Који је ово Видовдан?
Пише: Милутин Мићовић
Хоће ли ово или неће? – Језик пресјеко, хоће, како неће? – Не знам шта је – један корак напријед један и по назад. Мора да су много паметни, савладавају јаке мисли. Не излијеће им се, траже нијансе. Све је у нијансама, неко је некад рекао. – Ма какве нијансе, овдје свако хоће да повуче своју тврду црту. Црту испод које неће, или црту докле може попуштити. – А ја мислим освојила их памет, па није лако толиком чуду џевапа дати. Све тако мислим, док некога од њих не чујем шта каже. Али можда није ни важно шта неко од њих каже, него шта тим не каже, а каже. Претпостаљам да зна који је улог уложен у њих. Уложено је у њих више него могу понијети. Па се бојим да ће расути вишак који не могу носити. Да их не знам, не бих баш овако мислио. Има лидера и оних који мисле да су то. Колико сам видио ови лидери у Црној Гори још не знају шта је лидер, и ко би то могао бити. Мисле ако могу да воде неко предузеће да могу да воде и Црну Гору. Био је један који је умислио да може да води Црну Гору, па осрамоти и Црну Гору и себе. Да зна што, знао би да нема тога ко може да води Црну Гору. Црну Гору би прво морао да носи, па тек онда да каже нешто куд би и како би.
Једино ко носи Црну Гору она ће му показивати пут. То је формула, и то мало мистична. Зато се лидери у Црној Гори и у Србији најчешће на нос побијају. Е морају се побијати, кад то не знају. Побија их сама стварност, и њихова неодраслост. Мораш Ловћен носити, јуначе, ако нешто нормално хоћеш да мислиш и нешто људски да учиниш у Црној Гори. Погледајте лидера који вам је био лидер, и дозовите се. А он је само успио да окречи Мештровићев маузолеј на Ловћену. И да испуњава стари пројект Фрање Јосифа. Ко не може да навали на себе камење Ловћенске капеле, и да каже – ево ме, идем, не може бити лидер. Има лидера барутног пуњења, и оних испуњених мало бољим експлозивом. Бивши лидер био је испуњен неким миксом експлозива мијешаног с барутом и глином. Али тај експлозив ништа није могао црногорском камењу. Само је наваљивао туђу земљу и пластику са свјетских отпада на црногорско камење. Говорио је да камење више није потребно за градњу нове црногорске државе. Више нико ништа не гради од камена. Гради се од бетона и жељеза, од стакла и пластике, неупућени у нове технолигије, и у савремену цивилизацију, моји глупи Црногорци.
Ево право је чудо изнијело међу нас лидера који није лидер. Али он би требало да буде лидер, који гаси лидере који нијесу лидери. Дакле, он има шансу да буде такав лидер. Није лидер што је лидер него је лидер који може да утули лидере напуњене барутним пуњењем. То би био тип лидера који уноси отрјежњење међу лидерима. Јер наши лидери су најчешће напумпани лидерским амбицијама и мислима са савремене тржнице. Лидер мора да носи камен виши од себе. Ево баш сад кад Црној Гори требају унутрашња стабилност и мобилност. Не граја, цика и вика, горњање, надгорњавање и прегорњавање. То раде лидери који нијесу лидери, само се праве да су лидери. А ко се прави оно што није, бруку ће од себе направити. Бруку и срамоту мећу Црногорцима и свим Србима. Јербо се сад гледа у Црну Гору као у златан крст. Спуштен с неба на ово камено острво слободе, како је говорио поштени и мудри Теодосија Мркојевић. Али Теодосију нијесу дали ни тада изустити Шћепан Мали и шћепановци велики, ко ни данас.
Вазда је нека битка. Сваки у Бога дан. Нема дана без битке. Што се мене тиче, волио бих да битка никад не престаје. Бог воли битке и бојеве и праве бојовнике, увјерио сам се. Обрадује се кад некога види да је жељан битке, као пјесме. Ја и не видим разлику између битке и пјесме. Пјесма рађа биће, а биће започиње нове битке у онима који се пјане поезијом, или каквим другим витешким играма. Витезови црногорски само су се пјанили биткама. Има ли их још, Бог зна. А мора да има, док се и ова битка извојевала.
У памет се добро, Црногорци. Дајте једном нешто у миру да урадимо. Зар се нијесте увјерили да и оловка може да сијече као мач. Нећемо се вазда клати и ждерати. Нека једном почине Црна Гора од нашег лудила. Пуштимо нека и нама Србима једном дође Видовдан без погибије.
(Аутор је књижевник)