Веселин Матовић: Из Миловог лонца у Алексину фритезу

24. децембра 2021.24. децембра 2021. Jugoslav Blagojevic Веселин Матовић, Печат

Извор: Печат

Иако је тзв. језичко питање већ двадесет година најактивније конфликтно жариште у по много чему поларизованом црногорском друштву, оно је, након пада бившег режима, одједном постало табу тема. О њему нико од званичника нове власти ниједне ријечи досад није казао, ни у Парламенту ни у медијима, премда се оно налази међу најважнијим тачкама у програмима неколико владајућих странака. Но томе се не треба чудити.

Режим јесте поражен, али је преживјела његова етнонационална концепција црногорског идентитета, најотровнија замисао која се икада појавила на овим просторима, и која је од Црне Горе направила једно од најконфликтнијих друштава у Европи. Она и даље има не само значајну већину у Парламенту (најмање 44, од укупно 81 посланика) него је и вишеструко заштићена, опуномоћена и активирана у све просторе друштвеног живота, највишим правним актом државе, коме је нова власт унапријед обећала досљедно поштовање, наглашавајући да неће покретати било какве иницијативе у циљу измјене његових одредби које се односе на тзв. идентитетска питања. Тиме је, у ствари, прихватила и ту концепцију, као оквир у коме се може и смије кретати.

Само под тим условом могла се формирати трочлана постизборна коалиција са странком из супротног идеолошког простора, која се ставила на страну противника бившег режима и омогућила његово рушење иако је сама заступник његове државне и културне идеологије, односно новоцрногорске идентитетске концепције. И сад је, премда у новом политичко-идеолошком контексту, настоји безусловно очувати, насупрот тежњи и амбиција друге двије стране коалиционог троугла, а који, видимо, зато бива све лабавији, извитоперује се и разглављује, док се у једном моменту сасвим не распучи.

Заправо, она се ту нашла на двоструком задатку: да омогући демонтажу сатрапије Мила Ђукановића, али и да при томе амортизује снагу пробуђене српске националне свијести Црногораца, која би могла да отме Црну Гору из евроамеричког геостратешког и колонијалног загрљаја. То ће јасно показати прошлонедјељни долазак америчког изасланика Ескобара „да прегледа у младежи зубе“, који ће, с позиције главног протектора, без имало околишења, па и дипломатске тактике, саопштити ко је у Црној Гори њихов савезник а ко то и због чега не може бити. Другим ријечима: ко може а ко не може вршити власт у Црној Гори, па ма шта народ о томе мислио. Зебњу од пробуђеног српског живца у црногорском бићу изасланик ће посебно испољити сугестијом да се не обави попис становништва, који би, наводно, „могао подстаћи националистичке тензије“. Све јасно да јасније не може бити.

Чија је прошлогодишња побједа

Право рећи, прошлогодишња побједа антирежимских политичких странака и није била њихова побједа, што не значи да је оне нијесу заслужиле и да се нијесу истински ангажовале да до ње дође. Ипак, режим је стицајем околности срушила спонтана народна побуна, каналисана у величанствене црквене литије, а политичким странкама припало је, на основу изборних резултата, право да преузму извршну власт из руку пораженог ДПС режима. Да је то стварно била њихова побједа, оне не би биле у ситуацији да пристану на тзв. нестраначку, тј. „ничију“ владу, која је самим тим спућена на првом степенику, прије него је и закорачила на пиједестал власти.

Мило Ђукановић (Фото: Бета/АП)

А тај пиједестал, испоставило се, био је клецав, страначким сујетама нагрижен троножац, с једном ногом увијек напоклеку. Зато се не треба чудити зашто је неко, таквој и на таквом ослонцу једвадржећој власти, унапријед одмјерио шта је дозвољено а шта није дозвољено чинити. Дозвољено је, на примјер, рушити и компромитовати бивши режим и његову клептократско-коруптивну и криминогену хоботницу, евентуално – и процесуирати неке његове доглавнике, дозвољено је извршити реформе правосуђа по условима за чланство у ЕУ и сл., али није дозвољено дирнути у идеолошко-политичку конструкцију „суверене и независне“, тј. „грађанске“, Црне Горе (измјештене из њеног природног културног и духовног простора, из њене историјске реалности, у „нови цивилизацијски круг“), „суверене и независне“ само од свог културолошког наслеђа и памћења, коју је, по инструкцијама евроатлантских уредника Балкана, успоставио бивши режим.

