Ко је овдје лидер

Пише: Милутин Мићовић

Надали смо се, а кад се десило, нијесмо могли вјеровати. Како да се деси баш сад оно што смо очекивали да ће нам се десити можда једном у животу?! Многи су говорили биће и то некад, али не за нашега живота. А нијесу се надали овоме ни они који су изгубили. Како да се надају кад су својим очима гледали како сатиру Црну Гору?! Сад су се и уплашили кад су видјели да је жива Црна Гора, за коју су мислили да су јој већ и душу узели. Види се колико су мислили, и у шта су вјеровали. Не могу да вјерују да им је власт оштетила и мозак и срце, и пробудила пакао у души. А није само власт, него мора и прије да су имали фалинке на тим мјестима. Које се „залијече” хипнозом власти. А ово живи не би признали, не да им празан црногорски понос. Вала су се празноглавци и мрзибраћа нацрногорчили овога пута. Све уз помоћ државе Црне Горе. На то је била спала ова држава, први пут у свом кратком животу. И Сула Радов је говорио да чо’ек тешко може поднијети кад се нечовјек нађе испред човјека.

Е шта сад, мајчин сине – једни трепећу што су изгубили, други што су добили. Није лако ни једнима ни другима. А ја сам ти сажаљива срца, каже ми саговорник. Тешко је ово издржати и једнима и другима. Али немају сад нашто да се жале. Народ је урадио што је урадио. Од народа се није могло више очекивати ни у сну. Урадио свој посао, и погурао своје прваке у ватру. Нема човјека без ватре, ријеч је старих Црногораца.

Ови што спадоше с власти нијесу могли поднијет’ мисао да нормалан Црногорац може бити Србин. То се цитирало као основна мисао њиховог јеванђеља. Које су знали напамет и они који нијесу знали ни како им се звао ђед, ни од којих им је била мајка.

Што се мене тиче, казује ми мој пријатељ, ни ја не знам како ћу сад? Шта да радим, кад сам изгубио главног противника. Ево већ у ово неколико дана видно ми је пала бојева сила. Али, прибраћу се мало, надам се. Ако је он склоњен, није склоњено оно што је он назлорадио за по вијека. Све је то ту. Нешто се држи под кључем, нешто под шапом. Нешто је по свијету разасуто, а много шта овђе затворено.

Ово се десило зато што се нешто стварно десило у нашем народу. А то стварно превазилази стварност. Јер се десило у души и у духу. Нешто као да је проговорило Јеванђеље српским језиком. Не Јеванђеље, него камење. Камење су били ови људи, презрени и одбачени од ове власти и од ове државе. Чепали су им по глави као по камењу, и по души као по земљи. Нељуди и несоји радовали су се овом обрту вриједности. А они вазда чекају да се људима попну на главу, а гледају и да им образ узму. А сеирили су ко ико и ко нико. И од Црне Горе правили Монтенегро. Кличући: „Е вива, Мило, е вива, Дуче наш”. Крв се сирила поштеним људима. Зар је ово дочекала капа црногорска?

Није лако бити лидер у Црној Гори, а мислили су – ту је најлакше. Не што је најлакше, него се ту лако нађу они који желе да иду за лидером. Кад имају лидера, имају све, па и да љеба немају. Јер имају главу којом мисле умјесто својом. Сад се нешто и ту промијенило. А то је најважније. Јер је испредњачио онај који је испревртао лидере. Није их он испревртао, него су се сами од себе испревртали, кад су чули шта је народ казао. И за кога је гласао. Још не долазе себи, питајући се – може ли неко бити лидер, ко није као и они?

Сад, шта је ту је. Добро је иако није добро. Зла имамо доста, иако неки мисле да је отишло. Треба Црну Гору вратити у живот. Треба камењу одвезати језик. Треба небраћу вратити у браћу. Треба Србе вратити у Црногорце. И Црногорце у Србе. Да сви буду у Једном. Који је извор Смисла. Уз чију је помоћ Свети Петар владао Црногорцима. А они гледали како ће му више јада задати. На здравље свима. И сретна слобода. Тако сам чуо да се поздрављају у Никшићу.

(Аутор је књижевник)