Отворено писмо Веселина Матовића министру Војиновићу: Како српски учити на црногорском?

Питање је за министра провјете, али и за министра правде: могу ли уџбеници написани тим тзв. црногорским језиком, и његовом правописном нормом, којом се у значајној мјери нарушава норма српског језика, бити уџбеници за српски језик, односно – како ће се српски језик учити из уџбеника за црногорски и на црногорском језику? Учи ли се енглески из уџбеника за српски језик и обратно?

Писмо професора Веселина Матовића упућено министру просвјете Миомиру Војиновићу преносимо у цјелости:

Поштовани г. Министре,

Пишем Вам ово писмо као јавно, не да бих Вас за било шта оптуживао него само да бих Вам, прво као колеги по струци, а затим ка министру просвјете, поставио горње питање, вјерујући да га и Ви често сами себи постављате, али исто тако да одговора не налазите, нити га можете наћи, без обзира на функцију коју тренутно обављате.

(Не ради се само о реторичком питању, мада, добрим дијелом оно то и јесте. Нажалост, више је апорија.)

Наиме, у Споразуму (новоуспостављене парламентарне већине у Скупштини Црне Горе) о формирању и Приоритетима 43. Владе Црне Горе, у поглављу Нормативни приоритети за испуњавање обавеза за чланство у ЕУ, тачка 8, истиче се, као један од њених приоритета: „Ревизија затеченог стања у области просвјете и културе уз измјене и допуне Закона о култури и општег Закона о образовању и васпитању”, а полазећи – како се тамо кажете – од потребе да се у Црној Гори ријеши дубока политичка и институционална криза (…), и превазиђу изражене националне, етничке, вјерске, политичке и социјалне подјеле” и, коначно, – „успостави социјална кохезија”.

Управо ово ме је, уважени министре, постакло да Вам се обратим, питајући се: може ли ово бити сигнал да негдје, у неким политичким врховима, сазријева свијест да се без темељне реформе и политичко-идеолошке еманципације образовног система, Црна Гора не може избавити из анакондиног загрљаја новоцрногорске етнонационалне концепције, оличене, прије свега, – у насиљу над именом српског језика, културно-историјским и духовним насљеђем и над ћирилицом?

Oквирна назнака да би измјене наведених закона требало да допринесу „рјешавању дубоке политичке кризе”, односно „превазилажењу националне, етничке” и других подјела у Црној Гори, упућује на закључак да би то могле бити управо одредбе везане за тзв. идентитетска питања, конкретно – питање имена наставног језика у нашим школама.

Напросто, тешко је наћи било шта друго у тим законима, што би могло имати већи значај за „успостављање социјалне кохезије” у држави, осим одредаба које се односе на име језика.

Међутим, неопходан услов за наговијештене измјене поменутих закона био би доношење Законa о службеној употреби језика и писма, којим би се коначно регулисао статус имена српског језика и ћирилице у јавној комуникацији и школском законодавству, и колико-толико разбистрила конфузија створена уставном одредбом о службеном језику и језицима у службеној употреби.

Ти међусобно усаглашени закони, који би, истина је, више него било шта друго допринијели успостављању „социјалне кохезије“, не могу се донијети преко ноћи ни „преко кољена“. Као акта од посебног значаја за избављење Црне Горе из њене етнонациоманске невидјелице, они би морали бити резултат темељне, разложне и аргументоване расправе, у коју би биле укључене водеће научне, образовне и културне институције, као и најпозванији стручњаци и ауторитети из тих области. Само тако би се дошло до формуле за решење језичког спора као исходишне тачке свих наших ововремених омраза и раскола. Та формула не може произаћи из страначких распри нити једнократних нагодби које важе, што би се рекло – само до прве раскрснице.

Једно је сигурно: „националне подјеле“ не могу се „превазићи”, нити „успоставити социјална кохезија” у овој држави, све док се имену српског језика и ћирилици не врати институцонално достојанство какво заслужују по основу конститутивне улоге у настанку и опстанку историјске Црне Горе. Све до тада преко 43 процента њених грађана сматраће се дискриминисаним и пониженим у својој држави. Такође, без измјене одредаба о имену наставног језика, као и имена наставног предмета за језик и књижевност у нашeм школском законодавству, не могу се израдити ваљани наставни програми и уџбеници, ослобођени од политичко-идеолошких и дискриминаторских садржаја и тенденција градитеља тзв. новоцрногорског језичког идентитета.

