Зашто дукљански псеудоинтелектуалци „лове“ књижевника Милутина Мићовића

Остављамо по страни разматрање о томе да ли је било позванијих аутора да добију награду „Мирослављево јеванђеље“ од књижевника Милутина Мићовића. О томе је одлучио жири састављен од еминентних тумача књижевних текстова и угледних људи, те се њихова одлука ваља поштовати.

Награђена књига, „Луче у тами Црне Горе“

Међутим, бука што се минулих дана дигла с намјером да се славодобитна књига Милутина Мићовића оцијени као штиво написано „у нацистичком духу и стилу, препуна говора мржње, лажи и великосрпског шовинизма“ мора се утишати из простог разлога.

Процјењивачи „штете“ запали су у херменеутичку јерес, какву професори књижевности називају „учитавањем“. Појашњења ради, то значи да значења што се приписују неком тексту није могуће доказати самим текстом који се тумачи. Можда то и није једини гријех узнемирених тумача, можда ће то прије бити латентни жал за губитком бенефита, какве су стицали у минулим деценијама ношени крилима политичке моћи, а не својим високим научним или естетским достигнућима. Међутим, није ни то нарочито важно разматрати, јер је зарад демократског здравља овог друштва важније појаснити да је недопустиво тумачити текстове измјештањем, дужих или краћих, одломака изван (кон)текста.

Ако би се посезало за таквом методологијом, како је већ неко рекао, могли бисмо на основу једне странице спалити било коју књигу. Ако бисмо, дакле, „спалили“ Мићовића, онда бисмо морали да „спалимо“ и Његоша. Дабоме, не стога што ова два аутора стоје на истој естетској или интелектуалној равни; управо не стоје – Његоше је бог, а Мићовић само човјек – већ што се Мићовић у својим експликацијама није огријешио о Његошево схватање црногорства.

Размотримо сада два одломка из Мићовићеве књиге, што су без икаквог озбиљног интерпретативног основа узети као доказни материјал да се Мићовићева књига оцијени као „фашистичко јеванђеље“ (Аднан Чиргић).

1.

• Но и поред великог дјела, које нам је Његош оставио, не може се рећи да су га сви Срби примили и разумјели, као што се не може рећи да су сви Срби – Срби. Од Срба су настајали српски Муслимани, српски Хрвати, па и српски Албанци. То је и тема Горског вијенца и Луче – отпадништво од свог поријекла, отпадништво од истине, отпадништво од свјетлости, смртни заборав, и издајство.

Шта је спорно у овом одломку? Ништа. Мићовић само понавља оно што је општепозната историјска чињеница да су многи Срби прешли из прађедовске вјере у неку другу вјеру и/или нацију. Да ли је Његош имао апсолутно негативан став према отпадницима од прађедовске вјере? Јесте, што је такође општепознато.

2.

• А када Црногорци испразне из себе свој духовни садржај, који држи национално-културна матрица српства, постају нико, или нула-људи. То је онтолошки и математички тачно, а емпиријски врло провјерљиво. Нула од човјека, нула од људи. Први Црногорци су чешће употребљавали изразе ништа чоек, ништа људи, нечоек и нељуди…

Да ли је у овом одломку пласиран говор мржње, фашизам, нешто слично, како већ тврде Милови интелектуалци, управо они што су двије деценије укидали право Србима и политичким неистомишљеницама на људско и грађанко достојанство? Није. Више је него јасно, а цјелина књиге то додатно потврђује, да аутор говори с пијететом о Црногорцима из Његошевог времена, као што је очигледно да с етичким гнушањем говори о данашњим политичким/интересним „Црногорцима“, што су се одметнули од петровићевске Црне Горе. А, бели, Црногорац који се огријеши о Његоша и није неки Црногорац.

Аутор: Јакша П.

Преузето са: https://zurnal.me