Трибина у Никшићу – Три боје Црне Горе: Вјера, језик, писмо

Синоћ у Црквено-народном дому Свети Василије Острошки у Никшићу, у органозацији Српског националног савјета Црне Горе, Матице српске-Друштво чланова ЦГ и Националног покрета Његош, одржана је трибина „Три боје Црне Горе: Вјера, језик, писмо“.

У пуној сали, публика је имала прилику да чује бесједе књижевника Милутина Мићовића, историчара др Васиља Јововића и проф. др Јелице Стојановић.

„Сви конфликти у Црној Гори,- иделошки, друштвени, политички, потичу из оних питања која називамо идентитетска. Она су се за ових 20 -ак г. усложнила  скоро безизлазно, из два главна разлога. Из простора државне власти, та су питања  преузели идеолози овакве Црне Горе, који имају намјеру  да  преорганизују културни идентитет Срба Црногораца, одвајајући их од историјског и духовног темеља. На том путу им помажу људи из културе, који су спремни да слијепо служе политици.

На другој страни, питања српског идентитета Црне Горе, преузели су такође политичари, лишени  компентенције за тако сложена и дубока питања, али испуњени амбицијом, да од  њих праве свој страначки и политички резултат. Зато су се та питања вратила опет нама и цијелом народу, куцајући на врата сваког од нас, и питајући: ко си ти, ко смо ми, ко сте ви? Тако су интонирана, ова питања, као да нам од њих зависи наша будућност и живот“, нагласио је у уводном дијелу своје бесједе књижевник Мићовић и додао:

„Мећу многим подјелама  у Црној Гори,  дешава се, последњих двадесетак година, ова  подјела у простору језика, то јест – у простору разумијевања улоге ума,  разума, слободе: једни  сматрају  да њихов живот губи  вриједност ако се одвоји од овог дубљег, предачког  смисла и памћења, други, као да  су једва чекали да се некако отарасе тог недогледног, оптерећујећ смисла, па иако су му у њему сви преци.“

Мићовић је, позивајући се на уводне стихове Његошевог „Горског вијенца“, „племе моје сном мртвијем спава“, истакао да је Његош управо мислио на овакве, али та се пјесникова ријеч чула  и међу уснулима, и неке пробудила, а  чула  се и међу  отпалима, и  неке вратила  у своје поријекло.

„Имамо на крају  изоштрен парадокс, који прожима савремену Црну Гору: Они који немају ништа, који су одбачени од ове Црне Горе, обнављају не само њен темељ, него и њену савремену културу, промовишу слободу у духу Његоша и Марка Миљанова, имају све, иако немају ништа  у својој држави. И оне који  су интегрисани у овакву идеологизовану антињегошевку Црну Гору, који немају у својим дјелима и прегнућима  ништа вриједно, али имајући све друго“, нагласио је Мићовић и апострофирао:

„Надам се, да ми који баштинимо српски подвижнички етос  Црне Горе, уједињени у основном сазнању, и удружени у својим дјелима, можемо нешто да промијенимо“.

Стојановић: Језик је наша невидљива црква

Вертикала сваког простора, сваког града, села, сваког племена, кућића и оџаковића, сваког срца које је својом најдубљом суштином израсло из искона и слуша откуцај и ехо вјекова – јесте српски језик и његов графијски израз, српско писмо – ћирилица (ЈЕЗИК ЈЕ НАША НЕВИДЉИВА ЦРКВА). Тај језик и то писмо оставили су нам наши преци (давни и прадавни, богодавни и БОГОМДАВАНИ) потомцима, у надубљем ЈЕСАМ и ВЈЕРУЈУ, казала је Др Јелица Стојановић.

Подсјетивши да је „српско име је старије и од словенског (или се јавља паралелно са њим)“ она је истакла  да су у најранијем периоду народ и језик једно, носе исто име јер су исто: језик је значио народ.

„ЈЕЗИК «СРПСКИ» тада је значио српски народ“, нагласила је Стојановић.

Она је подсјетила да је Никшић типични носилац IХ дијалекта.

„Многи су говор Никшића истицали као узор ‘правилности’ и чистоте српског језика. Тај мелодични четвороакценатски систем, јединствен је у свијету. Из тога је проистекао и одабир В.С. Караџића“, истиче Стојановић.

Ћирилица је историјско писмо свих простора које су данас у саставу Црне Горе, напоменула је она и закључила:

„Јесмо ли остали неки други људи…, јеу ли нам усадили нове гене (нехумске, нехерцеговачке, несрпске, нецрногорске…) – монтенегринске «ликова», јесмо ли постали креатуре нове власти… Наравно да нијесмо: јер НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ…“

Први пут у писаним изворима помиње се жупа Onogoste у „Љетопису попа Дукљанина“ (у 30 глави), у области Подгорје (Submontana), подсјетио је Васиљ Јововић. „О јакој христијанизацији овог подручја говоре нам подаци да је у Никшићком пољу постојало пет манастирских комплекса: Св. Луке у Жупи, у мјесту Растићима у Озринићима, у Кусидама испод Медар Дола, у Ћеланском Долу испод Будоша, и у Попима. Све су их Турци порушили, а до данас се сачувао Жупски манастир, као и црква Св. Петра и Павла под Требјесом из немањићког периода. Калуђери су у манастирима омогућавали елементарну писменост и његовали традицију народне државе и славу Немањића“, наводи он.

Подсјећајући на историјске прилике у којима је током вјековао доспијевао Никшић, Јововић је истакао да су „црногорске владике и владари водили су борбу и против никшићких Турака, све до коначног ослобођења града 9. септембра 1877. године и припајања дијела Херцеговине и града Никшића Кнежевини Црној Гори на Берлинском конгресу 1878. године“. „У Књажевини/Краљевини Црној Гори, на спони Старе Црне Горе и Херцеговине, Никшић доживљава привредни, економски, демографски и културни преображај. Никшић је грађен као прва плански и урбанистички уређена варош (по пројекту Јосипа Сладеа), а захваљујући помоћи руског двора подигнути су Саборни храм Св. Василија Острошког и царев мост“, наводи Јововић.

У умјетничком дијелу програма, учествовали су: Цркве хор Св. Новомученик Станко, пјесници Милица Бакрач, Сава Радуловић и Радинко Крулановић, афористичари Блажо Паповић, Предраг Баћко Милачић и гуслар Максим Војводић. Водитељи вечере Милица Бакрач и мр. Милорад Дурутовић.

Комплетни текстови говорника: Јелице Стојановић, Милутина Мићовића и Васиља Јововића постављени су на нашем сајту у рубрици БИБЛИОТЕКА.

Преузето са сајта Српске новине

Драгана Б. Мијушковић

Три боје Црне Горе,