Нешто о плишаном аду
Пише: Милутин Мићовић
Да није како је, знао бих како бих. Овако ни тамо ни овамо. А перо не може да пише кад је ни тамо ни овамо. Нула је велика, као утроба, која не може да свари све што је прогутала. Црна Гора је доста репрезентативан узорак савременог свијета. Ко не види подземне силе савременог свијета, не може да види ни шта се збива у Црној нам Гори. Све да је из Катунске нахије, с Цетиња, не види. Његош је видио свијет кад је рекао: „У ад ми се свијет претворио”. И тада је Његошу било – ни тамо ни овамо. Слутио је велико поклање, међу својим туђинима „Не бојим се од вражјега (о)кота…но се бојим од зла домаћега…. Враг ђаволу доћи у сватове, Те свијећу српску угасити”. И опет ад. Разлика је од ада до ада – има стравичних адова, и плишаних. Хајде да назовемо овај наш савремени црногорски ад – плишани ад. Плишани ад кога регулишу плишани лидери. Плишани, кажем, јер имају амбицију да га мало хуманизују, да не кажем нашминкају, да нико не би рекао да је то ад. Какав је мајстор Ђукановић да од ада направи неку представу раја. Ето, убиједио је пола Црногораца да је НАТО, чији је посао да сије страх и смрт, рај за Црну Гору. А мука убиједити његове заврзане, довољно је да им кане кап дроге, кап идеологизоване, преслатке дроге. А не знам шта рећи о плишаним српским лидерима? Нећу сад, можда ће бити паметнији у септембру кад се крене на виртуелну наставу. Е кад је ово овако, шта да раде поменути Његошеви стихови, који реално говоре о стању у Црној нам Гори. Само ови стихови имају да развале колективни мозак сваке партије у Црној Гори, која се тобож занимају њеним народом. Зато лидери хоће простије, а оно све испада компликованије. Зато хоће прагматичније, а оно све се продубљује мистичније и адскије.
Давно су неки прагматичари одлучили да се треба отргнути од Његоша, па мислити као и сав остали нормални свијет. Зато му је морао бити и гроб преврнут и црква обурдана, као ненормалном генију, за кога је само небо постојало. И све су урадили по закону – ми имамо право, то је црногорско брдо, дакле и сваки камен на њему је црногорски, ником се ништа не отима, само од овога првога правимо нешто друго, итд. Тако и сад раде, или хоће да раде. Је ли Црна Гора власник њених брда и њених гробова? Ваљда јесте. Па кад је власник и највиших брда, зашто не би могла бити власник и тих црквица подигнутих по тим брдима? Откуд сад да су те црквице важније и од брда која их држе? Зашто се те црквице толико праве важне, види богати? Шта има у њима те се оне тим величају до неба? Паметан човјек то не може да прихвати да је тако. Паметном човјеку не иде у главу да у цркви има нешто што његове очи не виде. Не прихватају и гаде се ријечи као ових: Неко чудо у њима живи, које их прави вишим него очи виде, и више него ум разумије. Е такви, од попова домишљени парадокси, а подржани неписменим бакама, ако им се допусти, имају да униште нормалан ум. И прошири ли се то тако, заузме ли маха кроз неписмен народ, то може и државу да нам сруши. Јер наша држава није Китај, но ко поита за дан ода је прође. Ево видите да су се нашему предсједнику Ђукановићу, кога свијет држи за политичког паметара са Балкана, попеле на главу такве приче, и таква деструктивна и лудачка сила у неписменом народу, па не може више жив да их поднесе. Не само да га лично угрожавају, угрожавају му концепт Црне Горе, почеле су да му угрожавају и државотворни ауторитет у међународној заједници. И видите, у живим се мукама досјетио, и прибјегао граничном решењу. Ријешио је да се запопи, и да буде, како– тако, макар и не скидао цивилно одијело, главни поп у Црној Гори, и да онда може да попује и за овај и за онај свијет.
Хоће ли то бити неко ново чудо Црне Горе, које неће, здраво био, ни он дочекати – видјеће неко некад.
(Аутор је књижевник)