О зависницима од миловања

Пише: Милутин Мићовић

Миловање У Црној Гори не ђелује само на промјену психе, миловање је и посебно органско стање. Појачава струјање крви, рад срца, упрошћава рад мозга, а појачава рад жлијезда, што поклоницима миловања обезбјеђује унутрашњу хармонију, безбрижност и равнодушност на сва друга питања свијета и живота. Кад је неко у миловању, може кућа да гори, он наставља миловање као да се ништа не догађа. Ко је у јаком миловању, може и држава на очи да пропада, могу око њега да многи гладују, болују, да се убијају али је он обузет миловањем, и неће ништа да зна. Кад су многи у држави обузети миловањем, знадите у каквом је стању та држава. Држава пропада као Титаник, а они се и даље милују као да се ништа не дешава.

Кад миловање добије такве размјере, по налазима стручњака за душу, оно постаје патолошко стање народа. Људи и жене, без разлике, постану тешки зависници од миловања. Не могу себе да поднесу кад миловање не напредује. Низашта друго неће да знају док их држи миловање. Без миловања им нема живота. Ко има прилику да се милује, он живи. Ко се не милује, он не живи. Миловањем се једино постиже друштвени углед. Ко се милује, тај је на цијени, ко се не милује, одбачен је. Ако неко не подноси или мрзи миловање, он је непријатељ живота, и непријатељ државе.

И у миловању има тешких искушења. Који су дуго у миловању, и наједном осјете хлађење у души, мисле да су већ неком нешто криви, да више нијесу у милости миловања и државног поретка. Јуришају и срљају у разноразна понижења, само да остану у зони миловања. Пристају на најниже послове, само да не буду одбачени од миловања. Пију таблете да би бар фиктивно остали у привиду миловања.

Ко је провео десет или више година у миловању, он обавезно ретардира, и иде ка дебилитету. Раширеност дебилитета сразмјерна је раширености стихији миловања. Могло би се с разлогом спровести и експертско испитивање о утицају миловања на ниво дебилитета на ширем простору Црне Горе. Од многих ћеш данас чути да је црногорско миловање патолошка појава. То се тек сада може чути, кад је опао ауторитет миловања. Кад се тензија миловања већ одржава и на батеријама. Кад је очито потребан инострани интервенционизам и субвенције, како би миловање задржало свој неопходни друштвени ниво. И какав-такав углед.

Долази се до тога да је миловање у Црној Гори подстакло колективну амнезију, глупост, тупост, губитак драгоцјене животне супстанце, виталности и креативности. Ко је остао у миловању двадесетак година, а био у пуној снази, он је већ низашта. Пензионер миловања. Национални пензионер миловања. Ко је остао двадесет година у интензивном миловању, обавезно постаје не само пензионер, него и дебил миловања. Могао би се, послије сваких десет година, организовати попис за утврђивање броја дебила миловања. Дебили миловања, обавезно, као заслужни грађани и патриоте, добијају национална уважења. Медаље за храброст и вјерност миловању. Они се појављују на државним парадама, високим пријемима, и прославама иако више подсјећају на мумије него на живе људе. У националном театру сједе у ложама. Главни национални дебили имају исписане своје ложе у националном театру, у којему се никада не играју националне драме.

Утврђено је да је штетније по ментално здравље бит десет година у интензивном миловању, него у тешком алкохолу. Миловање се може само упоредити са дрогом. Много је лакше оставити алкохол, него миловање. Миловање обузима до коријена, и разара до дна.

Скидање с миловања тешко иде зависницима миловања. Они практично не могу да се скину, док миловање не обави свој посао у њима. Неки би рекли – док их миловање не поједе.

(Аутор је књижевник)