КОСОВО

Ништа без Косова. Покушало се то заборавити, али то не да да се заборави. Косово је унуташњи знак сваког косовског насљедника. Без тог Знака нема нам правога знања под овим небом. Нама на овој земљи. Други имају друге знаке. А ми овај. Који о нама све зна. Без кога не можемо ништа чинити. А да би то имало неко значење.

Та битка никад није престала, јер је започета небеским знацима. Прво је био судар на небу па онда на земљи. И огањ тих знакова и значења остао је уписан у костима свих његових насљедника. Зато Косово никад није престало. Појављивало се овако или онако. Или и овако и онако. Није излазило ни из главе ни из језика. Тамо се ширило, водило нове борбе, саморазумијевало се. Богатило своје присутво и своје значења. Као што из једне сјеменке  настане сто зрна. Тако је Косово улазило у свакога, ко је препознавао то значење, и тај први знак с неба. И то му је био живот, и смисао живота, а не причине приче, које се не дижу из глиба. Мозак и језик хране се огњем тог небеског знака. Никад се језик није могао сасвим срушити на земљу, и затворити очи. Као што се мисли на тржници. Језик је оставио ту могућност да нас подигне, да нам открије тајни траг. Језик је као неко сунце које грије и освјетљава изнутра. Ко се не грије ватром језика, отпада од живота. Кога језик не подиже, ко не осјећа ту могућност, изгубио је могућност надахнаућа. Легао је да мре.

Није Косово да потегнемо анџаре један на другога , и да се сијечемо. Косово је да сагледамо себе до  дна, из корјена. Да видимо ко смо и одакле смо. Да се наложимо на ту ватру. Да прокључа кроз нас огањ памћења. Да се поново у нама роди небески Знак, с којим можемо ратовати на земљи. Бити се, и побјеђивати све мракове. Па нека су они и црногорски, српски, агарјански,  амерички.

Милутин Мићовић