НИКШИЋ ОД НАЈСТАРИЈИХ ВРЕМЕНА ДО 1878. ГОДИНЕ

28. јуна 2020.28. јуна 2020. Jugoslav Blagojevic Васиљ Јововић, Никшић

Трибина ТРИ БОЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ (ВЈЕРА, ЈЕЗИК, ПИСМО)
Црквени дом Светог Василија Острошког
Никшић, 25. јун 2020. године
др Васиљ Јововић

Пространо Никшићко поље, кроз које протичу ријеке: Зета, Бистрица, Грачаница, Моштаница, оивичено високим планинама, отворено превојима Повије, Трубјеле и Дуге, било је спона између приморја и континенталног залеђа. Погодна клима, шуме, пашњаци и обиље вода, погодовали су раном насељавању и формирању првих насеља. На обалама ријеке Зете развила су се прва насеља још у праисторијско доба, када су се групе сточара номада зауставиле у питомој равници и почеле да граде прве настамбе. О тим првим становницима говоре нам остаци оруђа и оружја, тумули (Ћеменца, Заврх) и многобројне градине – гомиле. Подручје Никшића захватио је и талас „егејских сеоба“ (1200-800. г. прије нове ере) када су Индоевропљани који су као носиоци културе гвожђа населили ово подручје. Временом, они се стабилизију, формирају племенске организације и оснивају прву државну творевину, у коју улази и подручје Никшића. Излазећи на историјску позорницу Илири долазе у контакт са Римом, који има амбиције да господари свијетом. Од тада нам потичу и први подаци римског хроничара Плинија о племену Доклеата, које је настањивало ово подручје. Дуготрајни илирско-римски ратови (од др. половине III вијека до 59. г. прије нове ере) завршени су припајањем илирске државе Риму (у вријеме Гаја Јулија Цезара). Тиме започиње дуги период римске управе овим крајевима, који је праћен процесом романизације (примања латинског језика и културе), али и периодом дуготрајног мира (pax romana – римски мир).

Из I вијека нове ере потичу први подаци о римском насељу Андерба (Андерва) у Никшићком пољу, које се налазило на раскрсници важних комуникација, на путу од Скадра ка Нарони (Метковићи) и од Епидауруса (Цавтат) преко Андербе у правцу ријеке Таре и пут данашњих Пљеваља. Тачан локалитет градског насеља није тачно утврђен (због недостатка писаних извора и врло скучених и површних археолошких истраживања), али постоји више локалитета који упућују на постојање римских насеља (Озринићи, Заврх, Моштаница, Студеначке главице). Богатство археолошких налаза указују на важан трговачки, привредни и војни карактер овог подручја које се налазило у саставу римских провинција Далмације и Превалитане (297). У немирним временима IV и V вијека (услед грађанских ратова у Римском Царству и сеобе народа), формира се римско утврђење подигнуто на стјеновитом узвишењу између Студеначких и Требјешке главице. У другој половини V вијека Источни Готи (Остроготи), на свом путу ка Италији, пустоше ове крајеве, уништавајући и насеља у Никшићком пољу. Јустинијановом реконквистом (повраћајем територија некадашњег Римског царства) подручје Никшића од 536. године улази у састав Византије. Крајем VI и почетком VII вијека Превалитану захвата нови талас сеоба, упадом аварско-словенских племена. Међутим након пораза под Константинопољем (Цариградом) 626. г., аварско-словенски савез се распада, Авари се повлаче сјеверно од Саве и Дунава, а Словени трајно насељавају Балканско полуострво, формирајући низ кнежевина, које византијски писци називају – склавинијама. Ратовима опустошено подручје Никшићког поља и шире околине насељавају српска племена дајући том подручју име жупе Оногошт (од личног имена Оногост, будући да су словенске жупе у почетку добијале имена по својим природним особинама, и тај антропонимски назив (Оногост, Оногостов посјед) наметнут је овој жупи), а касније се назив преноси и на истоимено насеље у пољу.

Први пут у писаним изворима помиње се жупа Onogoste у „Љетопису попа Дукљанина“ (у 30 глави), у области Подгорје (Submontana). Током средњег вијека ова богата жупа и град Оногошт били су у саставу како Византије, тако и српских држава кнеза Јована Владимира, Војислављевића, Немањића. Кроз Оногошт су водили важни каравански путеви Via de Zenta или Зетски пут (Скадар – долина Зете – Оногошт – Гацко – Невесиње – долина Неретве) и пут via Jesera или via Anagasti (Дубровник – Требиње – Оногошт – извориште Пиве – Шавник – област језера (Дробњаци) и Таре – Полимље). У Оногошту гдје је био и двор Немањића. Ту су боравили краљ Урош и његов син Драгутин, а цар Урош је 1362. године у Оногошту издао повељу Дубровчанима. Од времена Сандаља Хранића (др. пол. XIV в.) Оногошт улази у састав земаља Косача, које касније добијају назив Херцеговина, и у оквиру те цјелине потпада под турску власт 1465. године. У периоду између 1473. и 1478. године (када се помиње диздар у Острогу), Жупа Никшић потпада под турску власт.

