О закопаном благу

Пише: Милутин Мићовић

Не волим да дајем савјете, али, примијетио сам, отме ми се понекад. Послије се питам шта је било те се десило оно што нијесам хтио, каже ми пријатељ. Не може се живјети без саговорника, посебно је он био неопходан у ово тешко вријеме антинародне и антиљудске Црне Горе. Ужасна је та атмосфера гдје се савјетовало народу и људима да им је боље да буду нељуди. Да као нељуди једино могу служити држави, која је била ријешила да почупа своје коријење. Надам се – прошло је то вријеме. Људи су одахнули, и често се чује ријеч: лакше се дише. Сви сад лакше дишу, иако корона напада. И истина је да се лакше дише, јер кад власт константно и системски понижава народ, та се патологија шири кроз ваздух. И много је тежа од короне, јер хвата све.

Но, види, с човјеком никад не знаш, на чему си, каже ми саговорник. Јер исти човјек, једном изгледа као вук, други пут ко лисица. Тај исти човјек некад је змија, некад јастреб кокошар, некад оро. Можда је држава у праву што не да људима да буду све што би могли и што желе. Мудрији су рекли: шта је човјек, ко слабо живинче. Ево народ је мислио да су на власти били људи-вукови. Сад такви могу само себе да прекоријевају кад су видјели да су ти вукови у ствари били лисице.

Савјетовао бих будућим министрима, наставља саговорник, да почну као лисице, па све да су вукови. Јер ко обећава да ће бити вук, рачуна на незнање стада, које би га, да тако кажем – изблејало за вука чувара. Црна Гора се ужељела људи. Одавно никога да види, да несретног човјека обрадује. Ако се у Црној Гори не појаве прави људи, пропадоше нам снови, пропадоше нам приче о чојству и јунаштву. Ако немамо тих људи, и Његоша ћемо смјестити међу литерарне фантазере. Ја се још бојим да нам се свијет, тј. Црна Гора у ад не претвори. Није ова јучошња Црна Гора никуд отишла, него се само у нама урушила. Зато, кажем треба радника и вјерника да избаве Црну Гору из сопствених рушевина. Зато кажем, не требају нам вукови, прешнији су нам волови. Ораћи, јаки, мирни волови који знају да тегле од зрака до мрака.Требају нам министри лисице и јазавци, који ће да пронађу вучје логе, змијска гнијезда, да открију њихове бункере, да отворе њихове сефове. Требају нам министри-змије, које ће се провући скривеним каналима до закопаног блага, до закопане Црне Горе. Требају нам министри голубови, који ће на крилима донијети њен нови, њен обновљени дух. Али, прије тога министри – ниже звјерке треба много посла да одраде. Пуне су црногорске јаме покошених глава, и прегрнутих истина. Јер ако одмах крену као вукови, поломиће се. Морају да се довијају као лисице, да осмотре терен, да уђу у траг претходним лисицама које је несретни народ држао за вукове.

Слушам човјека који ми скоро држи предавање, са сваком трећом бих се сложио. Трпим га и не могу да му противрјечим, јер знам да носи муку због овакве Црне Горе. Знам да мисли добро Црној Гори и људима, али има ли претешку ријеч – има! Ја такве људе цијеним и волим, иако су некад тешки за слушати. Али кад знам колико су отрова прогутали овдје међу нама, све им опростим. Он је као радник у руднику. Он зна колико јаловине треба скинути да би се дошло до руде. А кад се дође до руде, какви тек послови предстоје, да се та руда претопи у неки племенити метал. Увијек сам мислио да у Црној Гори има нешто важно, неки дубоко сакривен племенити метал, злато, рецимо. Али такав смо народ – једни загрћу, други одгрћу.

(Аутор је књижевник)