Партијска свијест и кривотворење историје

Пише: Миодраг Чизмовић

Сама ријеч историја потиче од грчке ријечи ιστορία (istoria),  што у преводу значи: очевидац, познавалац, зналац – што сугерише да само онај што је нешто видио, доживио, самим тим и нешто сазнао може о томе да говори и да то тумачи.  У том смислу стара словенска ријеч повијест можда најбоље објашњава смисао историје. Повијест значи видјети и онда казивати то што си видио. Са неке временске дистанце херменеутика, наука о тумачењима, сугерише да се треба уживјети у неко вријеме не би ли га разумјели и покушали аутентично тумачити.  Међутим историја често бива злоупотребљена у дневне политичке сврхе. Говорећи о тој честој банализацији и површности којој су често склони поједини интерпретатори историјских догађања Иво Андрић наглашава: „Умјесто да буде заиста учитељица живота. „историја“ је у многим студијама  назадних и кратковидих писаца постала слушкиња њихових класних, вјерских или „националних интереса и убјеђења, средство за борбу у рукама фанатика и опскураната. „Историјска истина“ подешавана је према њиховим жељама и потребама.“

Постоји једна аутентична мисао руског философа Николаја Берђајева да је демократија са својим парламентом често постаје побједа јавног мјења над истином. Колико су полуистине и класичне импровизације постале свакодневница нашег живота и јавног дискурса можда најбоље свједочи излагање једне посланице у црногорском парламенту која је између осталог закључила да су посланици Подгоричке скупштине тражили да се спале мошти светог Василија Острошког. Међутим када дођемо до тог документа видимо да ствари стоје потпуно другачије.

Сама чињеница да је бољшевизам тријумфовао у Русији а не у некој другој западно европској земљи пресудно је утицао да се марксистичка идеја почиње примати и на нашем тлу. Толико евидентна и постојана љубав Црногораца према Русији не изискује посебну елаборацију. Све што је долазило из Русије доживљавано је на особен начин и примано са најосјетљивијом пажњом. Тако је и тај талас милитантног атеизма, који су бољшевици експлицитно испољавали почео је да се  манифестује и код нас. Бољшевици су пројавили милитантни атеизам и намјеру да потпуно угуше дјеловање Руске православне Цркве. Ирационалност бољшевичког естаблишмента према Цркви можда се најекстремније пројављује у чињеници да је Лав Троцки 1918. године у граду Свијажску наредио подизање споменика Јуди Искариотском са песницом упереном претећи према небу.[1] Сличну рецепцију испољава и Лењин који нема дилему: „Радничка класа Русије доказала је већ једанпут и доказаће још много пута да је способна да „јуриша на небо“.

Иначе Сергије Левицки износи податак: када је Лењин читао Хегелове „философске свеске“, гдје Хегел говори о апсолутној идеји као метафизичкој парадигми Бога, Лењин је написао напомену: „Бога му жао. Стока идеалистичка!“[3]

И заиста 1918. године на Подгоричкој скупштини. наилазимо на захтјев тројице посланика који у том захтјеву наглашавају да сву црквену имовину треба одузети и предати у руке народног одбора. Али кулминацију ове иницијативе наилазимо у ставу број 13 у којој се дословце каже: „Да ова велика Народна скупштина све цркве и манастире сведе у ранг капела. Даље, да нареди да се закопају у земљу сви суви људски лешеви који још и данас постоје у манастирима, под именом чудотвораца, тако да се над тим остацима једном изврши сахрана и да се народна свијест ослободи од притисака вјековних вјерских заблуда. Лица, пак, која су до данас живјела обављајући црквени, вјерски церемонијал, имају се запослити у грађанској служби у колико би била за исту способна.“[4] Ова иницијатива је заведена али се о њој није уопште расправљало. Индикативно је да су та три посланика врло брзо постали  чланови Комунистичке партије.

Следећи Фојербаха марксизам настоји да покаже да је вјера у Бога знак слабости и сиромаштва, али да ће религиозност ишчезнути када се људска свијет еманципује. Комунистичка аксиологија подразумијева да је са комунизмом енигма историје завршена. Међутим иако по марксизму у комунизму држава одумире, она је та која у једном моменту заслужује обоготворавање,  и која је једина способна да до тог узвишеног циља дође.

Постоји једна аутентична мисао Владимира Соловјова да држава не постоји да би се наш живот претворио у рај већ да се наш живот не би претворио у пакао. Свједоци смо да живимо у времену обоготворавања државе, нације.

Пагански национализам сугерише баналну, поједностављену логику да сви они који не подржавају став партије, која себе индентификује са државом и нацијом, да су њени непријатељи и рушитељи. Утемељење овог става наилазимо у добро познатој мисли Луја XIV „Држава то сам ја“. Сама етимологија ријечи партија потиче од латинске ријечи partiri што значи подијелити. Француска ријеч parti – странка, partie – дио. Ријечи подјела и дио као да сугеришу једну перспективу, ограниченост и немогућност спознаје пуноће истине и цијеловитог сагледавања. Партијска свијест са својим монополом  постаје огромно искушење које отвара врата царству медиокритета.

Пагански национализам сугерише да се и вођа, који је персонификација непогрешивости и јединог истинског пута мора слиједити по сваку цијену. Из тог разлога, цитирајући Берђајева та перцепција неминовно долази до исходишта да та скупина људи постаје препозната и идентификована као милитантна атеистичка секта.

И онда не треба ни да чуди што постоји такмичарски дух да се покаже сервилност, оданост једној идеји кроз што екстремније изјаве, кроз реторику пуну набоја и искључивости. Дисање раздором постаје кључни фундамент иза кога се крију такозвани заштитници државе. Те демагошке флоскуле, а демагогија на грчком језику значи вођење народа, најбоље се манифестује у ријечима револуционара из романа Достојевског Зли дуси која гласи:

„Што више волим човјечанство тим више мрзим сваког човјека појединачно.“.

Љубав подразумијева жртву и оданост. Патриотизам као љубав према земљи својих отаца подразумијева надоградњу на славне тековине прошлости а не њено опустошење и декаденцију. Ако истински волимо своју државу морамо вољети конкретне људе и истинске вриједности и никако се не смијемо крити иза магловите и лажне љубави. Онај ко истински воли он безрезервно даје, као што пјесник каже само оно што дамо заиста смо имали,  и апсолутно није онај који само узима од те држава у коју се реторички и демагошки вјечито куне. У том смислу цитираћемо ријечи Максима Горког који ће на једном мјесту рећи: „Ма колико ми галамили о љубави према домовини, та се љубав ретко уздиже изнад самољубља, изнад оног најприземнијег егоизма.“

Свака озбиљна држава је држава свих њених грађана и она је ту да олакша и поједностави живот заједнице. У секуларној држави држава и Црква морају пројавити одвојеност и немјешање. Сама чињеница да једна партија заговара стварање нове Цркве мора да забрине. Руски пјесник Јосиф Бродски на питање да ли писци требају да се баве државом и властима одговорио је:

„У крајњем случају докле год држава допушта себи да се мјеша у послове литературе, литература има право да се мјеша у послове државе.“

Само ако тријумфује дух међусобног уважавања, следећи максиму грчког сликара Апелеса „обућару не даље од обуће“, можемо рачунати да ће се ствари стабилизовати а наш живот ходити ка мирној луци. Бојим се да смо миљама далеко од тога циља.

Излагање са Округлог стола Кривотворење историје. Округли сто је одржан 6. августа 2020. а уприличила га је невладина организација Не дамо Црну Гору

преузето са сајта: https://stanjestvari.com