Петер Хандке на удару због Срба

„Сада бих први пут волео да живим 90 година. Да живим и да запишем све шта се дешава Србима. Срби су нови Јевреји над којима се обавља нови холокауст и желео бих да и они као Јевреји,и ја са њима,запишу сваку реч, сваки проглас који објављују медији новог нацизма“.

Петер Хандке

Нобелова награда за књижевност за 2018. годину припала је пољској ауторки Олги Токарчук „за наративну машту која са енциклопедијском страшћу представља прелазак граница као облик живота”, док је Нобелова награда за књижевност за 2019. годину додељена аустријском писцу Петеру Хандкеу „за утицајно дело које је језичком домишљатошћу истражило периферију и специфичности људског искуства”.

На удару због Срба

Писац немачког језика, припадник светске књижевности, Аустријанац Петер Хандке је српској јавности ипак познатији због својих ставова и изјава него због суштинског квалитета својих књига, па се чак може рећи да Хандке спада у оне уметнике о којима се много говори и онда кад ниједно њихово дело није прочитано.


Хандке се тако у више наврата нашао на удару – због Срба. Када је у Ослу добио најугледније позоришно светско признање, Ибзенову награду, догађај је изазвао оштре протесте у Норвешкој. Тамошњи медији, књижевни кругови и невладине организације водили су жестоку кампању против Хандкеа зато што је током ратних сукоба деведесетих година, како тврде, стао на страну Срба и подржао српску агресију и злочине.

Хандке је, међутим, одбио њихов захтев да врати награду.

“Погођен сам непријатељским дочеком, који ми је приређен, а изненађен сам што сам називан фашистом и убицом”, поручио је тада Хандке, који је најавио да ће део новца из наградног фонда (баснословних 300.000 евра) издвојити за изградњу дечјег базена у једној српској енклави на Косову и Метохији, док ће преосталу суму, такође, дати у добротворне сврхе.

Хандке, син нацистичког војника из Другог светског рата и мајке Словенкиње, одрастао у Корушкој, један је од најбољих модерних светских писаца, а западни медији наводе да се налази у истој ситуацији као некада Езра Паунд или Луј-Фердинанд Селин – нико му не оспорава умеће, али су његова политичка становишта под лупом. Неки иду толико далеко да га називају “идеолошким чудовиштем”.

“Хандке је досадан и смешно претенциозан”
У последњој деценији прошлог века, док је још трајао рат на простору бивше СФР Југославије, написао је есеј “Правда за Србију”. До тада цењен писац, добитник бројних награда, Петер Хандке је наишао на осуду у неким круговима, баш као и земља коју је бранио. Али није одустао од својих уверења. Слично је било и пре две деценије, када је подигао глас против бомбардовања једне суверене земље и убрзо, у знак подршке, већ у априлу 1999. дошао у Србију.

“После НАТО напада планета се сада зове Југославија. Јерусалим, Јерихон, Лондон, Париз и наравно Берлин и Вашингтон биће део Југославије… Свима нама који нисмо постали Марсовци, Југославија је наша отаџбина”, написао је Хандке.

Међу првима му је одговорио сарајевски публициста Џевад Карахасан, који је саопштио да он никада није ни могао да чита Хандкеова дела “која су већ годинама досадна и смешно претенциозна”. Карахасан се тако тада приближио Сузан Зонтаг која је истим поводом поручила да “многи писци у Њујорку који су раније радо читали Хандкеа, обећавају да више никада неће узети ниједну његову књигу у руку”. Мило Дор, аустријски писац, а раније Милутин Дорословац, закључио је да је Хандке “све помешао јер уопште не разуме политику”.

Недељник Шпигл је оштро критиковао Хандкеа, уз алузију да он ипак неће отићи у Србију као што је то обећао у својој поруци. Иако је знао да ће Хандке сигурно кренути у Београд, Зигфрид Унзелд није хтео да то открије новинарима.

