Не зна шта му главу носи

Пише: Милутин Мићовић

Кад се за неког каже: не зна шта му главу носи, имамо одмах довољно јасну представу какво је то чељаде, упркос томе што о њему ништа одређено не знамо. Иако се не каже ништа одређено, каже се темељно, упркос томе што таква особа нема никаквог темеља. Ко не зна шта му главу носи – лишен је елементарне самосвијести, разумијевања стварности, људи, живота. Личи на човјека, а није ни примаћ човјеку. Некад се каже: залуду гледан, али то само још потенцира његову пустош. Да таквих нема доста, не би ни свијет био овакав, стално на ивици катастрофе. Стално пун „људског гада“ (Андрић).

Не треба ништа одређено да се каже за такве, јер таква индивидуа нема никакву личну самоодређеност. Нема свог пута, а свако може да је поведе за собом. Ако таква особа има потребу да нешто (људско или нељудско) чини, она се неком приклони, поклони и потчини. Она је сретна кад јој се наређује, јер тада може нешто и да уради, и да и себи личи на човјека. Дакле, о таквој индивидуи може се све рећи једном општом, али темељно јасном формулом. Таква особа се најчешће ставља у средњи род – оно, јер би му било много мушко или женско одређење. Иронијски ефекат средњег рода наглашено се користи у језику и менталитету нашег народа, а већ у Бањанима! Довољно је за некога казати да је – оно, и да знате о том све што треба.

Блажа је народна ријеч која на исту тему каже: он не зна ко је! Она нема једноставну и убитачну метафоричност као она прва формула. Сличне језичке формуле: он не мисли својом главом, ради што му други каже, обогаћује исту људску празнину. Ето, некад и такви који не знају „шта им главу носи“ узму оловку и хоће и они нешто да намрче. Али кад такви узму оловку у руке, оловка постаје крамп и мотика.

За некога се каже и: црн поштен! Овај оксиморон није потекао с лингвистичких катедри, не користи га ни философски језик, али он је и лингвистички и философски врло занимљив, иако потиче од простог народног ума. Може ли човјек бити поштен, а црн, може ли бити поштен а скраћеног ума? Могли бисмо одговорити опет једном двосмислицом: може и не може! Црн поштен, урадиће свим срцем нешто за неког, жртвоваће се, али не зна последице нити зна смисао те „жртве“. За оног за кога се каже: црн поштен, не зна се да ли може више бити одан или предан. Али, само треба поставити тачан редослед код ових врлина и да све буде јасно. Дакле, црн поштен је прво предан, па одан. Сад имамо мало друкчију ситуацију, и могућност уласка у психолошку генезу човјека кога народни језик одређује: црн поштен. Он је одан, максимално одан, рецимо свом шефу, или свом кмету, зато што је прво предан. Он се прво свом шефу или кмету преда, да би (о)дао све од себе. Или, да би и дао, и одао себе. Тај црн поштен, може по задатку да уради што не би нико само да покаже оданост ко ико. Не мисли, не може да мисли шта ради, али то ради јер се од њега (прећутно) тражи. Односно, може и да се не тражи, али тај, црн поштен, зна да ће толиком оданошћу добити од шефа неку подршку, или неку симпатију, макар била тешко помијешана с презиром. Црн поштен, или црн куко, мора да тако ради, јер сам нема никаквих етичких и сазнајних критеријума. Он је добар куко (народна синтагма) јер не зна шта му главу носи, да се вратимо на почетак.

Нормално је да оваквих индивидуа, данас највише има у интересним групама, партијама, удружењима, посебно ако рачунају на неки екстремизам – национални, квазирелигијски, финансијски и сл. Гђе се захтијева да се више виче, урла, него мисли. Просто речено: гђе треба више грла и неума него – ума!

(Аутор је књижевник)