Ако ли тога не буде, о каквим се важним измјенама Закона о култури и Општег закона о образовању и васпитању може говорити?

Заправо, без измјене члана 11 Општег закона о образовању (којим је тзв. црногорски установљен као наставни језик у овдашњем школству, а српски деградиран на ниво његовог додатног, неформалног, и функционално недефинисаног имена), беспредметна је свака прича о реформи школског законодавства, у наведеном контексту,.

У питању је одредба (изразит примјеру тзв. невољне сегрегације) којом се, већ више од деценије, директно угрожавају основна права преко 43% школске популације у Црној Гори, и та популација излaже систематском гушењу њене језичке, културне и националне самосвијести, а све то насупрот одредбама чл. 6 и члана 8 Устава Црне Горе, којима се јемчи „неповредивост права и слободе“, и забрањује „свака непосредна или посредна дискриминација“,

И још нешто.

Премда су се његови обретници позивали на тзв. јекавско јотовање, као његову специфичност и доказ његове аутохтоности и различитости од српског, тзв. црногорски језик ступио је на дужност службеног језика u Црној Гори у два лика: јотованом (или jotiranom, како кажу његови стандардолози), са двије нове графеме ṥ и ź, и нејотираном, с тим што је „јотирани“ „obavezujući“, како се каже у Predgovoru Pravopisa crnogorskog jezika: „Svi preživjeli oblici, kao što su recimo produkti tzv. jekavskog jotovanja novom crnogorskom normom kodifikovani su kao obavezni“, а њихови нејотирани, алтернативни, и„необавезујући“ парњаци, у Pravopisnom rječnikа стављени су у заграде. Они, као другоразредни, чине, како кажу аутори Pravopisa, „prvi sloj crnogorskog jezika“, односно – они су „opšta štokavska norma, zajednička bosanskome, crnogorskom, hrvatskome i srpskom jeziku“! Други је „opštecrnogorski (koine), zajednički svim crnogorskim govornim predstavnicima“. Tо су „јотирани“ облици, или „naše prepoznatljivo jezičko obilježje“, kojima „treba davati primat ne bi li se kao takvi zadržali“.

Та два неравноправна слоја чине „kodifikovani crnogorski jezik“!

Сад је питање, прво:

О каквим се ту слојевима ради, и како може бити да су нејотовани облици дјевојка, сједи, тјерати, итд, као норма српског књижевног језика, први слој црногорског језика? Још је чудније, ако су они први слој тога језика, зашто су необавезни и секундарни, а они из дргог – примарни и обавезујући? Ваљда је примарно оно што је прво, друго не може бити испред првог, а посебно то не може бити у Црној Гори, у којој нико није други. Може се бити само први, или – Ја до њега.

Такође, на кога се односи та обавезност, да ли и на заступнике имена српској језика (којих је, узгред, далеко више него оних који заступају име црногорског језика) и како се она остварује у пракси, односно – како ће се санкционисати њено непоштовање? Хоће ли, рецимо, ученик, заступник имена српског језика, добити слабу оцјену на писменом задатку, ако се те директиве не буде придржавао? Шта бисмо у том случају са професорима и студентима Студијског програма за црногорски језик на Филолошком факултету у Никшићу, који званично не прихватају јекавско јотовање као обавезујућу норму црногорског језика? Они остају при српском, вуковском језичком стандарду, само што су му име промијенили. Да ли је то кршење Општег закона о образовању, и његове одредбе о црногорском као наставном језику у свим нашим школским установама, или није? Правопис службеног језика, прихваћен и озваничен од стране надлежне државне институције, у овом случају то је Министарство просвјете и културе, оно је његов издавач (2009), својеврстан је закон, кога су се у јавном комуницирању дужни придржавати сви грађани и све државне институције. Овога се, као што видимо, не придржава нико, чак ни највиши државни званичници, иако је прошло тринаест година од његове појаве.

