Побиједи стара Црна Гора

Пише: Милутин Мићовић

Побиједи стара Црна Гора. Стара Црна Гора поткопа нову, нову кулу вавилонску. Паде фараон. Наш догађај је преседан у савременом свијету. Савремени свијет требало би нешто да научи од Црне Горе. У којој се побише старо и ново. У којој ново брзо остара, а старо се обнови. Старо поста ново, ново поста старо. Погледај де, мала моја, коловође црногорског кола. Погледај и види какви су сад. Погледај нешто како су нос објесили. Како им сад ништа на свијет није јасно. Како сад не знају ни шта су радили, ни гдје су били, кога су мучили. Јесу ли то они који су до јуче знали све? И могли све. Све су могли, само људи нијесу могли бити. Који смо зулум од њих претрпјели, каже ми пријатељ. Не ми него Црна Гора. А нама су добро учињели, хвала им, што нас на толико братских мука ударише. Познавали су савремени свијет, а Црну Гору као да нијесу никад видјели. Били су добри технолози производње жучи навелико, којом су нас обилно појили. Све су наопако чињели, што се тиче Црне Горе, а говорили су да јој чине велико добро. Ето такву су религију имали у глави. Ништа не може да нагрди човјека као наопака религија. Сад кад је петровићка Црна Гора побиједила њихову скоројевићку, одједном су се нашли у својој шуми – шуми незнања, шуми неспоразума, шуми беспутности, у зверињој шуми коју су сами засадили себи у душу. Неки од њих кажу да је та шума излаз и рјешење за Црну Гору. Толико су напредовали у просвешченију.

Нијесу знали да је хришћанство савременије од савременог свијета. Доиста то не може да зна свако, а камоли они наопаком религијом опијени. Како могаше да ништа не знају о Црној Гори, а хтјели довијека њом да владају? Ко их тако непоштедно надрогира? Или су се надрогирали сами од себе, отровном дрогом црногорскога властољубља. Која каже – ја знам, ти не знаш! Док сам ја неко и док имам власт, ти ћеш бити нико, и прогонићу те као Бог ђавола. Тако ђаво учи оне којим је власт и убијање браће највиша религија живота. И у томе је Црна Гора лидер у региону. Првачење у том лидерству почело је поодавно. Ту су борбу међу браћом промовисали на Божић 1919, потом су кренули у шуме, да стварају државу на братском крвопролићу. Али то су само инциденти историје. Убрзо су видјели да су и звијери паметније од њих. А они отпадници и од људи и од јунака. Али тај је отров остао у нама. Отада су на великом ризику у Црној Гори и истина, и људи, и нељуди. Побјегоше сви из Црне Горе, који ово не знају. А који ово знају, не треба им више мука, ни славе. Да ли сад зна Мило Ђукановић колика му је непамет. Колики му је био ентузијазам непамети. То се тешко може измјерити. Једна ми комшиница каже: „Неко га замађија и на зло научи. А он умислио да је бог и батина. У последње вријеме све је више личио на Јова Капу. Само је мало тврђи и луђи био лепи Јово. Који ништа не постиже него да потеже бич на браћу. Колико је пала Милова Црна Гора када њега држи за хероја. Чујеш како му кличу по тргова – хоће Црну Гору да преврну. Чују се пријетње овој обновљеној, његошевској Црној Гори да би могла завршити у неком новом Јасеновцу. Ништа кад се испремеће стомак, како је кад се испремеће несретни мозак. Ето које су последице ових обновитељских промјена у Црној Гори. Ови који су мислили да је воде сад им се све испреметало у глави. А не виде да су са таквим поремећајима у глави и прије живјели. И водили Црну Гору путем кога нема. И јаде нам задавали без одмора”. Тако тешке ријечи чујем од пријатеља. А ја мислим – добро је ово све, само се за милиметар измакни и погледај. Да видиш да је овдје по сриједи неки невидљиви режисер свих догађаја. Кога је заслужила стара Црна Гора.

(Аутор је књижевник)