Лагумаће неко неког

Пише: Милутин Мићовић

Лако је са свијетом, није лако са својима. Свијету наши (без)главари могу рећи да немају никакве обавезе према својима, своје не могу увјерити да им свијет добро жели. Кад власт хоће како се неће, каже ми пријатељ, онда ће добити кост коју не могу прогутати. Која ће да раздере уско грло ове власти. Власт је постала преуско грло народне воље, видите ли ви то? Видите, ако вам нијесу очи скочиле! До неког пуцања мора доћи. Пукнуће, нека све раде да не пукне! Народу пуца по мозгу и образу откад зна за себе, а они се праве да од тога нема ништа. Препунише мјешину гријеха, на нос им је почело скакати. Иако Његоша (сад и Десанку) некако избаце из главе, они се јаве из душе народа, каже ми пријатељ, који ми диктира текстове. Овим нашим лудама је свијет попио памет, изгледају ко да су им кокоши мозак искљуцале до дна. Ђаво дошао па попио. А како неће, кад су ишли у свијет да их питају шта да раде са својим неписменим народом? Народ су презирали као своје домаће застиђе, балканско буњиште, отпад историје. Смислили та два тобож слова, па мисле да знају и оно тридесет, кукала им памет. (Не могу свог саговорника да одвратим да не употребљава тешке архаичне изразе. Кажем му: немој то, ово иде за новине. Он каже, нека иде, то је језик мога народа, чујеш ли ме. Чујем, како не чујем, но ћу оглувјети, кажем. Зна однекуд, да ме такве ријечи опјане, к’о ракија од шесет степени. Просто ме сможде, па онда могу и да изгубим критеријуме. Могу онда да зачас сву европску и америчку политику избацим наглавачке кроз прозор. И тада примијетим да постајем неко, кога од себе нијесам очекивао. Јави ми се понекад и проблем: не могу више ни себе да разликујем од мог саговорника. Такав лакше могу да шокирам неког нашег блента који блене у свјетске приче к’о теле у шарена врата. Могу да му преврнем памет у тили час, баш са тим ријечима. Могу чак учинити да му погине сва та натурена памет, сва та натруна, и струна духа. Скинем с њега све те туђе крпице, да се нађе го к’о од мајке рођен – ко из раја истјеран. Једна права ријеч може да ликвидира 100 оних које се само праве да су праве. Ето тако ти је то с људима, и с оваквим причама, и с оваквим државама, каже ми пријатељ. На главу су ми се попели са тим евроамеричким причама дубоке државе која хоће и мајку Америку да лагума, јер је извор људске пакости и ћићерог зла. Ма нека лагумају, доста су и они нас лагумали. На овом свијету отприлике не може да се живи а да неко неког стално не лагума. Лагум ће на крају очистити људску душу од хиљадитог глиба. Заглибио је свијет, нема куд више, каже. А највише су заглибили ови наши глибани, што се шминкају сваки дан, и цртају Црну Гору на папиру, а унутра је изгубила сваки облик, и примакла се паклу. И још се обраћају свом народу испод маски у рукавицама. Дотле се дошло, корона им судила, не д’о бог. Ђаволи ти га зачепили, остави коју унутра, слуша те још неко, кажем му. Неће да ме послуша, него још придодава. Овђе неко треба из свега мозга да полуди, каже ми. Наша се прича без лијепог лудила не да казати. Дотле смо дошли. Кад залијепе ону маску и обуку се у рукавице, не знају на свом језику ниједну бекнут’. Прича’у – припадају Европи, Америци, или, како кажу – „западним вриједностима“. Али, излуди их прост народ за једну ноћ. Одвезао се народу језик, – бије језиком к’о из кубуре. Сад се сјећају ови наши преписивачи, ове наше политичке маскоте, да су у цетињскоме музеју гледали кубуре својих прађедова. Нормало је сад да народ излуди своју – туђу власт, јер је та власт хтјела да излуди свој народ. Презирући га као оне који ништа не знају, а не да знају високу политику, чије су канцеларије у бункерима, хиљадама метара испод земље.

(Аутор је књижевник)