Дозвољено је запошљавање припадницима и симпатизерима српских политичких странака (додуше, са страначким пропусницама), чак и на значајним руководећим мјестима (тзв. запошљавање по дубини), али тамо гдје њихов утицај не може угрозити новоцрногорску идентитетску концепцију, засновану на двијема химерама: тзв. црногорском језику и тзв. ЦПЦ, но улазак у владу њиховим страначким лидерима није дозвољен. Дозвољена је измјена „јакобинског“ Закона о слободи вјероисповијести, познатог као Закон о отимању црквене имовине, али увести било какав облик вјерске наставе у школама, или држати у просторијама државних институција, школама и установама икону Св. Саве није дозвољено. Није дозвољено укинути финансирање из државног буџета Факултета за црногорски језик, идеолошко-политичке испоставе бившег режима, која годинама функционише ван образовног и правног система Црне Горе. Није дозвољено сумњати у дириговане истине о ратовима на просторима бивше Југославије, о Сребреници, „Олуји“, о Косову. Није дозвољено укинути санкције Русији, није дозвољено повући признање лажне државе Косово, није дозвољено не извршити било коју директиву Сјеверноатлантског савеза (не подржати тзв. Кримску платформу, на примјер), или га оптужити за злочине током тромјесечног бомбардовања Савезне Републике Југославије. Није дозвољено тражити правду за мученике из Лоре, није дозвољено донијети било какав закон у Парламенту без одобрења европских комесара и уредника, није дозвољено не устати на химну са стиховима фашисте Секуле Дрљевића, није дозвољено отворити комунистичке јаме и сахранити жртве партизанских кабадахија из Другог свјетског рата, није дозвољено промијенити називе школа и улица које носе њихова имена… Није дозвољено братимљење Црне Горе са Републиком Српском и Републиком Србијом!

Да ли ће бити дозвољен попис становништва или ће фингирани резултати са пописа из 2011. остати залеђени још коју деценију, и да ли ће се мијењати наставни програми и уџбеници за језик и књижевност, или ће се и даље у Црној Гори српски језик учити на тзв. црногорском и из уџбеника за тзв. црногорски језик – остаје нам да видимо.

Спласнуло је институционално насиље над заступницима српског националног и језичког идентитета. Они полако, из дугогодишње полуилегале и медијских запећака, улазе у државне културне институције, да покажу своје креативне потенцијале, али име српског језика из монтенегринских уставно-правних шкрка није ослобођено! Спријечено је отимање храмова и прогон СПЦ, али вратити Његошеву капелу „на свештени основ“ који јој је Његош поставио а његове мошти похранити на мјесту које је он одабрао, то није дозвољено!

Кључно питање језика

Збир свих ових забрана јесте неријешено језичко питање. Без његовог рјешења не може бити неопходне темељне реформе образовног система, а без такве реформе нема ни друштвеног преображаја како у моралном, духовном и културном, тако и у социо-економском и сваком другом погледу. Таква реформа подразумијевала би, прије свега, добре наставне програме и уџбенике, а њих је немогуће сачинити ако се не промијени име наставног језика у школама, сходно томе, и име наставног предмета у оквиру кога се он изучава. Наравно, без те промјене не може бити ни националног саморазумијевања, као предуслова народне слоге и здраве стваралачке утакмице, односно изградње и подизања јавне свијести да под овим и оваквим забранама Црна Гора не може бити ни слободна ни суверена држава.

Међутим, након ипак неочекиваног пораза бившег режима, челници побједничких изборних листа („тројица лидера“) обавезали су се, напречац склопљеним трипартитним споразумом о принципима за формирање владе, да ће „нова демократска“ власт све ове забране досљедно поштовати. Споразум је склопљен изгледа без знања и консултација с најмоћнијом чланицом на њему успостављене триjархије, а да иронија буде већа, први га је потписао носилац њене изборне листе.

