Недјеља је, може нам се

Пише: Милутин Мићовић

Не бих данас о политичарима, мада се нећу зарећи. Прећи страницу папира, дуг је пут и пун искушења. Посебно мени, јер никад не знам шта ћу написати. Ако не изненадим себе и на тој страници папира, не држим да сам ишта написао.

Рекох, да сам починуо откад ми моји пријатељи и саговорници, па и они случајни, пишу текстове. Ја сам ту у улози неког уредника. А хвала богу има доста оних који хоће да ми саопште (тако они мисле) – нешто важно. Данас је на улицама и кафанама живо, иако је корона режим. Многи овај корона режим стварно прихватају као неки режим, а многи не. Један ми каже – ови који се стриктно придржавају наредаба корона режима поданици су бившег режима. Они држе маску на уста, али зато носе испране уши. Чују кад се птица на дрвету насмије. Ја се држим као да те опаске не чујем, али чујем. И сад још не знам хоће ли случајни пролазник и узгредни коментатор дознати да ја те његове мисли не само записујем, него и објављујем. Читаоци, мислим, знају текстове које објављујем, у ствари ја их само сабирам и потписујем као уредник.

Обећао сам да су могућа изненађења у овом тексту. За почетак, сјетих се једног епиграма из једног бањског села. Јанко тражио Марку коња да врше шеницу, а Марко каже Јанку: Ја ти не могу дати коња до Мостара наобдан.

– Нећу у Мостар, него да вршем шеницу на гувну.

– Кад то испружиш, више је него до Мостара – каже Марко.

Али коњ кад у гувну трчи укрг нешто ради. А човјек кад иде укруг најчешће ништа не уради. Но још горе, онај који се врти укруг, не може да види да ли се и они који пролазе мимо врте укруг.

И сад видим да ћу испунити обећање с почетка текста, и прећи на политику и политичаре. Доста сам издржао. Више од пола странице. А викенд је. И већ поподне. Што се урадило, урадило се. Чим сам записао ту ријеч – круг, одмах као да политичари стадоше око мене. Можда хоће да ме разапну, не знам, можда хоће да чују шта кажем. Елем, да ли наши политичари иду укруг и млате празну сламу? Заподијева мој саговорник, који не може без ових тема, више но може ли без хљеба.

Иду укруг, ако очи помажу. Иду укруг и причом и дјелом, ако ја ишта разумијем. А чујем не само оно што ми је мило чути, него и оно што није. А од тога боли душа.

Први пут чујем и видим политичара, овог мандатара Кривокапића који је паметан, а не прави се важан – то је ријеткост међу Црногорцима. Народан, некако патријархалан, а савремен и учен. Крштено прича и сједи, и нема у томе никаквога театра, као код ових наших театралних Срба. Богоми је исто ко јагње међу вуковима. Али, кад се нађе јагње, може бити јаче од онаквих вукова, додаде.

Слушам га и пребацујем му у мислима: не можеш ти што се нећеш доватити политике. Ма каква политика, кажем себи, у исти моменат, ово је снимање душа. Па и душе нашега несретног и сретног народа. Ово може бити један почетак. Једна нова прича, која ће мало спустити на земљу и грлато србовање и отровано црногорчење.

Вријеме је да се види – ко је годинама млатио празну сламу, ко на гувно доносио пшеницу. Али, није да се не бојим невремена и зловремена. Требало би што прије одвојити зрно од кукоља, додаје ми један, који само слуша и гледа како ништа не радимо, но причамо. Па недјеља је – неко је додао.

(Аутор је књижевник)