ЦРНА ГОРА И ЊЕНА СЈЕНКА

Трибина ТРИ БОЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ- вјера, језик, писмо
Милутин Мићовић, 25, јун, 2020

Сви конфликти у Црној Гори,- иделошки, друштвени, политички, потичу из оних питања која називамо идентитетска. Она су се за ових 20 -ак г. усложнила скоро безизлазно, из два главна разлога. Из простора државне власти, та су питања преузели идеолози овакве Црне Горе, који имају намјеру да преорганизују културни идентитет Срба Црногораца, одвајајући их од историјског и духовног темеља. На том путу им помажу људи из културе, који су спремни да слијепо служе политици.

На другој страни, питања српског идентитета Црне Горе, преузели су такође политичари, лишени компентенције за тако сложена и дубока питања, али испуњени амбицијом, да од њих праве свој страначки и политички резултат. Зато су се та питања вратила опет нама и цијелом народу, куцајући на врата сваког од нас, и питајући: ко си ти, ко смо ми, ко сте ви? Tако су интонирана, ова питања, као да нам од њих зависи наша будућност и живот.

Поштовани пријатељи, – ми смо рођени и пуноправни насљедњици српске и словенске културе, која овдје у Црној Гори и много шире – у писаном насљеђу, живи барем десетак вјекова. За тих десетак вјекова, ниједан дан није прошао, а да наш језик није доживио неко ново сазнање, доградио своје искуство, пронашао још дубљи ослонац, обновио се у неком новом човјеку из нашега рода. Оно што чува акумулирано искуство нашег човјека овог простора, нико не може опет обухватити, али свако од нас, могао би се спојити с тим моћним духовном и културном насљеђем,- својим живим коријеном. Бити жив и духовно здрав, значило би – владати собом, и својим духовним и културним насљеђем. Све идентитетске приче, и наравно сви проблеми везани за идентитет, могли би се смјестити управо у смисао ове назначене реченице. Нијесмо паметни и зрели колико имамо година, него колико имамо вјекова духовног насљеђа.

Човјек који изгуби, или прекине везу с овим насљеђем, не само да губи ослонац, него често жели и да тог ослонца више нема ни код других, ни код брата ни код шире родбине, јер га то насљеђе угрожава и поништава својом сјенком, и подсјећа га на нечисту савјет, на убијање његових предака у њему.
Мећу многим подјелама у Црној Гори, дешава се, последњих двадесетак година, ова подјела у простору језика, то јест – у простору разумијевања улоге ума, разума, слободе: једни сматрају да њихов живот губи вриједност ако се одвоји од овог дубљег, предачког смисла и памћења, други, као да су једва чекали да се некако отарасе тог недогледног, оптерећујећ смисла, па иако су му у њему сви преци.
Кад је Његош на почетку Горског вијенца рекао: племе моје сном мртвијем спава, мислио је на овакве, али та се пјесникова ријеч чула и међу уснулима, и неке пробудила, а чула се и међу отпалима, и неке вратила у своје поријекло.
Нормало да човјек, до своје духовне очевине не може доћи без љубави према својим прецима, -не може да пробуди уснуле силе у себи, не може да зна ништа о себи без смисла оних Његошевих ријечи, као што су: удар нађе искру у камену, нека буде борба непреста, нека буде што бити не може. И не може ништа да зна о смилу херојства, и дубини сазнања, које прожима претке и потомке, без Његошевих стихова: су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе докле сунце грије. и сч..

Други, порицатељи дубљег смисла језика и живота, народног памћења, ове ријечи узимају просто као ријечи из прошлих времена, које више немају реалног смисла, па их треба схватити просто као пјесничке слике, према којима савремени човјек реалног односа према животу, нема више никакву обавезу. Ови мрзитељи на дубљи смисао живота, Језика, стваралаштва, још су се ближе одредили према овим и оваквим ријечима из свог духовног и културног насљеђа, изрекавши један дистанцирајући кфалификатив: то је митолошка збирка и митоманска забава оних који су отпали од савременог живота и његових вриједности.

Ми смо у Црној Гори данас суочени с обилним изливима таквог цинизма упућеног нама, и са организованим порицањем историјског смисма, и самопорицањем сопствених темељних вриједности. Да немамо унутрашњу одбрану, која је потпомогнута нашим живим насљеђем, и личном стваралачком слободом и вјером, тај би нас братски отров доиста већ и отровао. У оваквом стању, испили смо многе чаше жучи од своје браће – небраће, али нијесмо се отровали, јер смо имали и по чашу меда и нектара, која се натаче из наших стваралачких моћи, личне слободе и залиха нашег насљеђа.
Могли би сад овдје увести још једну Његошеву метафору, свима вама познату, и врло илустративну, а тиче се његове пјесме Орао и свиња. Изоштрени и радикализовани метафорички смисао ове пјесме данас је јако уткан у нашу савремену црногорску збиљу да се јасно могу препознати и једни и други.
Култура у свом најбољем избору сабира најљепше, у најсвјетлије странице духовног насљеђа, и најбоље примјере чојства и јунаштва. Она тако чува и његује идентитет и интегритет појединаца и народа, и она је увијек ослонац за оне који долазе, да се препознају кроз оне који су били, и да сами дају рода да би дали ослонац долазећим. И сад би могли назрети, које бреме морају понијети , на какаве препреке морају наићи, какву личну храброст, и духовну издржљивот морају имати.
Јер за ових 20 година, званична политика Црне Горе, њени служитељи и апологете идеолошки измасакриране културе, праве државни идентитет нове Црне Горе, урушавајући историјске темеље, обрушавајући се као на највеће кривце, управо на српски језик и српску цркву, то јест, на живе идентитетске ослонце историјске Црне Горе.

Тако имамо једну велику, унутрашњу невидљиву битку у Црној Гори, за чији се исход још не зна. Они који се боре за своје културно памћење, за континуитет, за стварни живот, цјелину човјека и народа, од државе су отписани као непотребни, и држава се труди свим државним моћима, да их сасвим одстрани из јавног живота, посебно да их одстрани са свих мјеста, одакле се одлучује о важним питањима Црне Горе. Али они су ослоњени на онај истински духовни и културни ослонац Црне Горе, из кога црпу снагу за нова дјела, из тога опет обнаваљају ону дубинску Црну Гору и у нашој савремености, држећи јој темеље, да се сасвим не урши. За такав свој подвиг, слободан избор и другачије мишљење, добијају збирни кфалификатив: непријатељи Црне Горе!

Имамо на крају изоштрен парадокс, који прожима савремену Црну Гору: Они који немају ништа, који су одбачени од ове Црне Горе, обнављају не само њен темељ, него и њену савремену културу, промовишу слободу у духу Његоша и Марка Миљанова, имају све, иако немају ништа у својој држави. И оне који су интегрисани у овакву идеологизовану антињегошевку Црну Гору, који немају у својим дјелима и прегнућима ништа вриједно, али имајући све друго.

Надам се, да ми који баштинимо српски подвижнички етос Црне Горе, уједињени у основном сазнању, и удружени у својим дјелима, можемо нешто да промијенимо! То је и основни разлог овога нашега вечерашњег скупа!