Ријеч Милутина Мићовића на уручењу награде “Мирослављево јеванђеље” за 2021. годину

Бесједа књижевника Милутина Мићовића изговорена на уручењу награде Мирослављево јеванђеље за 2021. годину –  21. фебруар, Бијело Поље 

Прво да захвалим жирију државне награде, Мирослављево јевађеље на процјени да књига Луче у тами Црне Горе заслужује ово велико признање које носи и најљепше име. Тиме сте ми указали велику част, коју ми  је тешко оправдати. Ову награду могли су да добију и књижевници, а моји  духовни саборци у овим деценијама унижавања и изгона српске културе из Црне Горе,  као што су Илија Лакушић, Радомир Уљаревић, Бећир Вуковић… Не знам који је разлог претегнуо да се нађем први међу једнакима, ако није сāмо Мирослављево јеванђеље?

Мирослављевим јевађељем мала Црква Светих апостола Петра и Павла, а потом и град Бијело Поље, постали су свијетала тачка на културној мапи свијета, која осветљава осам вјекова српске културе уназад. Иако je, за седам вјекова историје, за ово Јевађеље мало ко знао из српског народа, оно је живјело у тишини Хиландара, чувајући краснопис и живопис средњег вијека, и јевађељске ријечи, обучене у древну српску, рукописну ћирилицу. Дешава се тако, и са људима и са књигама, да неки будући  вјекови, открију оно што су они били у свом вијеку, просвјетљавајућу густу таму наслаганих времена.

Зашто српски народ, и Црна Гора с њим, држе Мирослављево јевађеље тако високо, питамо се и одговарамо: Зато што нам оно говори сваким словом, и сваком илуминацојом, да смо већ у 12. вијеку имали високу културу, да смо већ тада били уткани у моћну византијску и светску културу, ослоњени на Слово из кога „све постаде“. И прва реченица из Божанског писма, коју смо превели на српски језик, и која се налази на почетку Мирослављевог Јевађеља јесте: Искони бје слово. У почеку бијаше ријеч.

Имајући државну награду Мирослављево Јевађеље, Црна Гора се прикључује тој великој културној средњовјековној српскословенској, ћириличној  традицији, која је и на простору Црне Горе дала значајне културне плодове. У средовјековној Зети 15. вијека, цвјетала је та култура писања, и преписивања и градитељста, а лице које се издвојило у том духовном културном и државотворном подвигу је Јелена Балшић Лазаревић, чувена кћи небом осијаног Кнеза Лазаара Косовскога.

Налазећи се овдје, и овим поводом, прави је моменат да кажемо и за прве штампане књиге на словенском југу: Октоих, Молитвослов и друге, штампане на простору данашње Црне Горе, на Ободу или Цетињу, за вријеме просвећеног војводе Ђурђа Црнојевића, крајем 15. вијека – Ни пола вијека од прве штампане књиге у свијету. Дакле, у средњем вијеку српски народ међу другим европским народима, имао је, не само високу културу, него и просвећене државне лидере. Отада, дакле од прије шест вјекова, у напорима смо да достигнемо себе, – и  оне који смо некад били.

Ако је историја костур, култура је срце и ум једног народа. Без културе историја би била хаос, међусобно истребљење, крв и заборав, а културом се народ освјешћује, изграђује свој лик, стиче и увећава свијест о себи, свијету  и о свом Творцу. Још сажетије речено, култура је језик, разговор, писмо, читање и откривање скривених значења и скривених моћи сваке ријечи, и  уочавање оне основе на којој стоји сав смисао. А смисао је да видимо једни другима лице, и начитамо се те живе књиге, коју исписује сам живот и тајна нашег постања.

Мирослављево јевађеље је и метафора наше историјске, духовне и културне драме. И док више вјекова српски народ потопљен азијатским морем, није ни  знао за ову књигу, она је живјела у тишини Хиландара и мислила на нас. А кад се крајем 19. вијека, ово Јеванђеље вратило у свој народ, наставило је да учествује у његовој  историјској драми. У Првом свјетском рату, пратило је српску војску и кроз побједе и поразе, од Београда преко Метохије, Чакора, Подгорице, Скадра и стигло до Крфа, својим очима гледајући страдање народа који га је исписао својом руком, а оно га чувало својим недогледним смислом.  У Другом рату, пред суровим разоритељима и палитељима народа, градова и библиотека, закопано је у порти манастира Рача, да би се у слободи вратило у културно средиште свог народа.

