Браво ти га, Ердогане!

Пише: Милутин Мићовић
На кога ће тежа свијета него на хришћане, и то на православне. Православци носе своје муке уживо, дакле носе их љубавно. На неки начин, они љубе муке, јер знају да их претварају у небеске напитке. И кроз тај аспект још се води полемика између Св. Григорија Паламе и чувеног Калабријца. Вољети, значи примати у себе оног другог. Помијешати се са њим, као што се мијешају вода и алкохол. Браћа католици имају мало другачији приступ – вољети, значи понајприје поштовати. Имати етичку религију, за разлику од ове наше, егзистенцијалне, радосне и – луде. (Често ми падне на памет реченица мог пријатеља, који је говорио: Није довољно да си паметан, ако мало нијеси и луд, џаба си паметан.) Е, ми православци, смо, ту и тамо, паметни, али смо ту и тамо, и луди. А то Богу зна да буде милије, него да смо Соломуни. Јер да смо само паметни ми бисмо сви требало да се поубијамо. Кад изведемо логичке закључке, ми живимо у таквом поразу да нормална памет ту не може остати у памети.

Ево, уђоше Турци опет у Агиос Софиос. А још сваком православцу звоне коњске потковице у мозгу, од оне 1453, кад су Турци на бијесним атовима у њу ујахали. Шта је тада било с несретним православцима? Разбјежали се из царског града, из средишта свијета. Тада им је опет јасно казано да њихово царство није од овога свијета. Умјесто града, изабрали су пећине по бреговима и стијенама Кападокије. А нијесу се ни ту зауставили, дошли су и до Србије. Свима су показивали да град за којим жудимо није овоземаљски, него небески град – Уранополис!

Наши комунисти у Црној Гори, потомци необрезане лозе православаца, кажу – живио, Ердогане, наш у невољи брате. Ти нам тако помажеш. Јербо су ови наши православци толико дигли главу да не поштују наш град, ни државу, ни власт, него кажу – ми смо заточеници друге мисли, неписане поезије која се директно уписује на небо, немојте да нам досађујете са земаљском логиком, која људе и народе припрема за удобну смрт. Ето, такви су наши лудаци, наши српски православци, који још кажу и да су прави Црногорци. Овдје је неко луд – ми или они!? Ми нећемо да смо луди, а њима лудило више одговара него ова наша памет. Зато ти хвала, Ердогане, бичу свјетски. Е и Његош те описао прије сто педесет година, алал ти вјера нови Мухамеде. Луди и генијални Његош све је видио. Прећутаћемо онај његов срамни стих: „Те Софија за коњушку служи“. А није за коњушку, него за елиту Алахову на земљи, за изабранике Мухамедове. Е па да смо се и ми потурчили прије пет вјекова сад бисмо били на коњу. Надамо се да за ово неће чути Трамп, ово су само изрази нашег поштовања царском турском народу, који ће и овдје код нас да подиже муслиманске центре, почев од Немањиног града. Нијесмо луди да не знамо што радимо.

Не бисмо ово сад овако говорили наглас, али су нам се наши православци попели на главу. Кажу и да су они створили државу Црну Гору. Још нам кажу – она Црна Гора коју смо ми створили, с крстом и мачем, била је држава, народна држава, а ова коју ви правите је држава криминала и лопова. Па могу ли се трпјети такви лудаци, који нас бију право у цик мозга? Кад смо ми у питању, код њих нема православне милости, и хришћанског праштања. Мораћемо их препустити погрому, олуји, као што је то урадила некад царска власт у Цариграду. Ко да их трпи, кад нам кажу да ми ништа на бијелом свијету не знамо. То што се ми генијално сналазимо у тамним свјетовима, у европском и америчком подземљу, стижемо и до Арабије, они то не цијене. Не да не цијене, него презиру. Зато ми морамо да се обрачунамо с нашим православцима, којима никаква памет овог свијета не иде у главу.

(Аутор је књижевник)