Народ порушио зид мржње

Пише: Милутин Мићовић

Ово је прилика да Црна Гора почне мислити из Црне Горе. Претходни властодршци су раздијелили носећи народ и тако разорили изнутра Црну Гору, послушно спроводећи концепте из страних центара моћи. Нормално је да нађу заједнички план глобализам и ултранационализам (монтенегрински), као што је прошли амерички експанзионизам сарађивао са радикалним муслиманским екстремизмом.

Тако је сад, послије двије деценије цијепања, Црна Гора изнутра сва изранављена. Али у шанси је и да оздрављује, јер ова политичка промјена омогућава обнављање њеног историјског темеља, унутрашњег разумијевања у носећем, државотворном народу. Ултрацрногорци који су носили претходну власт можда због опијума власти нијесу видјели шта су и себи учинили, бјежићи од свог (српског) поријекла, срљајући вољно и невољно полако и сигурно у усташлук и крајњу самодеструкцију. Кад су дочекали да кличу Јову Капи и да урличу уз екстремне усташке пјесме усред Црне Горе, не треба других доказа. Е то је резултат разорене колективне свијести, у коју се сипљу мржња и отров, и која може још само да се надахњује злочином према сопственој браћи. Ово је заслуга Ђукановића, који је као предсједник Црне Горе предано радио на идеолошком организовању мржње према српском елементу у Црној Гори (језику, Цркви, народу) на којем она историјски стоји. Последњи његови „државотворни и идентитетски” пројекти јасно су нас обавијестили о катастрофалној пометњи у његовој глави, која још хоће силом на срамоту да буде глава Црне Горе.

Но, наспрам организовне подјеле народа и деструкције културних и духовних матрица од стране власти, унутар носећег народа Црне Горе збивао се и други, мање видан процес – духовна обнова из коријена. Тај дубински простор живота, политички и идеолошки процеси не могу да контролишу и преузму. Тај простор тим грабљивицама измиче, и остаје слободним људима који се надахњују стваралаштвом, истином и љубављу према свом народу. Тај простор остаје духу који ствара и обнавља, а континуирано је исходио из Цркве. Тако се дешавало истовремено: смишљени деструктивни „државотворни” пројекти – разарање језика (деградација српског језика, гротескно стварање црногорског, полицијско оснивање црногорске (анти)цркве – а на другој страни, као реакција, рађао се обновитељски процес у културној и духовној самосвијести народа, што се пројавило у чувеним литијама од почетка ове године. Литије су задивиле православни народ свијета, свјежином и аутентичношћу хришћанског лика тог народа. Глобалисте је овај народић изненадио грађанском слободом, миром и достојанственошћу. Црногорске властодршце је изненадио прво масовношћу, а онда миром, културом, сачуваним историјским сјећањем, и слободом – свим, оним, што су црногорски властодршци већ мислили да су дотукли у сопственом народу. Ужаснули су се сазнањем да њихови „узвишени” државотворни планови, а на дјелу саморазорни, још нијесу почупали историјски и духовни коријен Црне Горе, који по њиховој опакој идеологији трује црногорски народ српском и православном митологијом, српским великодржављем и словенским свејединством. Све је ово показало да су бивши Црногорци „државотворци” били редом незналице па и злотвори, који се елементарно не разумију ни у човјека, ни у свој народ, а не да се разумију у културно наслеђе, и дубљу логику историјских процеса. Ударили су својим једноуминим главама у зид незнања, и сад су ту гдје су.

(Аутор је књижевник)