Радоје Головић: Лучоноша и „тварца тамом обузета“

17. јануара 2022.17. јануара 2022. Jugoslav Blagojevic Милутин Мићовић, Радоје Головић

Борба против зла и ропства у име вјечне истине и златне слободе је основни задатак човјека и истински смисао његовог живота. Да од те „борбе непрестане“ неће одустати Његошева, истинска, духовна, крштена, просвијећена и након литија и смрти Монтенегра, васкрсла и преображена Црна Гора, док је свијета и вијека, увјерио нас је својом најновијом књигом „Луче у тами Црне Горе“ један од наших најистакнутијих духовних стваралаца, мислилац, књижевник, публициста и есејиста Милутин Мићовић, први заслужни добитник престижне књижевне награде „Мирослављево јеванђеље“ у посткомунистичкој и постнационал-социјалистичкој Црној Гори.

Поменуто изванредно дјело представља својеврсни катехизис његошофилства и фундаментални допринос стваралачкој рецепцији Његоша из перспективе садашњости и инспиративно и хвале вриједно промишљање савремене црногорске духовне и културно-политичке стварности из његошевске перспективе. Одмах по излазку из штампе Мићовићеве Луче су имале изванредну резонанцију у стручној и интелектуалној јавности Црне Горе и региона што је умногоме и олакшало посао жирију. Али нажалост у свим временима и свим друштвима, па и у нашем, постојали су и увијек ће постојати људи, истина малобројни, без афинитета за духовност, штавише са ресантиманом према њој, који се боре против истине и пристају на добровољно ропство идеологији, новцу или глупом, ирационалном принципу своје самовоље, гордости и ината који господари њиховом душом, умом и срцем.Ти мрзитељи духа и духовне наказе не признају и не прихватају, ни умом ни срцем, ни свијешћу ни савјешћу никакве духовне и моралне ауторитете. Ни Бога ни љубав, ни вјеру ни светиње, ни културу ни традицију. Француски аутор Етјен де ла Боеси, Гогољ, Достојевски и др. велики мислиоци ће о њима написати читаве књиге. Хераклит ће тај сој људи или боље рећи нељуди с презиром назвати „охлос“ или неразборитом светином, Парменид „двоглаво крдо“, Платон пећинским људима, Достојевски „злим дусима“ или „мракобесцима“ а наш најмудрији владика „тварца тамом обузета“ и „пучином“ тј. „стоком једном грдном“.

Протеклих неколико дана смо се увјерили, читајући тзв. критике Мићовићевог дјела да се ту не ради ни о каквој стручној, интелектуалној јавности или дијелу јавног мнења већ управо о горе описаном, духовном гету, чандали, о ирационалној мржњи и ксенофобији групице идеолошки контаминираних и фрустрираних, примитивних и необразованих људи, чији се интелектуални капацитети и моћ стваралачког мишљења нађу на озбиљном искушењу при покушају решавања укрштених ријечи у идеолошки и тиражно убједљиво пораженој „Побједи“ и другим сличним комунистичко-нацистичко-глобалистичким медијима које још једино они читају и уређују. Рупе у властитом образовању донекле закрпљене интернет гуглањима и коришћењем википедије чини их компетентним да дају стручно мишљене само о томе „како се калио челик“ у никшићкој жељезари или како се продају суве шљиве на тушкој пијаци. Та духовно инфантилна, лаичка и незнавена, без знања и референци, полуписмена или чак потпуно неписмена „пучина“, али зато, врло меркантилна и добро (под)плаћена дружина Пере Квржице, галерија „трочетвртинских глава“, запјенушаних „патријота“ и кумровачких курсаџија, мраксистичка елита, политички и идеолошки брлог претходног режима, у немогућности да због таквог интелектуалног педигреа да било какво смислено и теоријски релевантно тумачење, критичку анализу или стручни коментар Мићовићевог дјела (којег због атрофије моћи метафизичког мишљења не би могли схватити чак и да је написано у облику цртаног стрипа) за које је потребно поприлично знање властите културне историје, идејног и духовног наслеђа Црне Горе, у првом реду Његоша, сама је себе дисквалификовала као апсолутно некомпетентну за било какав дијалог који би био утемељен на знању и струци. Руководећи се шизофреном и аутистичком логиком да уколико се историјске чињенице и логички аргументи аутора и мишљење жирија не подударају са њиховим утолико горе по чињенице и њих саме, ђавољи адвокати су склизнули у сферу патолошког, аутистичког дискурса за који је компетентан психијатар и логотерапеут. Екскомуницирани из сфере здравог разума, ума и духа ти очајници су густо населили своја природна станишта, подручја тамног вилајета, доњег, мрачног, лажног и мочварног, виртуелног свијета портала и анонимних профила, покушавајући се консолидовати и наћи сатисфакцију лансирањем лажне тезе о наводном нацизму аутора користећи добро провјерене методе идеолошког читања текста, лажног подметања ксенофобичних конструкција, семантичког и херменеутичког фалсификовања исказа и закључака, интерполација и екстраполација као и ванконтекстуалног тумачења ауторових мисли и ријечи коришћене и усавршаване у вишедеценијској пракси на бројним и невиним жртвама идеолошког терора.

