Божићни парадокси

Пише: Милутин Мићовић

О томе се радило – угасити „искру бесмртну“ у Црној Гори. И у Црногорцима. А посебно у Србима. Који су Црногорци. И тиме још већи Срби.

Угасити искру бесамртну у Лучи микрокозма, и у Горском вијенцу. Угасити искру бесамртну на врху Ловћена. Па да је нигдје нема. Колико је наших гора. И српскога језика. Осим на небу. Изнијети на врх Ловћена књигу од бетона, у којој ће бити исписан оскрнављен Горски вијенац, без основних ријечи: Бог, Косово, Милош Обилић, Србин и српске несреће. Том књигом којом ће се надахњивати Црногорци, одушевљени мраком, и заборавом, и вјечном погибијом. Гасиће искру у себи, а она ће их на нове муке стављати. То ће бити посао и кукасти крст нових Црногораца до краја свог вијека.

Парадокси су прирођени Црној Гори. То је њена природа. Црногорци су Срби, а Срби Црногорци, у Црној Гори. И изван ње. А ко је постао човјек, у њему су нестале те разлике. И не води више о њима рачуна. Као да их нема. А и нема их, иако их има. И има их, иако их нема.

Није Црна Гора само у Црној Гори. Црна Гора је жељела да постане свијет. И постала је. Свијет је постао Црна Гора, у којем Црна Гора и не постоји. Не знају да постоји иако постоји.

Да није парадокса, ум не би имао што да ради. Не би могао да се занима својим загонеткама. А све је у својој презамршеној загонетки. И одгонетки. Има ли је ко наћи? И извести нас на пут. Биће вазда неко. Овђе или онђе. Овамо или онамо. На земљи или на небу – не може не бити. Па све нека не бива. Вазда бива негдје. А гдје, нека се види. Нека неко види. Нека се неко нађе и види. Неко ће вазда да види. Као што други неће. Али јест што јест. И није што јест. Да би се ум о јаду забављао, тражећи овим чега нема.

Парадокс је природа, и натприрода ума. Јер је ум природан и натприродан. Да би све држао у загрљају. Или имао ту шансу. Која га врховно узбуђује. Док му се то не деси. И смири се у свом постојању, у свом предубоком укорјењењу. Све парадокс из парадокса. Као ти из оца, и отац из сина. А Син са неба. Слично као ја с тобом, и ти са мном. Који се привлачимо и одбијамо. Истовремено и једновремено. Кроз ову књигу. Једносмјерно, двосмјерно и вишесмјерно. Надвремено и подвремено. Парадоксална је унутрашња страна ствари, и мисли, и ријечи, као и „унутрашња страна ветра“. Парадокс је сјеме. Има да разори ум то што га чини. Да никад не задријема. Да се додаје ватра на ватру. Док се не роди пламен. Који све рашчишћава. И рјешава. Кад порази сваку памет. Која није из пламена рођена. Као што је у Лучи писано.

Ништа је ум док не свеже са својим небеским поријеклом. Са искром бесамртном. Разориће се сви кратковидни умови. Иако они разарају све чега се подухвате. И много зла учине у животу. Видиш како газе слијепци. Видиш њихово страшно надахнуће. Да утуле искру бесамртну. Да сатру све што није с небом свезано. А што с небом није свезало, мора пасти и отпасти. Кад-тад. Као што, ево, и отпадају. Каде се згусне мрак, и нарасту депоније црногорске, и свјетске. Црна Гора јечи од депонија. У њима су оборена њена раздробљена брда. Као што је раздробљен Ловћен. Али се Ловћен не да, иако се дао. Одрубљена му је глава, али стоје рамена. А он има невидљиву главу. Коју нико не може откинути. То је његов парадокс.

А долази нам Божић, који је врховни парадокс. Потреса и љуља земљу и небо. Као колијевку. Да би пробудио у њима давне снове, и прасјеменом новим насијао. И узрасли сви према свом лику. А Божић долази сваке године. Не сваке године, него сваки у Бога дан. Кад види да има посла. Кад има коме у жељу доћи.

Бог је дошао да обнови парадокс, да срази кратковиди разум. А пробуди дубокозритељно срце. У коме су уснули сви парадокси. Као у васељени. И не могу се пробудити без вруће љубави. Што је Божије срце. Које гори све и сваког да загрли. И у нама пробуди тај парадокс. Тај пламен. Ту лучу! Хистос се роди!

(Ауто је књижевник)