И друго (али је и прво):

Како тих неколико случајева тзв, јекавског јотовања може бити посебан језички слој црногорског језика, односно аутохтона појава у Црној Гори и њено „препознатљиво језичко обиљежје“ када је то дијалекатска црта источнохерцеговачког дијалекта српског језика, јужног нарјечја, како га је звао Вук Караџић, и присутна је на цијелом његовом простору: и у Херцеговини, и у Босни, и у Србији, и у Хрватској и у Црној Гори? Према томе, ако су облици из првог слоја „општа штокавска норма“, онда су и ови из другог – општа штокавска дијалекатска појава! Вук их је заобишао, држећи се свог стандардолошког начела „опћене правилности“ – дакле, да би избјегао анархију у правопису, у систему, а не што је сматрао да су тих неколико маргиналија аутохтоне особине „црногорског језика“. Језик је систем, а не „слагање варке на варку“! Вук је то знао и прије Сосира, зато и није запао у конфузију у какву су запали новоцрногорски правописци (домаћи и страни), који би од језичке шљаке да праве нови књижевни језик. И да развaле сто и седамдесет година изграђивану и одавно учвршћену у Црној Гори ортоепску и ортографску норму српског језика. (Додуше, Вук није знао за црногорски језик. Није се с њим сретао ни на Цетињу, ни у Котору ни у Стањевићима, а где да га нађе – нијесу знали да му кажу ни Његош, ни књаз Данило ни књаз Никола.)

Није Вук знао ни да ће се на том „језику“, кодификованом од трештина из његове радионице, двослојном, или дволичном (такав се појавио из стандардолошке моделарнице Матице црногорске и Дукљанске академије наука), изводити настава у црногорским школама, као ни да ће га црногорски Парламент једног дана, већином гласова, изабрати да буде службени језик у Црној Гори. И да ће се њиме писати и штампати сви уџбеници за језик и књижевност (а и други), намијењени основцима и средњошколцима, једнако дјеци заступника имена црногорског као и оној заступника имена српског језика.

Међутим, оно у шта су се црногорски стандардолози највише уздали, показало се најмање сигурним. Управо тај њихов други, „обавезујући“ и привилеговани слој, или лик црногорског језика, иако је од његове укњижбе протекло више од деценије, није се слијепио са првим, „општом штокавском нормом“ као својом подлогом, па није ни заживио – ни у говорној ни у писаној пракси, нити је изашао из свог дијалекатског опсега, нити ће икада изаћи. Али је у овдашњем образовном систему произвео језичку анархију какву може да изазове само вјештачки створен вирус у живом организму.

То се посебно испољило у уџбеницима за језик и књижевност, у којима се згуснула правописна тмуша дублета и алтернатива, као шума „Стриборова“, из које ни дјеца ни наставници њихови не знају на коју ће страну – јотовану или нејотовану, за „обавезујућим“, „аутентично црногорским“ с́еди, или за „алтернативним“, „ни Давидовим , ни царским, ни спахијским“ (сједи)? Из те невидјелице, сваки пут је погрешан и сваки путоказ je под лажним именом.

Дакле, иако у свим сферама друштвеног живота, неприхваћен и фактички мртав, овај провидни симулакрум показао се као скоро савршен механизам, не само за гашење имена српског језика у нашим школама, него, као што видимо, и за разваљивање његове ортоепске и ортографске норме, и то тамо гдје би требало да се она учи и најдосљедније поштује. Али, изгледа, то и јесте његов крајњи циљ и смисао – да ликвидира Прво. Да све изгуби смисао.

Некада је познавање и поштовање књижевнојезичке норме био знак културног одгоја и статуса, чиме су се људи легитимисали при првом сусрету, на улици, у кафани, у школским зборницама. За то је била, по природи ствари, задужена школа, и она је деценијама тај посао успјешно извршавала. Но, о томе су се бринули не само професори језика него и сви други, и љекари, инжењери, правници, па и конобари у бољим кафанама. Не каже се случајно да је књижевни (стандардни) језик, језик културе.

Али, шта то бијаше култура?

Поштовани министре,

могу ли уџбеници написани црногорским језиком (како стоји у каталошкој напомени Завода за издавање уџбеника), и његовом правописном нормом, којом се у значајној мјери нарушава норма српског језика, бити уџбеници за српски језик, односно – до када ће се српски језик учити из уџбеника за црногорски и на црногорском језику? Учи ли се енглески из уџбеника за српски језик и обратно?

На крају, не ускраћује ли се тиме право скоро половини школске популације (конкретно: дјеци заступника имена српског језика) да у својим школама и у својој држави, изграђује своју језичку културу, у складу са књижевном нормом свог матерњег (српског) језика, што је и један од главних циљева васпитно-образовног процеса?

С поштовањем, и са, ипак, разумном надом да ће те за вријеме свог мандата нешто у овом простору промијенити,

Веселин Матовић, професор