Ако су вукови били лисице

-Пише: Милутин Мићовић

Ако су међу нама вукови били лисице, морамо промислити мало боље и доста сложеније. Јер кад је вук само вук, знаш на чему си. А ако је вук и лисица, много је теже од њега одбранити стадо. Сад се мора о свему овом озбиљно промислити, јер, виђели сте својим очима како се код нас вукови претварају у лисице. Збива се нека брза трансформација у нашем животињском царству и људском мравињаку. Виђели сте скоро једну вече како у нашој малој кнежевини генерали послије изгубљене битке објесише нос, и посташе у црно завијене удовице. Оно што се рекло давно: не зна се ништа ко је ко ни шта је шта потврдило се истинитим. Особито код нас, особито у ово наше вријеме, особито када љето прелази у јесен. Тада су највише промјене и у природи.

Догоде се много промјене, чак и у једном дану, да свако осјети истинитост старе ријечи: не знаш ти ко је ко, и шта је шта. Наивни људи мисле обрнуто: знамо ко је ко и шта је шта. Чак се чуло од наивчина: ништа нас не може изненадити. Ко тако нешто каже, тај као да није провео ни пет минута сам са собом. Виђели сте, драги пријатељи, људе у годинама, а изгледају као да се нијесу никад са собом виђели. Куд су ишли, шта су радили у животу, сад ни они не знају, а друге, дао бог то и не интересује. Чули сте и за још драстичнији примјер људске самопотируће двострукости, кад кажу за своје бивше пријатеље: они за нас више не постоје. Ту реченицу чућете често у првом лицу. Ако неко за неког не постоји, у кога се тај до јуче клео, о чему се то онда ради? Ко ту не постоји? Онај на кога се та ријеч односи, или онај који ту ријеч изговара? Одужих, али све због ових вукова који преконоћ посташе лисице. Богами кога су гонили вукови тридесет година, и ко се гонио с њима толико година, кад једног дана види како су се ти вукови претворили у лисице, почне и на људе другачије да гледа и несвјесно понови стару пословицу: не знаш ти све шта је човјек. И у тој пословичној реченици у моменту споји се с народном мудрошћу, коју до скора нити је познавао нити цијенио. Али све ово причам као последицу овог нашег скорашњег прекретничког догађаја кад усташе јагњад на вукове. То смо сви својим очима виђели. Усташе јагњад и побиједише вукове. И не само то, него јагњад под притиском свога устанка и личне храбрости успјеше не само да побиједе вукове и њихову штенад, него и примораше те вукове да се претворе у лисице и лисичју штенад. Свак је то доживио као чудо, али виђевши то својим очима, увјерио се у реалност тога чуда. Од тада се чује ријеч – па вријеђело је због тога живјети!

Али да бисмо ово чудо погледали и мало реалистичније, подвлачим један илустративан детаљ с предаје власти јагњадима. То јест како бивши вук, вођа чопора, сада у лику лисице, предаје власт јагњадима. Кад долазе јагњад код бившега вука а садашње лисице да преузму власт у сада јагњећој књажевини, бивши књаз вук, а садашња књагиња лисица, без знака особене жалости, предаје власт, по строгој процедури некад вучје а сада јагњеће државе. Ко је пажљивије погледао у лице лисице видио је да је приликом сусрета с јагњадима један образ лисици остао вучји, а други лисичји, и једно жмиркаво око било је вучје, друго застакљено, лисичје. Само је намјештен осмијех преовлађујуће био лисичји, како би вук остао замаскиран. Ко је обратио пажњу на то, било му је још јасније зашто је бивши вук а садашња лисица, приликом поздрава пружила затворену шаку, то јест шапу, како би се поздравила с јагњадима.

(Аутор је књижевник)