О јакој христијанизацији овог подручја говоре нам подаци да је у Никшићком пољу постојало пет манастирских комплекса: Св. Луке у Жупи, у мјесту Растићима у Озринићима, у Кусидама испод Медар Дола, у Ћеланском Долу испод Будоша, и у Попима. Све су их Турци порушили, а до данас се сачувао Жупски манастир, као и црква Св. Петра и Павла под Требјесом из немањићког периода. Калуђери су у манастирима омогућавали елементарну писменост и његовали традицију народне државе и славу Немањића.
У оквиру Херцеговачког санџака нахија Оногошт је била у саставу дринског вилајета, а новског кадилука. У том периоду у Никшићком пољу постојало је насеље као остатак античко-средњовјековног Оногошта. Истовремено племе Никшићи се са подручја Жупе никшићке ширило и на друге дјелове поља потискујући племена Риђана и Дробњака, и испод брда Требјесе подижу јако насеље. Ширење племена Никшићи спроводило се у условима надирања Турака у Херцеговину.
У периоду турске управе Никшићи, као источнохерцеговачко племе, у склопу шире антитурске борбе, учествују у сталним побунама против турске власти: устанак војводе Грдана 1597. године, учешће у Кандијском рату (1645-1669), Морејском рату (1684-1699). За вријеме Морејског рата, једно вријеме је у Никшићу боравио пећки патријарх Арсеније III Црнојевић, радећи на мирењу племена, и на уједињењу Никшића и других херцеговачких племена са племенима Брда и Црне Горе. Чувена је побједа Никшића над пашом Џин-Алијом. У Морејском рату разрушено је насеље Требјешана (други пут 1789., када је велики број њих је расељен). Тада је страдао и манастир у Попима, гдје је једно вријеме била и резиденција Светог Василија Острошког, и гдје је било средиште петровске или полухерцеговачке епископије (више од једног вијека XVII- XVIII). Ту се 1713-1714. г. помиње владика Герасим. У манастиру у Попи налазио се владичански двор, кога је беговска породица Мушовића на силу отела и претворила у свој харемлук (1717). Од тада Оногошт престаје да буде сједиште епископије, а за Никшиће у вјерском погледу постаје мјеродаван цетињски владика. На мјесту гдје је била црква Св. Димитрија у Попима налазила су се четири мраморна четвороугаона умјетнички израђена стуба човјечије висине, а уз цркву је била четвороспратна кула, преостала још из немањићког периода.
У циљу смиривања херцеговачких, брдских и црногорских племена Турци подижу низ утврђења, међу којима утврђују и варош Оногошт, насељавајући га муслиманима из Новог и Рисна. Тиме је потрвена историјска улога коју је племе Никшићи имало од краја XV до краја XVII в. Током XVIII и XIX в. Оногошт (који се временом почиње називати Никшић, 1714 – на једном молитвенику писаном у Москви, за Николу Лековића, који је био од старосједјелаца Угреновића) постаје највеће и најзначајније турско утврђење и војно упориште у Херцеговини.
За Турке је Никшић био „кала“ – тврђава и „касаба“ – варошица, у њему се налазило сједиште нахије и кадилука. Од 1714. године за никшићке капетане Нуман – паша Кеприли поставља колашинске Мушовиће. У Никшићу је поред већинског муслиманског становништва живјело и хришћанско које је било изложено утицају и притисцима да промјени вјеру и пређе на ислам.
Током XVIII и XIX в. Оногошт је, поред Спужа, одиграо посебно лошу улогу према Херцеговцима и Црногорцима који су водили ослободилачку борбу против Турака.
У склопу српске државотворне идеје династије Петровић Његош, која је његовала традиције српске средњовјековне државе, и која се огледала, између осталога, и у ослобођењу српских крајева под турском влашћу, црногорске владике и владари водили су борбу и против никшићких Турака, све до коначног ослобођења града 9. септембра 1877. године и припајања дијела Херцеговине и града Никшића Кнежевини Црној Гори на Берлинском конгресу 1878. године.
У Књажевини/Краљевини Црној Гори, на спони Старе Црне Горе и Херцеговине, Никшић доживљава привредни, економски, демографски и културни преображај. Никшић је грађен као прва плански и урбанистички уређена варош (по пројекту Јосипа Сладеа), а захваљујући помоћи руског двора подигнути су Саборни храм Св. Василија Острошког и царев мост.