Дара је оличење добра у човјеку, које ће спасити свијет

Књижевник Милутин Мићовић: “Дара је оличење добра у човјеку, које ће спасити свијет. Злочин је највећи пораз човјека“

Питамо ових дана једни друге ,,Јеси ли гледао Дару из Јасеновца“’, ову причу о васкрслом српском дјетету. И заиста овај филм и ова истина која је, годинама скривана, избијала све снажније на површину сад је одјекнула као бомба. Читали смо и слушали о свим страхотама, а сада су ту пред нама и питамо се да ли је све ово могуће, док дубоко у себи осјећамо да било много, много горе. Питали смо књижевника Милутина Мићовића предсједника Књижевног друштва ,,Његош“ о његовом доживљају самог филма као и о истинама злочина, мрака и зла из кога је настао…

Књижевник Милутин Мићовић предсједник књижевног друштва „Његош“ каже да нико није имун на адско наслеђе у човјеку.

,,Тај политички судар који се десио у бившој Југославији, акомулирао је велика зла осмишљена политичком идеологијом. Цио један народ је у себи акомулирао то зло видећи кривца у другом народу. Два народа, по крви и језику исти били су другачији по вјери, гдје су католици најчешће били од наше крви и вјере, покушавајући да убију своје поријекло и човјека у себи, убијајући недужни српски народ“- казао је Милутин Мићовић.

Књижевник Мићовић додаје да неостварен и човјек испуњен мржњом у себи носи потребу да тај ужас експлодира из њега, што се и десило у Јасеновцу. ,,С друге стране Дара је оличење добра у човјеку, оличеног кроз дијете ,,којем анђели шапућу“ и које има чистоту јер није отровано злом и гријехом. Злочин је највећи пораз човјека јер обесмишљава његов смисао. Човјек постаје неспособан да прими добро и свјетлост, жудећи само да служи већем злу. Кроз Дару се види судар добра и зла. У њој живи једна дубља мисао заштићена Богом и небом и оном дубинском интуицијом да добро и племенитост у људском срцу имају дубље разлоге и великог Осмислитеља људског смисла. У глумици која је играла лик Даре, прорадило је генетско сјећање својих предака“- казао је Милутин Мићовић.

Предсједник Књижевног друштва ,,Његош“ се осврнуо и на актуелну ситуацију рекавши да и садашње човјечанство, у овој пандемији, помало личи на логор гдје човјеком управља неко други, док се он се своди на једног малог послушника устрашеног и од себе и од свијета око себе.

,,Ми Срби треба да погледамо себе и видимо колико имамо капацитета да другога прихватимо другачијим. Иако су се наша крв и род преселили у друге приче, народе и вјере, ми смо позвани да свједочимо дубљу истину. Због тога је тешко бити Србин и свједок дубље истине о човјеку. Ми смо се преполовили, добивши непријатеље од свог рода кроз преласке у друге вјере, народе и идентитете што је наш највећи духовни и самосазнајни проблем без чијег схватања нам нема будућности. Србима је најпотребнија духовна наука коју смо наслиједили од својих отаца јер нам без ње нема ни утјехе, ни среће нити довољно смисла. Неће нас усрећити ништа ако не уњедримо у себе Божански смисао који имамо у Православљу и простом народу. Градити карактер немогуће је без покретања дубљих питања о човјеку који је последњих деценија покретао Митрополит Амфилихије, живи свједок човјекове тајне и смисла“- подсјећа Мићовић.

Милутин Мићовић каже да је сав свијет у логору а да је човјек позван да изађе на слободу у простор Божанског смисла за шта треба духовни подвиг и душевни сензибилитет да је то лијепо и да једино тако постајемо људи, браћа и јунаци смисла.

,,Глобални свијет је постао логор у коме се човјеку сугерише да не излази напоље и да се боји свакога. То је једна предсмртна педагогија која се представља као хуманизам. Зло воли да се скрива и преоблачи у разне облике па чак и хуманизам, да се претвара из вука у јагње. И овај филм ,,Дара из Јасеновца“ дошао је нешто шири и хуманизпованији логор и расплакао човјека у човјеку“- каже Мићовић.

Мићовић је са философске и духовне стране покушао да расвијетли које је поријекло толиком злу које је свој лажни рај имало управо у Јасеновцу и разликују ли се злочин и они који га чине? Он одговара и на питање шта би било да су велике силе видјеле овај филм прије него што су нас, окрививши нас без суда, поново бомбардовали скоро пола вијека након Јасеновца 1999. године да ли би нас поштедјели или покушали да ућуткају наше памћење и свједочење бомбама.

Ми морамо да опомињемо и памтимо да је Дара и опомена и упозорење нашем народу у свим будућим генерацијама. И зато оваквих свједочења о истинитим догађајима треба да буде више на отрежњење нашег успаваног народа, спремног да опрости али бојим се и да заборави. Јер ми, наследници Светитеља и оних 700. 000 из Јасеновца, своју борбу морамо да настављамо молитвом али и незаборавом.

Слободанка Грдинић

Извор: https://svetigora.com/