Драган Бојовић: Свјетлост је међу нама
Часни оци,
Уважени пјесници и ствараоци,
Поштовани суграђани,
Велико ми је задовољство и част, коју ми је указао наш истакнути пјесник, писац и публициста господин Милутин Мићовић, да вечерас пред Вама изнесем неколико својих импресија о књизи „Луче у тами Црне Горе“, књизи која је заслужено овјенчана наградом „Мирослављево јеванђеље“ и која несумњиво заврјеђује сва књижевна признања и похвале. Додатну част ми чини што знам да господин Мићовић бира своју књижевну сабраћу и сабесједнике са пажњом, дакле, у складу са начином на који и пише, живећи и стварајући издвојено, изванредно, луцидно, као онај који хераклитовски повлађује искључиво Логосу, а не „успаваној свјетини“ и свјетској памети.
Књига „Луче у тами Црне Горе“ је својеврсна хроника једног оскудног времена пропадања, времена обесцјењивања и багателисања свих вриједности, времена људског онечовјечења, времена издаје, али и времена појединачних, индивидуалних подвигâ, који су ванвремени и свевремени, и који својим замахом свједоче оно: „вјерујем, јер је апсурдно“ и ону, једнако захтјевну, „борбу непрестану“ којом бива „што бити не може.“ Ова књига је, дакле, настајала и узрастала паралелно са деценијама нашег унутрашњег бунила и саморазрачунавања, гдје је Црна Гора смишљено и завјеренички одсијецана од себе, својих коријена, свога бића. Милутин Мићовић зналачки одгонета све ове погубне болести наших црногорских подјела, нашег себепреиначења и себезатирања, нудећи јасан и недвосмислен лијек у враћању његошевској духовној вертикали.
Мићовићева мисао је дубока, а реченица, питка, једноставна, музикална, тако да је тешко разријешити да ли књигу пише пјесник који је по сентименту философ или философ који је у својој суштини пјесник. Ова успјешна синтеза разлитичитих духовних израза, веома му користи када на резак, често опор и пародирајући, али јако дјелотворан начин, демонстрира читаоцу апсурд и неодрживост антисрпске, антиправославне, па самим тим и антицрногорске позиције у коју је доведена савремена Црна Гора. Иако је књига сабрана од колумни, записа и есеја који су настајали сукцесивно, у различитим временским периодима, она има чврст референтни и сементички оквир, као да је настала у једном даху. Писац биљежи и, како смо рекли, одгонета континуитет друштвене декаденције и дезинтеграције, супростављајући му један други континуитет традираних вриједности, гдје су вјешто уклопљени поједини наши савременици које те баштињене вриједности заступају и изнова афирмишу, што све заједно чини да читалац своје духовно путовање кроз књигу доживи на хомеген и цјеловит начин.
Већ је много пута, у готово свим приказима ове књиге, истицано њено неспорно његошевско утемељење, да Његош за аутора јесте највиши стваралачки узор у односу на кога се одмјерава дубина пада наше посрнуле стварности, али да је Његош истовремено и крајњеугаони камен на коме се та стварност држи, како не би доживјела тотални колапс и суноврат. Да се не бих понављао, и постављао ствари искључиво из ове његошевске визуре, коју аутор изврсно познаје, ја ћу овдје говорити из мало другачијег угла. Желим да истакнем три слике с којима сам се на више мјеста сустрео у овој књизи, а које, по мени, у најбољем свјетлу приказују прецизност, али и универзалност Мићовићевог начина приповиједања. Једну слику сам већ спомињао, а односи се на деструкцију и дезинтеграцију нашег идентитета. Друга слика се наставља на ову претходну и означио бих је као трку у ништавило или као тријумф нуле. Трећа слика, која као носећи мотив прожима књигу, је слика свјетла које „свијетли у тами, и тама га не обузе.“
У то да је дезинтеграција нашег идентитета узела маха, да смо се одметнули од самих себе и да себе више не препознајемо, свако од нас се појединачно већ много пута јасно искуствено освједочио. Аутор ову тематику обрађује на много мјеста, посебно у поглављу „Има ли Црне Горе или црногорски Левијатан“. Прогон свега изворно црногорског, а тиме и српског, затирање и фалсификовање црногорске историје по сваку цијену, негирање језика, ћирилице, обичаја, вјере православне, као и свега онога што је Црну Гору чинило свјетилником и пијемонтом, идеологија је на којој се већ неко вријеме гради нови идентитет. Управо у тој доминантој идеолошкој беззавичајности, искоријењености, у том неприпадању сопственој вредносној вертикали, аутор препознаје суштинске разлоге наших данашњих црногорских мракова, наше друштвене безциљности и дезоријентисаности. Такозваном суверенизацијом те и такве нове друштвене стварности постали смо независни само од самих себе, а ропски зависни, како то бритко запажа аутор у тексту „Држава“, од свега и сваког другог.