Фото: Profimedia

Бомбардовање Београда као убиство Кенедија

Да ће доћи у Београд, ако он буде бомбардован, Хандке је рекао још у октобру 1998. На вечери коју је тада приредио један западни дипломата, слушајући многе примедбе на рачун српске политике, Хандке је изнервирано довикнуо домаћину: “Пустите овај народ на миру. Пијте добро пиво и гледајте лепе жене. Ово је њихова, а не ваша земља.” Домаћин се утишао, а Хандке закључио: “Међународна заједница? Већ сама реч звучи као злочин.”

Одлазећи из Београда после кратке посете, рекао је:”Сада бих први пут волео да живим 90 година. Да живим и да запишем све шта се дешава Србима. Срби су нови Јевреји над којима се обавља нови Холокауст и желео бих да и они као Јевреји, и ја са њима, запишу сваку реч, сваки проглас који објављују медији новог нацизма. Као и Хитлер, и НАТО је заљубљен у властиту смрт.”

И 20. годишњицу бомбардовања провео је у Београду. Тада је дао интервју за РТС у којем је говорио о бомбардовању, али и о томе како су читаоци разумели његово деловање изван света литературе. Они који су бомбардовали и који су убили хиљаде људи – они не припадају ни Европи ни планети Земљи, поручио је писац тада.

Хандке је, одговарајући на питања како годинама касније гледа на бомбардовање и осећа ли љутњу, бес или жаљење, рекао да не осећа љутњу, али да и даље не може да поверује да се то десило.

“То као да није наша планета… Они који су бомбардовали и који су убили хиљаде људи – они не припадају ни Европи ни планети Земљи”, казао је познати писац и нагласио да због свега тога осећа “неку врсту гађења према људској врсти”.

Присећајући се дана када је почело бомбардовање, Хандке је рекао да се тога сећа као што памти убиство Џона Кенедија.

“Сви су очекивали да почне бомбардовање, али кад се то заиста догодило, то је било као фикција, као да није стварно… Али постало је стварно! Сећам се свега. Био сам на улици, дувао је ветар, и била је нека тишина свуда около…”, описао је Хандке своје сећање на 24. март 1999. године.

“Ништа од мојих дела није овде извођено”
Петер Хандке зато, неспорно, важи за “пријатеља Срба”. Никада се није покајао због подршке Србима у време када то није било популарно. Зато је и често гост Београда. Али, та прича о његовим везама – који је у Београду гостовао и на фестивалу “Контрапункт” – има и једну другу страну медаље коју је писац тада открио.

“У бившој Југославији, у Србији нисам много превођен, не знају шта сам заправо радио у животу, па се питам зашто су овде тако љубазни према мени”, рекао је у интервјуу за Политку. “Свуда ме позивају, пружају руку, али готово нигде нисам наишао на особу која је читала оно што сам написао, а то је најважније. Овде ме не познају, готово ништа од мојих позоришних комада није извођено у Београду. Због тога сам мало револтиран.”

О Београду је тада рекао да је реч о “правом граду”, где се одвија живот као ретко где.

“Живот који се овде одвија не можемо да живимо у Паризу. Београд је чудесно неуједначен. Био сам овде десетак пута и тек почињем да га откривам, почињем да осећам његову географију, топографију, геологију. Овде можемо да лутамо а да се не изгубимо. Спустио сам се низ Дорћол до Дунава. Усред јутра се чула техно музика, видео сам људе који играју у празном простору. Не знам да ли је то лепо, али је посебно”, рекао је Хандке.

О сахрани Слободана Милошевића
Оно што му се спочитава и данас је његов одлазак на сахрану Слободана Милошевића, због чега је у Дизелдорфу остао без награде “Хајнрих Хајне”. Тим поводом је 2006. године у разговору за Новости рекао да је његово присуство Милошевићевој сахрани његова приватна ствар.

Он је тада рекао и да се “не може рећи да га је волео”, али да је, пошто је уз Југославију био од сецесије Словеније, увидео да Милошевић није био националиста и да је желео да сачува Југославију.

