Митрополит Амфилохије

Пише: Милутин Мићовић

Једино оружје које је са собом увијек носио је мач. Мач духа. Старао се да га држи оштрим и чистим. Његово име – Амфилохије упућује на то значење – мач са два сјечива. Рђа на тај мач није могла пасти. Тај мач је оштрио молитвом, дубоком чежњом за изобиљем духа који оштри ум, проширује и продубљује срце, и удубљује човјека у тајну постојања. Зато је и његова лична борбеност била љубавна, тј. – богољубива и човјекољубива. Човјек таквог духа стоји наспрам свијета, и у његовом коријену. Зато такав човјек има највише и недогледно борбено поље, и све се битке бију да би човјек постао човјек. То јест, да би оживио изнутра, да би доживио вјечност у себи, или, теолошки речено – богоприсутност. Оприсутнити Божију силу у себи, то би био задатак човјека, хришћанина овдје на земљи. То је било митрополитово свакодневно Јеванђеље. Том је ватром митрополит Амфилохије горио, за изобиље тог огња се молио. Молио се да би тај огањ ушао у људе, у његов народ. Кроз тај огањ сусрео се са два велика Петра Петровића Његоша и тај сусрет је његово ново поглавље живота, које се управо отворило овдје у Црној Гори.

Промисао га је водила кроз живот из забити морачке – да изучи књигу, да упозна древене културе и језике, да сва та темељна знања древних култура повеже са савременим свијетом и човјеком, који кипи у противречностима. Припадао је оним личностима које истински занимају сви битни простори човјековог живота. Али оно што је сва та знања држало у једно јесте духовна дубина која је била његов извор воде живе за цио живот. Тако украшен знањима и хришћанском дубином, дошао је у Црну Гору, у којој је био израстао велики коров атеизма, у којој су и цркве претваране у штале.

Често је причао једну причу која потиче из Старе Црне Горе, везану за Светог Петра Цетињског. Пролазећи кроз Катунску нахију, један старац угледа владику Петра гдје плаче сједећи сам на једном камену. Упита га „Што плачеш, владико?”, а Петар му одговори: „Плачем за Црном Гором у 20. вијеку”. Његова везаност за Црну Гору показала се дубоком и неслућено плодотворном.

Митрополит Амфилохије дошао је у Црну Гору крајем двадесетог вијека, а успио је за три деценије да повеже њене вјекове, да изнутра сагледа њен косовско-жртвени карактер као стуб сјећања, да види њене унутрашње расколе, да препозна њене Каине и Авеље, да сагледа, опише и опјева дубину духа два Света Петра, који чине унутрашњи ослонац Црне Горе.

Митрополит Амфилохије унио је јеванђељску свјетлост у Црну Гору, освијетлио је њене противречности, идеолошке сукобе, разоткрио духовни заборав. Зато је одмах стекао пријатеље и непријатеље, постао носећа личност јавног живота, кроз коју су се одвијале све полемике у Црној Гори, од духовних, културних до политичких.

Његове ријечи правдала су његова дјела, а његова духовна доследност извирала је из јеванђељске парадоксалне истине, да човјек може бити на корист и на добро народу и држави, једино ако му је на првом мјесту лична слобода и Божија истина. Можда је био превелик за Црну Гору, али његово дјело, као и дјела великих Петровића, остала су залог за будућност Црне Горе. Њихова ће Луча сијати и у будућим ноћима српског рода.

Иако се упокојио, нико не вјерује да је умро, иако је умро, сви вјерују да ће у Богу живјети!

Вјечан ти спомен, слава и хвала, велики Владико!