ли да се двоумим, мајко, којим путем да кренем, кад  другог пута сем Христовог немам. Могу ли мађије и чини, пуне руке и дарови слатки да ми заклетве прадједовске из прочеља протјерају. Могу ли крпе скупе барјаке да ми опогане и огњу предају крвава платна. Могу ли камењем из темеља манастира да градим дом из којег ће мржња да стасава.

Знам да могу, ако ми до образа није и ако вјеру издајом нахраним. Знам да могу, ако мудрост у празне пушке  преточим  и кажем збогом колијеко. Знам да могу, ако ме није тамо гдје станују људи кадри да се присјете оног појања игумана Стефана кад каже: „Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића“. Знам да могу, ако заузмем право да од мене свијет почиње и да је мој кажипрст пречи од свих других прстију што се потурају да ме хљебом хране. Знам да могу ако ми се душа поколеба у тијелу, као што се колебамо кад нас уцијене, удјељујући нам поклоне и грехове.  

А, да бих сачувао душу морам да научим да зборим, и са самим собом, и са онима којма до збора није, и са онима који „само своју тешу“. Морам се присјетити ријечи војводе Батрића које у Горском вијенцу упути кнезу Раду и рече:

„Имаш разлог, али не толико.

То си мого све љепше казати,

Да му тако ране не вријеђаш

И горком га не отрујеш тугом“.

А, како да кажем ишта, а да отров не откачим од језика, док брата молим да мојим сломљеним рукама не храни своју глад и тамничи моју потребу да волим и праштам? Зар медом да залијевам оне што с ђаволом тргују и лажним тапкањем помјерају моје лопатице?  Могу  ли збор заметнути, а да не помислим да нас је донедавно било мање само зато што смо се гостили вечером косовском и што међу нама има оних који неће да разумију оне што су у Горском вијенцу отписивали ријечима:

„Не требује царство нељудима

Нако да се пред свијетом руже.

Дивљу памет, а ћуд отровану

Дивљи вепар има, а не човјек“.

Ма, јесу ли ове ријечи, од Његоша и Бога послате довољне да зажуборимо искреном молитвом, како би нас Свевишњи у разум увео? А он то једино може, пошто ми сами нијесмо кадри да неразуму затворимо врата. А кад нас он позове, онако одазване, као недавно, јави се нада да нам лијека има. Тај се, можда, лијек мудрост зове. А колико је тај лијек благотворан зависи од произвођача и онога ко нам дозе прописује. А колико нам лијека треба изгледа најбоље цијене они које с крстом у тамнице одводе да нас случајно не би мудрошћу и молитвом предозирали и опоменули стихом Његошевим:

„Хоћах убит једну кукавицу

А жа ми је фишек оштетити“.

А свака кукавица подвија реп пред пјесмом која допире „из главе цијела народа“. Пјесма ће прије убитити кукавицу него метак. А мој је народ пјесме жељам, пјесме коју мудри започињу и која се до Стамбола чује. А мудри нам понављају, ако имају коме, оно што и Његош понављаше:

„Крст носити вама је суђено

Страшне борбе  с својим и с туђином“!

А ред је на нас пао да мудре послушамо. Да их не замећемо у буџаке. Нама је дата шанса да заслужимо да о намa пјевају. И ми показасмо да нас за пјесму има, и много више него што се мислило. А хоће ли наш примјер послужити неким будућим пјевачима да нас се сјете не завису од другога, него од нас самих. Зависи колико смо даровани образом. Зависи колико нас буде интересовало свако уво спремно да пјесму чује. Колико будемо имали слуха да оне што пјесму заподијевају одбранимо од самих себе, увјерени да они што су нас дали нијесу бадава „гонили камен уз гору“.

А сви смо важни, од првог до потоњењг, јер нико није без неког биљега. А биљези један без дугога могу лако коло да раскину. Коло у које се и игуман Стефан некада хваташе, циједећи слова наречена из Вијенца горског што допиру:

„Видимо ли ми ова страшила

Ђе пустоше немилосно земљу“.

А ја знам да видимо, само што некима ни до вида није, колико ни до светиња у којима Цетињски Тајновидац слави све српске и црногорске побједе. А побједе без борбе никада није ни било. Зато нека буде борба непретсана. Пустимо ли крв да на нам иштете, штетни ћемо постат довијека, језик ће нам оглодат мишеви, чеда ће нам змије задајати, личне ће нам карте остат без имена, без имена и без презимена, без сјећања да живи бијасмо…                                                                                        10. јун 2020. год.