Ко је мали прст

Пише: Милутин Мићовић

О малом прсту најмање се зна. Рекло би се да и нема неку реалну улогу, али опет шака не би била права шака без малог прста. Је ли он само ту да би употпунио шаку? Можда мали прст помало и понешто има од свих других прстију, а опет је једини и посебан? Други су прсти одложили сувишак свога значења да би настао прстић? Тако су удостојили мали прст важношћу, а наочи изгледа скоро безначајан? Зато се он у све разумије иако се не залаже ни за какво дјело.

Видна је естетичка функција малог прста, а практична скоро невидљива. Но, ако неко некога због нечега „држи у малом прсту“, говори нам доста, иако опет нејасно. Ако неко некога може да држи у малом прсту, онда би се рекло да је мали прст већи од сваког другога, и не само то – у малом прсту се држи оно што се држи у глави.

Наравно, ово је претјеривање, али у сваком претјеривању има нека трунка истине. Иначе би претјеривање било без икаквог основа. А у језику не може ништа да се одржи што нема неку добру основу у стварности.

Мањи већега може да „држи у малом прсту“ кад случај тако хоће. Сваки сложен случај говори нам да ништа није једнозначно. И да се ситуација не развија никад једнолинијски и једносмјерено, него су многа раскршћа, многи меандри, подземни путеви излазе у надземне, а надземни силазе у подземне, и сами факти скривају увијек дио значења која остају неухватљива. Да, човјек је такав склоп сложених ситуација које тешко може држати у глави, а не „у малом прсту“.

Можда мали прст има неку памет коју немају други прсти? Јер никад се не каже да он то има у великом прсту, у средоњи, у кажипрсту, па ни у палцу. Ништа од тога. Али све има „у малом прсту“.

Кад посмотримо цијелу ситуацију, мали прст уопште није мали. Понекад је он највећи?! Моћ човјекова се често исказује чудесним моћима које држи у малом прсту. У малом прсту може неко да држи „свјетску мудрост“, „историју средњег вијека“, или нашу малу, велику Црну Гору.

Човјек у глави држи свашта, а у малом прсту држи само провјерене вриједности, сигурне мјере, искристалисана знања. Глава је често једна велика конфузија, а у малом прсту је голо злато знања. Што успије да се пречисти у глави, силази у мали прст као нешто засвагда јасно и остварено.

Мали прст може да буде и прави враголан. С њим се упућују враголасти позиви – „дођи, дођи“. Позивањем закучицом малог прста казује се да је онај мали који се позива, а да је велики онај који тако позива. Јер га „држи у малом прсту“. Као што смо то виђели у Црној Гори.

Мали прст је једнако повезан с главом и са срцем, док су сви други прсти наглашено повезани или са главом или са срцем. И зато што се зна да су други прсти доминантно повезани са главом или са срцем, често се мисли да мали прст и нема неког посла, нити је његов прикључак с главом или са срцем од неке важности. Али кад се погледају ствари сталоженије, и у већој сложености, види се значај и улога малога прста, јер је управо он задужен за сложене везе, двојности и двостукости и измирење супротности.

Многи се залети на малога, а добије по носу, као од великога. Не по носу, него по мозгу. Ту је мали да покаже великима да су мали, а мали велики. Ту је мали да се покаже да ништа није како очи виде. Треба се загледати у оно што се носи у малом прсту. У малом прсту више стане него у малом мозгу. Јер кад треба, у малом прсту лако стане оно што се има у малом и у великом мозгу. Рекосмо да понеко има више у малом прсту, него други и у малом и у великом мозгу.

(Аутор је књижевник)