Видовдане, мој очињи виде

Пише: Милутин Мићовић

На Видовдан је исписана судба српскога народа. Страшна, и узвишена. Ни косовски јунаци нијеси могли доумити пут којим су кренули, ни значај који ће имати њихов подвиг кроз вјекове, говори ми саговорник, врло ауторитативно. Смањио сам се, и слушам: у таквом пламеном стању, човјек је изнад мисли, и то што учини тада, остаје да мозгају онима који ће доћи иза њих. Можда остају од човјековог живота на земљи само такви моменти који његово биће подижу изнад мисли. Његошев стих „нек` пропоје пјесна од ужаса” тек наговјештава ово стање, јер у пуноћи подвига превазили се ужас, и наступа пјесна. Ето, ти моменти славе држе косовске јунаке у сунчевом систему српског поимања слободе и жртве, и космичке онтологије. Те двије ријечи – слобода и жртва посветиле су српски рјечник, и оно стање човјекове егзистенције које надилази ријечи, и логичко разумијевање.

Можда смо ми Срби зато изван логике, посебно они прави Црногорци, који су сматрали да је име важније од земаљске кугле. А лако су гинули, Бог их видио. И кад ништа друго нијесу знали знали су да им живот ништа не вриједи, ако витешки не погину. Ако се не умијеша пјесма у њихов подвиг, чекали су смртни заборав. Није то мало, па ни у овом нашем времену, које је изгледа пресудило сваком подвигу, свакој пјесми, свакој сабљи, сваком смислу. За такав полом високога смисла заслужна је ова нова Црна Гора. Да ништа није урадила него то, доста је урадила. Јер није лако потрти све те подвиге, све те јунаке избацити на ђубриште. Само она једно не зна, да ти јунаци и њихови подвизи сијају и док су на ђубришту. Они су небом заштићени, зато и кад су на ђубришту сјаје. Таква им је судбина. То је њихова способност за дубину понижења и љубави. То је њихова љубав према својима, и кад су они изроди, мрзитељи и злодејци.

Да је то тако, само треба погледати Црну Гору данас. Никад ни у сну није помислила да ће доћи до овога. И ево дошло је до овога, али из овога, неким чудом, освиће Видовдан. Једни пјевају с ђубришта и с крста, други сједе у Влади и ватају се за главу. Не знају шта учињеше од Црне Горе, не знају шта учињеше од свога живота. А владали су к`о неки метални људи. Као да су први пут мало дошли себи, и виђели да их нема, поред све силе коју имају. Могу да зажмуре и да народ баце под точкове, чиме би до краја извели своју логику. Хоће-неће, неће-хоће, памет их њихова смела. И све су слабији што се више колебају, као да нешто узнавају. Нешто је у тинтарама остало, нека мрвица, и то је више од онога зора и биковине које су искалили, правећи Црну Гору без Видовдана. Све досад су се гадили прекора: су чим ћете изаћ пред Милоша?! То им је давало више залета и зле снаге, да те приче погазе и поспу пепелом српске митоманије. Само су говорили – нека они гуслају, ми правимо нову Црну Гору. Митомани мисле да ће с гуслама ући у Европу, а не могу преко прага Балкана. Тако причаше, и газише нас двадесет година, као двадесет вјекова. Сад их више нико не слуша више него бриселске мајмуне. Виде да им ријеч пред народом не вриједи пребијене паре, па је замјењују пендрецима, другови Тачија и Харадинаја. А народ к`о народ, опет ниче као из земље трава, огријан зраком Видовдана. Чекао је тај народ и на ђубришту црногорском, не тулећи у души кандила, како каже, један косовски свештеник. Као да је овај народ читао Псалме, док су се њихови властодршци бавили евроатлантским интеграцијама, дивљом транзицијом и светим криминалом. Сад им се не зна ко су, ни чији су, ни одакле су, што се Црногорцима никад прије није десило. Смишљају да цркву загрну, па да нема Бога за свједока. Кад их чују ђеца шта причају, кажу: ево опет ових рогоња, сад ћемо им одбити рогове.

(Аутор је књижевник)