И они ће нешто узнати
Пише: Милутин Мићовић
Не ваља да не варничи у Црној Гори. Не би се ништа виђело да не варничи. Није Црна Гора само пуна камења, него и кремења. Сад да нам неко то погаси, ко да бисмо остали без живота. А је ли се наопако живјело у Црној Гори ово двадесет и кусур година – јесте. Али и тај наопаки живот многе је поправио. Натјерао их је да нешто виде, што не би видјели да није све ишло наопако. Е па – шта је човјек, а мора битâ човјек? Кад несрећа учи више него срећа? Не знам зашто људи траже спокојан живот. Спокојан је код нас – покојан. Али код нас се и покојни умијешају у живот, кад дође стани-пани. Ко није видио како се покојни умијешају у живот, тај ништа није видио. Ево, за ову реченицу ће ме већ многи оптужити, да и она некуд смјера на средњи вијек. Гледам ове наше огрезле времењаке, за које је прошлост прошла, узбуде се и изнервирају на помен средњег вијека. А шта да им још поменем први вијек, први дан, који се, кад се добро види, може видјети и у данашњем дану?! Ко не може да истрпи лудило, он не може бити паметан. Може да мисли да је паметан, али ништа од такве памети.
Шта сам оно хтио рећи и питати? Живимо ли ми сада већ у некој новој Црној Гори? Могао бих рећи с моје стране – да, ово је нека нова Црна Гора, која је мало старија, од оне коју су наши политичари и разоритељи памћења звали – „нова Црна Гора“. Која је хтјела да разиђе стару Црну Гору до дна. Која је узнемирила и расплакала покојнике који су је у свом животу рађали, не штедећи свога живота.
Ми смо ваљда нашу Црну Гору били издали под кирију нашим туђинима, који су били нечији најамници и злонадничари. Много волим метафизички простор, који, кад се појави, хвата наше савременике у неиздрживој гротесци. Ми, Срби – Црногорци, склони смо метафизици, у којој сви оживе и уједно се повежу сва времена, кроз неко чудесно унутрашње сазвучје. Ни Његош није имао у свом вијеку с ким да разговара. Зато је дизао и мртве и живе. И пропјевала у њему сва времена. И свезао Црну Гору с престолом небеским. Е шта сад Ђукановић зна о Црној Гори? Сва му је прича била и остала на једну воду. Још гори су му били министри којима је било дато да мисле и заповиједају шта је Црна Гора. Ако кажем да су црногорски министри културе и просвјете с државним апаратом уништавали Црну Гору из свих снага, не бих рекао ни стоту. А могао бих позвати за свједоке и документа (можда су већ спаљена?) – планове и пројекте, и буџетске издатке тих министарстава, с којима се амбициозно разарао ум и памћење Црне Горе, ангажујући слуге и слушкиње из тобож културе. Добро су остала и црногорска брда послије тих плаћених разоритеља и штеточиња. Али смо дошли до једног дубљег сазнања. Показало се да је само вриједно оно што се не да уништити. Сад нова министарка културе и просвјете Весна Братић има исполински тешку улогу. Прво, да омогући слободан разговор и аргументовану полемику међу нама, да бисмо се погледали у лице и да бисмо се вратили на темељ, и почели да опет градимо Црну Гору с њеног рођеног темеља.
Посао духа и културе јесте да се увијек изнова проналази и обнавља тај темељ с кога можемо почети да реновирамо заједничку кућу у којој ником не може бити тијесно ако има истине и правде међу нама. У смислу ником није тијесно, а у бесмислу – сваком. Зато, нека варничи, да се види ко је носилац ватре, а ко магле и мрака и суноврата. Нека је слава нашем црногорском камену и кремену, чију ватру не угасише ни наши изроди и одроди уз помоћ глобалних центара Европе и Америке. Ваљда ће и њима нешто доћи у главу – да тај огањ не разара, него ствара људе и народе.
(Аутор је књижевник)