Међутим ствари стоје сасвим другачије од оног што Мићовићеви нападачи тврде. Војници глобалистичког царства, ни на једном мјесту не помињу и не позивају се на Његоша а Мићовић је скоро читаву књигу посветио њему. Разлог тог мистичког ћутања је више него очигледан. Његош се никако не уклапа у глобалистичку и нацистичку визију и слику Црне Горе. Потребно је затворити поглавље о њему, архивирати га и препустити прошлости и забораву. Треба ућуткати сваког ко о њему говори. Напади на Мићовића нијесу ништа друго до напади на Његоша, напади на црногорску духовну културу која мора бити уништена до темеља да би на тим рушевинама никло дукљанско трње, свакојаке утваре и зомбији, све само не Његошево цвијеће. Њихова уста су пуна мултикултурализма јер су се одрекли властите културе, пуна мултиконфесионализма а сопствену су вјеру прађедовску продали за ДПС-овску и глобалистичку вечеру, пуна патриотизма а немају домовине, пуна национализма а утонули су у нацистичко блато до кољена јер не знају за духовни појам нације и у служби су анационалног глобализма. Заслијепљени патолошком мржњом према свему истински духовном и вјечном у црногорској култури ови добро плаћени лешинари и духовни терористи Црне Горе не само да су блатећи и омаловажавајучи личност умног, честитог и вјерујућег човјека, аутора „Луче у тами Црне Горе“ ударили на духовне темеље православне и на изборима потврђене већинске Црне Горе него су ударили и на цивилизацијске темеље хришћанске Европе промовишући нацистичку теорију нације (Blut und Boden) својим заштитним знаком и тако стекли репутацију културног и цивилизацијски отпада Европе тј. антиевропљана, антихришћана, антицрногораца, антисрба, антиправославаца и нељуди. Стога се дигла фашистичка харанга на Мићовића и због тога треба њега и његово дјело сатанизовати. Ти блудни синови Његошеви после уништења његовог гроба желе да направе још један геноцид, да опет сахране Бога, Његоша и Црну Гору. 8 деценија су се бића таме, које је и њих породило, садистички иживљавала над њеном лешином али се Његошево пророчанство обистинило и „на гробљу је изникло цвијеће за ново Његошево покољење”. Црна Гора је прошла кроз смрт и може чути глас Божји. Као што смрти не бива без Васкрсења тако и истинске, васкрсле, небеске Црне Горе не може бити без смрти убогог, духовно палог, културно изопаченог и морално осакаћеног Монтенегра. Духовно препорођену Црну Гору и праве, Његошеве црногорце који су од искона били дио српског рода нико више и никада неће одвојити од јединородне српске браће и претворити у музејске експонате Његошев дух је живљи него икад. Процес оздрављења народа, његов повратак правим духовним вриједностима и његошевској традицији инициран трудом и љубављу блаженопочившег митрополита Амфилохија је незаустављив процес и јединство црногорског и србијанског народа никада више неће бити доведено у питање. Недавне величанствене литије „цијела народа“ најбољи су доказ за то. Његош је „наше све“ као што је то исто био и Пушкин за Русију по ријечима Достојевског. Он је темељ нашег духовног, културно-историјског и националног идентитета и цивилизацијски избор Црне Горе.

„Тварца тамом обузета“, ненавикла на свјетлост луче, истине и правде, љубави, вјере и љепоте, лишена знања, морала и васпитања, да би доказала своју лојалност дукљанском племену и његовом поглавици „отров адске своје душе избљувала је на драги камен“ црногорске духовности по други пут за непуних пола године. Али њихови смртоносни токсини немогу да науде бесмртним Мићовићевим лучама. И он попут светог Георгија побједника забија своје лучоносно копље у језик нацистичко-глобалистичке немани.Не да би је уништио већ да би ућуткао њен лажни језик. Милутин побједник убија аждају.

Мир Божји ! Христос се роди! А и Милутин се имао рашта и родити.

Никшић на Божић љета господњег 2022.

Радоје Головић

Извор: https://www.in4s.net