Ова дезинтеграција нашег народног бића, ова идентинтетска де(кон)струкција није, међутим, посљедица само наших унутрашњих трвења и противрјечности, већ је импортована од споља и плод је неких давних, никад прекинутик, освајачих претензија, како то Мићовић суптилно сугерише рецимо у текстовима: „Атлантида“ и „Власт.“ Том обезличавању такође доприносе савремени „интеграциони“ процеси у којима се човјек, па и читаве заједнице, своде на безличне конзументе глобалног тржишта. Овај, да тако кажем, „империјални глобализам“ све више свијету одузима суштину, претварајући га у форму. Свијет се претвара у љуштуру испод које зјапе испразност и одсуство бића. Све прелази у своју мултипликацију, што је облик ентропије и презасићеног раствора. На готово свакој тачки планете догађају се идентичне ствари. Култура, умјетност постају производи из машине. Имају чак и етикету са датумом производње и роком употребе. Човјек постаје сувишан, и он има етикету. Отуда није чудно што је тај и такав презасићени скуп данас дошао до тачке пуцања.
Мићовић се у борби за Црну Гору позиционира, дакле, и против ових глобалних .силника, планетарних ждерача мање бројних народа, култура и језика, који симболизују један сада залазећи једополарни, империјални свијет. Штавише, у тексту „Балканизација Европе“, Мићовић прави једну врсту конверзије, показујући да се процеси враћају ка свом исходишту и да ће се идентитетска деструкција која је нама била „дарована“ ускоро, попут бумеранга, вратити њеним креаторима.
Друга слика која ме пронашла из Мићовићеве књиге јесте слика оног рјечитог појмовног „ништа“ које упозорава да нас безглаво слијеђење споменутих савремених друштвених процеса може одвести у тотално поништавање самих себе, у ништавило, у тријумф нуле. Нула није само број, и ознака за ништа, већ и карактерна особина. Ако себе настојиш изградити на самонегацији, на грубом одрицању од онога што си некад био, у обичајном, завјетном, генаолошком смислу, онда себе директно шаљеш у нигдје, како то сублиматорски излаже Мићовић у тексту „Нуле.“ Небиће прогони биће, оно је лишеност бића. Нула, међутим, може да се схвати и као потенцијал за самосагледавања и самосуочење. Нула је истовремено и круг који може да нас врати на почетак. Неуспјех покушаја поништења нужно је виталан и позитиван. Како вели Бодријар: „Ако систем не успије у свом покушају да постане све, од њега неће остати ништа, Ако мисао не успије у свом покушају да постане ништа, од ње ће ипак нешто остати.“
Трећа слика говори о томе да и у највећем мраку опстају искре бесамртне које разагоне таму, какав је свакако митрополит Амфилохије, али и бирани други, који се помињу у књизи. „Ко се мрака не нагледа, тај се свјетла не зажели.“ Постоји предање да је Свети Сава дао народу прозоре и тиме унио свјетло у куће. Тај светосавски и његошевски електризам, те лучезарне духовне споне, којима Мићовић посвећује поглавља ове књиге, омогућавају нам да, како каже старац Силуан, држимо ум свој у паклу, а да ипак не очајавамо. Мићовић нам имплицитно поручује да, упркос свим нашим мраковима: свјетлост је међу нама! И јесте и биће.
Живи монашки, пиши келијски, дјелуј свјетски! И та ми се слика јавља, поред бројних других, док читам ову импресивну књигу. Писање је линија отпора. Ово је књига за оне који се не мире са свијетом какав је данас, као и за оне који не допуштају да нас свијет поведе путем на којем ће нас, као у једном Бекетовом комаду, прекрити последња прашина.
Древне традиције уче да је и сам човјек свитак илити књига, да је јединствен Божији запис, утиснута Божија промисао у душу која се оваплотила, тајни код божанске бити, мистерија која се открива кроз самоузрастање личних потенцијала, књига у великој књизи васељене, микрокосмос,његошевски речено, у макрокосмосу. Али није сваки човјек доиста човјек, нити је сваки књига доиста књига! Вечерас с пуним правом могу да кажем: Ево, књиге! Ево, човјека. Ево луче, мићовићевски речено, у тами Црне Горе! Хвала вам!
Извор: https://mitropolija.com