Понавља се, дакле, да је историја књиге иста као и историја народа који је пише. Култура подразумијева обнављање свог Почетка, свог крштења, свог темеља. Губимо се и у сопственом културном насљеђу, ако не можемо изнова да откривамо тај почетак, тј. – тајну Слова које у Почетку бијаше.

Примајући ову високу награду од државе Црне Горе, морам рећи и сљедеће: Посљедњих деценија Црна Гора је ушла у тежак сукоб са самом собом, са својим културним насљеђем, али сукоб који још даје моугћности да се не заврши катастрофом и колективном амнезијом.

Већ и странци су са забринутошћу писали о „подијељеној Црној Гори“, а та се подјела заснива управо на разумијевању (или неразумијевању) културног насљеђа, које је Црну Гору чинило Црном Гором. У послењих неколико деценија, у Црној Гори, уз подршку државне идеологије, врло се организовано радило, да се од једног државотворног народа, направе два, недржавотворна; од једног језика (српског) направе два или више, која се различито именују, и да се поред традиционалне Српске православне цркве, направи и антицрква.

У том времену организованог разарања сопственог културног насљеђа, подразумијевало се, да култура треба да служи државној политици, па иако би у том служењу саму себе не само унизила до земље, него и разорила до дна.

Ако некад народ, или дио народа, прихвати лојалност државном програму, који разара његово насљеђе, историју, памћење, истину, онда сама истина одустаје од таквог народа, и таквих људи, и такве власти, и препушта их заблудама, утварама и међусобном прогоњењу, мржњи, и ништавилу. Рећи ћемо – ништа ново у историји: Али, није ново, ни да се у таквим моментима деси Чудо, то јест преокрет у којем се народ сјети ко је и шта је, баш кад дође на ивицу да пропадне.

Ето, деслило нам се прије коју годину, да смо сами доживјели тај свенародни унутрашњи преокрет, и да смо се вратили себи, баш кад смо били дошли на ивицу да пропаднемо. А шта нас је вратило себи, питамо се? Па Јеванђеље Христово, дакле и Јеванђеље Мирослављево. Јер у народу је, кроз то гранично стање, оживјело памћење, ријечи  истине, ријечи јеванђељске, ријечи Његошеве, које дају и живот и слободу и сјећање, и појединцу и народу. А не би смо се могли вратити себи и пронаћи у себи те истине и благе вијести, да кроз најважније моменте у историји, нијесмо били то што јесмо, – носиоци Слова које просвећује и ослобађа.

Његош је једном, а и за сва времена, ту унутрашњу духовну борбу опјевао устима његових Црногораца, владика, духовника, јунака и тужбалица, али и устима небеских  анђела, који сијају небеским лучама. Његош је видио да човјек и народ носе адско наследије, које се не може превладати и просвијетлити, без небеских луча. Ту је дубинску драму човјека и народа Његош ставио у пјесничке формуле, и дао нам ријечи, да се нађемо и освијетлимо изнутра, када у сличне тејескобе и помрачења западнемо.

Награђена књига Луче у тами Црне Горе, управо говори највише о том насљеђу, највише о Његошевом, које је присутно и у нашој савремености, јер те луче духа су увијек живе. Ако  погеледамо  у нашу савремену драму и конфликте у Црној Гори, видјећемо и то адско наследије у нама, али и искре и луче, које имамо у свом културном наслеђу, и  у нашим савременицима, које покрећу његошевску борбу непрестану, која се у сваком времену изнова обнавља, да би били живи и достојни наследници својих предака. Кад боље погледамо у себе и у културно насљеђе, видјећемо  да се сва духовна борба води, да се домогнемо бар и зрачка тог првог Слова, на којем стоји све што истински постоји. Та полемика се своди,- или борити се  за пуноћу смисла и Слова које нас ословаљава по имену,  – или, без подвига да заборавимо на то Слово и пређемо у бесловесност, прихватајући  фалсификате, шкработине, смртни заборав, нихилизам, – сопствено преименовање и разименовање.

У оваквој полемици и свенародној драматици, смисао Мирослављевог јевађеља, које је запамтило свијетле и црне дане наше историје и народа, и које је доспјело међу изабране споменике свјетске културе, постаје још виднији и важнији, достојнији поштовања и истинског читања. Јер нам казује о нама, оно што ми без његовог слова не можемо знати.

Хвала још једном!

Милутин Мићовић, Бијело Поље, 21. 02. 2022.