У питању је акт којим се снажно потврђује и афирмише политичко-идеолошка концепција бившег режима. Четири његове носеће објаве (остале су уобичајене страначке фразе) не само што су у супротности с вољом и очекивањима грађана који су гласали његове обретнике него је због сваке од њих народ својевремено излазио на улице, трпио батине и гутао сузавац. Ево, као изгледа тај ДПС бревијар: прво, „нова демократска власт (ће) јачати и унапређивати сарадњу са НАТО-ом“ (жестоке демонстрације на Цетињу против уласка Ц. Горе у НАТО, 28. априла 2017); друго, „нова демократска власт неће покретати поступак за повлачење признања Косова“ (жестоке демонстрације пред Скупштином против признања Косова, 22. фебруара 2008); треће, „нова демократска власт неће покретати никакве иницијативе или поступке с циљем измјене државне заставе, грба и химне Црне Горе“ (протести у више наврата, све од 2004. до великих литија, 2020, дијелом и због заставе, али посебно због химне са стиховима С. Дрљевића); четврто, Боже мој, „нова демократска власт (ће) поштовати Устав Црне Горе“ (свакодневне протестне шетње у Никшићу због преименовања језика и отпуштања професора, од септембра 2004. до 27. јануара 2005).

Иако дјелује наивно, скоро бесмислено, ово је у ствари кључна порука, шифра за разумијевање данашње црногорске загонетке. Зашто би се било која влада обавезивала да ће поштовати устав своје државе уколико је тај устав израз воље њених грађана? Устав се, наравно, мора поштовати (то се подразумијева), али се устав може и мијењати ако се у неком моменту покаже да није усаглашен с друштвеном стварношћу. Садашњи црногорски устав свакако то није, по много чему, и незадовољство неким његовим одредбама, посебно оним које се односе на питање службеног језика, траје све од његовог доношења, а посебно се испољило у литијама, као најмасовнијем и свеопштем изразу народног незадовољства (2019–2020). Наводно узгредним и непотребним истицањем да ће нова власт поштовати Устав, и поред све његове упитности, хтјело се нагласити да се неће поштовати народна воља, и да Црна Гора мора остати онаква каквом ју је програмирао бивши ДПС режим са својим спољним уредницима!

У ствари, цијели тај ултимативни документ није друго до у неколико објава компримован тестамент бившег режима, и овјерен потписима његових наследника. И сад, након толико ломова и утрошене народне енергије да се Црна Гора врати својој историјској реалности, то је за нову демократску власт „свето писмо и закон“, како недавно изјави предсједник Парламента, заклињући се, с трепетнoм преданошћу, америчком изасланику Габријелу Ескобару, да „он и његов тим никада ни по коју цијену неће од њега одустати“!

Друкчије речено: Друже Мило, ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо.

Није овдје питање да ли нова власт тежи да успостави правну државу него на каквој основи, на каквом вриједносном систему се то настоји остварити. Нажалост, како видимо, премда наступа с флоскулама о грађанској држави и европским вриједностима, борби против корупције и криминала итд., нова власт остаје доследна етнонационалној концепцији бившег режима, закључаној у постојећем уставу, којим је, на основу етногенетског експеримента „стварања новог човјека у новој Црној Гори“, установљена правна сегрегација над заступницима имена српског језика, иако су они у тренутку његове објаве чинили двије трећине укупног становништва новостворене државе. Однос према том расколничком закону један је од основних параметара за распознавање не само геополитичке него и вриједносне оријентације како политичких партија и других организација, тако и појединаца. Једноставно – онај ко је против промјене Миловог Устава на Миловом је путу, макар Мила извео на губилиште!

Наравно, сви знамо да сада нема могућности за промјену Устава, „најтврђег“ (најтеже промјењивог) Устава у Европи, како кажу правници, али то није разлог да га сматрамо „светим писмом“ и да одустајемо од захтјева за његовом промјеном.

Зато би, пошто се ради о најосјетљивијем државном и политичком питању, које је исходиште свих наших подјела и неспоразума, па и свеукупне наше социјалне деструкције, било коректно када би г. предсједник, управо с позиције челника законодавне власти, коначно објелоданио експлицитан став, свој и „свог тима“, o статусу имена српског језика у преторском едикту Мила Ђукановића, који овако предано дивинизује.