Мало лудости

Пише: Милутин Мићовић

Није довољно бити паметан. Ако нијеси још и луд, залуду си паметан. Памет не може ништа важно да учини. Ништа истинито. А лудост је огањ сваком важном дјелу. Не само лудост, него и радост. Радост је једино важна. Вриједност дјела мјери се радошћу која је у њега ушла. А радост увијек остаје у дјелу. Да загрије и огрије оне који је налазе.

Узалуд мозгаш, ако није какво чудо с тобом, рекох. Мозгао не мозгао, не можеш ништа измозгати. Ништа без чуда. А кад имаш чудо са собом, или у себи – све иде само. Чудо све само ради. А ти се одмараш у свом рођеном чуду, које ради у теби пуном паром. Пуним, обнављајућим дахом. Као да се свијет опет изнова ствара. Ствара, а да шта ради. Давно би свијет оведао и расуо се, да се неким чудом опет не ствара и не обнавља. Данас кроз тебе, сјутра кроз другог. Има доста чудака по свијету. Таман колико треба. Да би чудо радило и обнављало овај уморни свијет.

Како би човјек нешто сазнао о себи и свијету, и неуморном Створитељу, да није чуда. Чуда које долази да ти каже праву ријеч. Која се уписује у тебе. Не само уписује, него ради кроз тебе. Чудо које се одвија на твоје рођене очи. И показује ти очи на очи, како то иде само од себе. Како то само себе покреће. Кроз тебе самог. Који више нијеси сам. Ничему се више не чудиш. Јер видиш да си сам чудо. Чудо које се нашло у чуду. И у чуду се радујеш, скоро неиздрживом радошћу. Јер се оно најтеже рјешава на најпростији начин. Али толико прост да је непојмљив.

Нека други кажу да си лудак. Ти ово лудило не би дао ни за какву памет. И највиша памет је заморна. Замара суштину. А дивно чудо одмара, као да си већ на небу. Не да те одмара, него те рађа. То је то. Гледаш како се та суштина кроз тебе рађа. И ти кроз Њу. Сунце се радује том чуду. И невидљиве душе. Које су то чудо окусиле. Твоје чудо открива твоје нове просторе. Које никад прије нијеси видио. Нити си их могао виђети без чуда. Иако су ти најближи. Иако си ти сам у њима сакривен. Од себе самог. Твоје ти очи томе нијесу могле помоћи. А за дивно чудо то је проста ствар. То је посао твога чуда. Да ти открије оно што ти је скривено. Да открије тебе теби. (Да ти открије Лучу). На твоје рођене очи. Као твој рођени живот. Твоје рођено чудо.

Све се развија великом брзином. Не великом, него правом. Имаш потпуни преглед, и најдубљу концентрацију. Све се развија само од себе. Као да ти се приближило твоје рођено сунце. Па ти открива оно што је било сакривено у најдубљој тами. Што ти је и задавало муке невидовне. А ти сам нијеси могао ништа да учиниш. Себи нијеси могао помоћи. Није било Бога себи да помогнеш. А сад има Бога и свега. Топиш се од милине. Та се радост уписује у неку књигу. Ти не знаш коју. И не знаш како. И не занима те сад то. Имаш прешнијег посла. Да си то и ништа друго. Па нека се уписује како се уписује. Ти радиш оно што је до тебе. Ти не радиш ништа, а твоје чудо ради за тебе оно што ти сам не можеш. Сам се од себе одмараш, и себе ослобађаш. Док се Луча сама разгоријева.

Све се то развија по свом. А никуд се с мјеста не мичеш. Не треба никуд да се помичеш. Све се само од себе покреће. Читав вијек си тражио да дођеш овђе. С овог мјеста стижеш гђе год хоћеш. То је мјесто свемјесто. То је мјесто – намјесто. За друге је то немјесто. А за тебе твоје право мјесто. С којег улазиш у своје царство поезије. На тебе се обрушава велики прозирни водопад. Право с неба. Или, не знаш одкуд. Не занима те то сад. Напајају се твоји атоми водом живом. Путујеш као што гледаш. Путујеш брзином гледања. Не брзином гледања, него брзином свјетлости. Као да ишчезаваш, на своје рођене очи. Постајући све присутнији.

(Аутор је књижевник)