Мањи је већи, а већи мањи
Пише: Милутин Мићовић
Некога треба смањити да би био већи. Е само толико да зна, па би било доста за почетак. А није мало да се дође до некога почетка. Одакле би могао да почне. Самог себе да гледа.
Мада је незгодно почињати ову причу у Црној Гори. Али, десило се нешто у Црној Гори што има везе с овом причом. Јер многи су велики зато што су неизмјерени, ни са чим несамјерени. Осим можда са својом сјенком. Које, како се види, тако навелико порасту, кад сунце почне да опада.
Било је што је било у Црној Гори. Још нико не зна шта је било, али сви знају да је било. Једнима је спао камен са срца, другима се можда и навалио. Не камен, него нека мора. Али и то сад није најважније. Најважније је то што се десило Црној Гори, сад је опет кренула да потражи себе. Јербо су је били тако изударали у главу да више није знала куд ће и како ће. Ни ко је ни шта је. Једва се на ногама одржала. Била је скоро и језик изгубила. Јер су јој били измакнули темељ, па је ко утвара лебдјела у неком празном простору између Рима и Вашингтона, између Свете Горе и Брисела. Није знала гдје је и гдје није. Није могла доћи до ријечи од својих вођа. Који су је учили и водили, као да она не зна ни проговорити својим језиком, ни крочити својим путем. Иживљавали су се на њој ко манити. Једни слијева други здесна. Шта је њено срце претрпјело само она зна. Ако послије толико удара успије да дође себи, значи да није ништа заборавила. Јер ништа није прошло. Црна Гора је и сад доказала да није прошло оно што је прошло.
Зато кажем – кад би успјеле њене вође да се смање били би виши, а она би била срећнија.
Ђукановић је био умислио да се пружа од Цетиња до Вашингтона, сад је увидио да то није био он него његова сјенка, која се највише разрасте кад сунце залази. Е шта сад? Ако неко утврди да је само расла његова сјенка, а он да није ни крочио? Ако се утврди, да су се ових деценија само разрастале сјенке и мракови не би ли погасиле искру Црне Горе? Боље је док има времена да још многи у Црној нам Гори погледају да мјесто њих нијесу само њихове сјенке. Јесте, тешко је Црногорцима да се сведу на своју мјеру. То они доживљавају често као своју погибију. Они понекад и упорно мисле: како да будем већи од другога ако не могу бити већи од себе? Али ипак се десило нешто на овим изборима, а то је најважније за будућност Црне Горе. Већи су постали мањи, а мањи – већи. Па само да се то десило – доста се десило. То се тешко могло очекивати у Црној Гори. То ни у сну није падало онима који су досад првачили у Црној нам Гори. Како да то и помисле кад су Црну Гору били довели до тога да је нема. А да њих има, хиљаду пута више него их има. Зато је то сазнање важније од побједе на изборима. Смањи се да би био већи, давно сам чуо од Коста Нинковића. Кога нијесу хтјели да чују у Црној Гори. Па је отишао с Богом да разговара.
Многога су црногорска првачења у гроб отјерала. Или у катакомбе сатјерала. Али нећемо више о том, то је преозбиљно. То је да се гледамо у очи и да ћутимо. А не да се надгорњавамо у Скупштини. Гдје се сјенке увећавају, а људи смањују. Истина, има и обрнутих случајева, али ријетко. Каже ми пријатељ, кога помно слушам. Али на крају крајева све буде добро. Јер смо видјели у Црној Гори да и зло може донијети добро. Али – издржи то, мајчин сине!
Да Црна Гора није више од камена него од земље не би ово издржала! Рече ми на крају пријатељ, и бојим се да оде од мене на дуже вријеме.
(Аутор је књижевник)