Свети Илија и лажни пророци

Пише: Милутин Мићовић
Елем, мелем – тако је започињао пјесму или какву причу пјесник Ранко Јововић. Јер треба започети неки разговор без икакве амбиције. Просто онако, да видимо како сарађују ријечи, и асоцијације. И сасвим неамбициозна ријеч може да изазове разне асоцијације. Посебно ако су људи већ пуни свега. Ако им је свега до грла, као ово у нашој Црној Гори и Србији. Не може мимо ово. Ови у Србији почели су да ломе, ови се наши овђе још суздржавају. Власт помало бије и притвара. Није то још ништа. Ништа слиједи. Понеко међу нама мисли да Јеванђеље влада Црном Гором, и зато још нема много ломљаве, просипачине и одирачине. Мада, у Будви је било, и траје. Тамо неки пијевац који још нема ни кресту на глави почео да води кокошке на збор. Захвално је данас водити кокошке, јер ако треба однекуд да се чује нека важна ријеч, кокошке истог момента закакоре и заурличу на философа и народног Марка Миљанова. Послије урлања до изнемоглости, под заштитом државне службе, само докакоре: те приче више не пију воду. Ми не волимо да нам се овђе неко прави важан. Одмах нам такав најаше на наше кокошије живце. Страшно нас нервира то што се помињу истина и правда, а и врапци знају да тога нема. Ми ћемо овђе одсада да водимо власт (…један мали, репрезентативни инсерт из црногорског јавног и државотворног живота!).

Елем, мелем, нема ништа ново да се каже. И да има, нема се коме. Ови који су у неким партијама, властима, локалним или универзалним, у менталној су блокади деценијама. Говорио сам, док сам био млађи и хитрији, да се лакше скинути с дроге, него с власти. Ко зајаше, јашаће, бели, док црни магарац цркне. А цркавају и магарци, иако се нама чини да су бесмртни. Добар лидер измијени бар по десетак магараца. Ма не скида се док му не сломије кичму. А разлог је јасан. Он сваке године постаје много тежи, под тежином државних задатака и одговорности, а црном магарцу убоји по кичми и ребрима само се размножавају.

Елем, мелем, што би рекао пјесник. Пјесници су били више цијењени у вријеме комунизма, него у посткомунизму. Комунисти су сматрали да има нешто опасно у слободном духу човјековом – а то може да нанесе штету њиховој идеји. Ови се више не заносе да су људи (не подносе ријеч човјек, чојство, чак се гаде тога), они су извршиоци програмских задатака. Не знају небеса ни шта им главу носи, већ људско разиђују до дна. Међу њима влада палица, и паличићи. Ево Мило краљ свакога свога прво удари палицом по глави, па му онда изда партијски задатак. Тако раде паличићи, смјерају да сможде и Петровиће (кам да им је). Нема разлике много ни у опозицији. Посебно српској. И њима координате одређује М.Ђ. Отпали од српског културног и духовног темеља, од народа, Он им је опсесија. Па то је права мустра за владање, и уништавање сваког добра и заметање крвног кола. Енергија која се покренула у литијама онако плута између нас, а наши „српски вукови“, чекају вријеме избора да уђу међу јагњад. И да направе касапницу. Елем, мелем – тијесно отвсјуду! Како неће какав потрес неконтролисане енергије, потрес чојства и јунаштва, земљотрес генијалности, како је викао пламени Јустин Поповић, из комунистичке пустаре. И сад је пустара нечојства и нејунаштва. Све маска до маске. Гринули, грантају, чангају, газе, не би ли остали на кловновској позорници. Па сипају прашину у очи, да не би нико ништа видио.

Што не поједе корона, појешће ово љето. Јер ово љето се не планира за одмор и љепоту, него за пљачку душа. Ноћно-дневно, по подрумима, колибама, катунима, солитерима, док народу образ узму. У демократији без лика и имена, с лидерима на ћоравим коњима. Надати се у Светог Илију и његовог гаврана.

(Аутор је књижевник)