Не бих, а морам

Пише: Милутин Мићовић
Нешто не бих ништа. Не бих ништа овог пута писао. Ако ми се не отме што. Има и таква ситуација: ти не би, а оно би. Ти нећеш, а нешто из тебе хоће. Све друго и некако може човјек контролисати, али писање не. Ако не излети нешто што нијеси мислио, и никако очекивао, не ваља писање. Писање (добрих) текстова стоји на некој неконтролисаној контроли, или на контроли коју је немогуће контролисати. Елем, мелем! Жао ми је ове наше јадне политичаре. Жао ми је кад их бијем. Жао ми је и кад их не бијем. Жао ми је кад видим да ништа под бог јаки не знају. Жао ми је и прежалити не могу кад видим шта нам од Црне Горе раде. У какву је јаму обарају. Све стварајући је по мјери свог неума. Кад пресити човјек, заспи му биће. Нијесу они само преситили, него се и накусали зле хране. И онда та зла храна заповиједа шта да раде. Којим мукама да муче оне које још могу да муче. То је и нека њихова мјера уживања у власти. Колико могу друге да муче, толико се осјећају моћни. Разлика између животиње и човјека по овоме питању није мала. Животиња то ради тренутно, кад јој друга, мања, стане на пут. Прође то, и њу прође то. А човјек не. Он ужива у обезбјеђењу услова да своје поданике мучи. Има у томе неко отровно наслажденије. То је код нас на Балкану мало спонтаније него у опробаним западним процедурама. Овђе има поклик: Ако нећете како вам ја кажем, нећете ни ваздуха добити него на сламку. Истински патриотизам је да волите Црну Гору и кад вас она понижава и мрзи. Будите црногорски хероји, па је волите и кад вас она понижава, без љеба оставља, и једва чека да умрете, или негђе да нестанете. Нијесте достојни новоцрногорског имена ако нијесте спремни на те сложеније односе. Немојте мислити да ми волимо ове према којима јавно показујемо пажњу и поштовање. Немојте да будете сигурни у оно што видите. Ослоните се на невидљиво. Тако вас и ваша црква учи. Па она вам је милија од државе коју још имате. Ви бисте радије остали без ваше државе, него без ваше цркве. Е, научићемо вас мало на друкчију љубав. Морамо вам мало поправити ум, много сте нам мрачни. Ко више воли цркву коју не види (суштина цркве је невидљива), од државе која вам боде очи, онда ми морамо да порадимо на њему. Да одлијемо, гђе је препунано, да пострижемо гђе је предугачко. И у старој Црној Гори, тако су радили султани и њихови изасланици, доводећи у ред Црногорце. Читајте мало боље тај ваш „Горски вијенац”. Ви само памтите оно што вам се свиђа. Али вријеме је да ми вама протумачимо „Горски вијенац”, као што смо протумачили Његошеву цркву на Ловћену. Па и Његош је сликао идеалисте и реалисте. Па вјечити идеалиста је тај ваш владика Данило, који не зна шта ће ни како ће. Који Бога пита шта да ради, јер сам не може ништа да предузме. Зато је наш данашњи владар сушта супротност владици Данилу. Он не мисли, он ђела. Не замара се мишљењем, има програм и његове процедуре. Бога не зарезује, више него да га нема. Он зна, ако Бога има, он не би могао више да буде од конобара у „Хилтону”. Шта ће му Бог, да му квари послове?! Држао се што даље од Бога да би више посла урадио. Па мислите да би могао овако да испреврће Црну Гору да Бога није одгурнуо од себе?! Имаш гђе, што мораш овђе, каже му. Ако мораш да навратиш, ето ти Амфилохија и Јоаникија, па се испричајте на Епископском савјету, утврђујте ЦГ у средњем вијеку и на небесима. Сити се исплачите и испричајте, ми морамо од Црне Горе да направимо нешто што није никад била. Па макар и сви Петровићи због тога платили. Морамо их довести на евроатлантску мјеру, да не сију мегаломанију по црногорским брдима. Е, лудила нам је преко главе!

(Аутор је књижевник)