“Био сам у Београду пре него што је кренуо у Дејтон. На аеродрому се ни у једном тренутку није окренуо ка камерама. Ушао је у авион и пошао по мир. Није се показивао, као политичари без лица. Импресионирао ме је. Није био демагог, радио је свој посао. Пратио сам његов процес у Хагу од самог почетка. Желео сам да га отпратим до краја, што је потпуно нормално. Али, немам мишље ња, нити суд о њему”, испричао је Хандке.

“Он је за мене на неки начин симболизовао југословенску несрећу. Није то ни обожавање. Можда би најбоља реч била – поштовање”, рекао је Хандке и испричао да је био у посети Милошевићу у затвору, пошто су његови адвокати затражили да Хандке евентуално буде сведок одбране.

“Када је умро, погодила ме је чудна туга коју не могу да објасним. Желео сам у Паризу да запалим свећу за њега, али када сам видео реакције западних медија који су настављали да га зову балканским касапином и диктатором, што уопште није био, да га називају националистом и апартчиком, пљујући и уринирајући на мртвог човека, био је то један од разлога да одем на његову сахрану. Био сам и знатижељан да видим како ће реаговати житељи Пожаревца… Хтео сам да будем сведок историје о којој ћу можда једног дана писати”, испричао је писац тада.

Tanjug/AP

Правда за писца

Хандке је, кажу, од свог детињства направио и своју поетику и своју политику. Рођен у кући свог словеначког деде Грегора Сивеца као ванбрачни син немачког војника, Хандке тек као осамнаестогодишњак сазнаје ко му је прави отац, јер му се мајка пре његовог рођења удала за Адолфа Бруну Хандкеа, берлинског возача трамваја. Како су неколико година живели у Источном Берлину, вратили су се пред његов полазак у школу у Грифен, где су га деца исмевала због берлинског нагласка. У школи одбачен од вршњака, а у кући ситуација још гора: очух алкохоличар и насилник.

Писац Миљенко Јерговић је у есеју “Правда за писца” у у том контексту покушао да одговори на питање чиме је Петер Хандке толико разгневио људе да га се сете по злу и након што су свима другима опростили: тиме што је истрајао, није се утишао након првих скандала, него је тврдоглаво наставио по своме, уживајући у томе што је издвојен и другачији, у томе што је одбачен.

“Ишћући правду за Србију искао је правду за оног дјечарца из најмрачније корушке вукојебине, који је, ето, говорио берлинским нагласком, у та рана послијератна времена, када су Аустријанци да би се узразликовали свој језик називали – аустријским. Очито му је било више стало до те рано доживљене увреде него до све будуће књижевне славе, укључујући и Нобелову награду коју би сигурно добио да се није инатио”, написао је Јерговић.

Ипак, инат Хандкеа напослетку није коштао Нобелове награде: седамдесетшестогодишњи писац драма и романа препознат је због “утицајног рада који коришћењем необичног језика истражује периферност и посебност људског искуства”.

Хандке је и у Српском народном позоришту у Новом Саду примио међународну књижевну награду “Милован Видаковић” пре две године. За иностраног члана САНУ изабран је 1. новембра 2012, а наредне године је добио посебну плакету 50. Дисовог пролећа и том приликом превео песму „Можда спава” на немачки језик, а рукопис поклонио градској библиотеци у Чачку.

Неке од његових напознатијих изјава о Србима – који су му, по свој прилици, обележили каријеру – су:
“Срби су затвореници западног света. Србе је ухапсио свет који нема вредности. То је неправда.”

“Марс напада, а Србија, Црна Гора и Република Српска су отаџбина свих нас који нисмо постали Марсовци или кољачи.”

“Срби су трагичан народ. Али ја волим трагичне народе.”

“Написао сам свој еп о људскости, а за то нема бољих јунака од Срба. То што су моји јунаци страдалници које свет упорно не жели да види, за мене није важно.”

“Ништа нисам пропатио због залагања за Србију, увек сам био обогаћен. Нисам никаква жртва, српски народ је жртва.”

“Понекад бих волео да сам православни монах који се бори за српско Косово.”

“У Србији ме сви воле, а нико не чита оно што сам написао.”

Извор: https://www.nedeljnik.rs/